Crkva

Sozercanje: Blažena končina Svetog kralja Milutina

Jesen 1321. godine u Srbiji bila je mračna, hladna i sumorna. Moćni vladar srbske države, Stefan Uroš II Milutin, iznenada se teško razboleo, izgubivši i moć govora. Na svom dvoru u Nerodimlju nepomično je ležao u postelji, bled, zagledan u mračne obronke Šar-planine. Što je vreme više odmicalo, bivalo je sve jasnije da neće ozdraviti. Ali na dvoru kao da su svi očekivali da će energični i neumorni kralj svakog časa ponovo ustati i poći da obiđe završne radove na velelepnoj crkvi Uspenja Presvete Bogorodice u Gračanici, svojoj zadužbini koju je prethodnih meseci često obilazio. Kada je stupio na kraljevski presto, zavetovao se Bogu da će za svaku godinu koliko bude vladao podizati po jednu crkvu. I taj je zavet ispunio: podigao je četrdeset zadužbina, ne samo po srbskim zemljama, već i u Romejskom carstvu, Svetoj zemlji i Bogom čuvanoj Gori Atonskoj.

Tog oktobarskog jutra vrata kraljeve odaje se otvoriše i u nju uđe episkop humski Danilo, potonji arhiepiskop srbski, kraljev najbliži i najpoverljiviji saradnik. Njihov odnos bio je gotovo bratski, po mnogo čemu identičan odnosu Stefana Prvovenčanog i Svetog Save. Njihovi se pogledi sretoše i na Milutinovom licu kao da se na tren ocrta blagi, jedva primetan osmeh. Čelo mu se malo razvedri, a pogled zaustavi na putiru koji Danilo prinese, izgovarajući molitvu pred sveto Pričešće. Iz ruku starog i odanog prijatelja, kralj je primio Svete Hristove Tajne. Čim je saznao da se vladar razboleo, Danilo je požurio u Nerodimlje. Svome gospodinu, blagočestivome kralju Milutinu godinama je verno služio kao organizator, graditelj, diplomata, savetnik, pa i kao ratnik. Želeo je da mu posluži i kraj bolesničke postelje, ali je ubrzo shvatio da će ih Milutin napustiti i preseliti se u onu pravu i večnu Otadžbinu svih hrišćana.

Nakon pričešća, kraljevo se lice ozari, a oči svetlaše. Ponovo je pogledom prelazio preko valovitih šumskih predela Nerodimlja, ali je svojim duhovnim vidom bio sav zagledan u Nebesa, u Večnost, u dvore Hrista Cara Kome je poslužio podižući crkve i bolnice, obnavljajući drevne manastire, hraneći sirotinju, sabirajući osveštane srbske zemlje, braneći i uzdižući Njegovo stado – hristoimeniti narod srbski i veru pravoslavnu. Grešio je, ali je posle velikih padova umeo hrabro da ustane. Pokajničkim suzama brisao je pečat greha sa svoje duše. Učinivši svoje srce stanom Boga Živog, iščekivao je konačan susret sa Njim. Želja za Bogom jedina je želja pravednika, pa je otuda i kralj Milutin mogao da ponovi reči Psalmopevca: Šta bih imao na nebu? I na zemlji šta bih zahteo osim Tebe? (Ps. 72, 25)

Dvadeset devetog dana meseca oktobra 1321. godine, blaženom smrću otpočinuo je u Gospodu blagočastivi i hristoljubivi Stefan Uroš II, zvani Milutin, po milosti Božijoj kralj i samodržac svih srbskih zemalja i pomorskih. Sveti izdanak svetorodnog korena: praunuk Svetoga Simeona Mirotočivog, unuk prvovenčanoga kralja Stefana i sin velikoga kralja Stefana Uroša I. Srbski kralj koji je najviše umnožio od Boga dobijene talante, jer je najviše Bogu i vratio kroz dobra dela koja obasjavaju vekove. Od tog dalekog oktobarskog dana, usrdni je zastupnik roda našega pred prestolom Tvorca. Njegovim molitvama neka nas Gospod pomiluje i spase. Amin.

Autor: Bojan M. Mitić

Izvor: https://svetikraljmilutin.wordpress.com/2021/11/12/sozercanje-blazena-koncina-svetog-kralja/

Hvala na poverenju! Molimo vas podelite, širite istinu!