Породица и школа

Шокантни подаци: Рат ЕУ против породице!

Француски председник Емануел Макрон нема децу. Немачка канцеларка Ангела Меркел нема деце. Бивша британска премијерка Тереза Меј нема деце. Италијански премијер Паоло Гентилони нема деце. Холандски премијер Марк Руте нема деце.

Листа се наставља. Шведски премијер Стефан Левен нема деце. Премијер Луксембурга Гзавиа Бетхел нема деце. Председница Владе Србије Ана Брнабић нема децу. Шкотски премијер Ницхолас Стардон – нема деце. Ако мислите да је крај листе, заведени сте. Децу немају латвијски председник Рајмондс Вејониса, литвански председник Даљу Грибаускајте или румунски председник Клаус Вернер Јоханис. Ни Жан-Клод Јункер, председник Европске комисије, нема децу.

Само изговоримо то без увијања; драматично несразмеран број људи који доносе озбиљне одлуке о будућности Европе не морају се бринути како ће те одлуке утицати на децу или унуке чија би будућност требало да се брине. Они нису део породице, али њихова пажња је у потпуности усмерена на основну и инклузивну заједницу којој они дугују све – држави. Демографија је прилично проблематична; наталитет аутохтоних Европљана креће се од 0,2 до 1,1. Европљани се не обнављају, а ако се овај тренд настави – прети им изумирање. Бројке постају посебно узнемирујуће ако узмемо у обзир и старост становништва, низак наталитет и немогућност испуњавања скупих начина живота; шта је са Европом? Зашто је породица мртва или умире у Европи и Западу?

У западном свету традиционална породица се наставља распадати – свако ко се позива на традицију исмева се и маргинализује, јер ми одбацујемо било какву наду у будућност без породице или вредности које представљају. Посвећеност породици готово да и нема одјека, а онај који то чини у најбољем случају изгледа носталгично, у најгорем ретроградном и анахронизму. Да ли је ипак нешто озбиљније? Да, пропаст породице поткопава саме темеље цивилизације. Зашто су данашње западне политичке културе непријатељске према породици? Криза породице није само резултат измењених сексуалних образаца или феминистичке идеологије, мада су и они томе допринели. Има своје дубље корене. Породица је изгубила друштвени значај јер је постала претња држави!

Као претеча и основна животна заједница, она претходи држави и увек је држала равнотежу своје интересе. Али у последњих педесет година држава благостања учинила је све што је у њеној моћи да је разбије. Раздвајајући породице, подстичући разводе, подржавајући побачаје, заједнице без оца и изграђујући зависност од државе, држава није само тихо посматрала колапс породичних структура, већ је била активни и основни узрок ове тешке ситуације.

Као што је неко мудро напоменуо – „Држава је постала господар породице; резултат тога је породица постала роб и слуга државе.“

Са сваком новом генерацијом свједоци смо непрестаног подсмијеха породице. Атомизирана и културизована, породица више није препознатљива, чак ни тамо где још увек постоји. У питању је потпуна политизација побуњеничких иницијатива, нарочито у Европи. Сами народи више нису заједница многих породица, већ су део централизованог Бабилона, познат као Брисел, наддржава над државом.

Честертон је једном приметио да је породица контролор државне моћи и да њено слабљење доводи до губитка слободе. На прелазу прошлог века, холандски антиреволуционарни премијер Абрахам Куипер (који је и сам имао бројне породице) назвао га је „сферама суверенитета“ и видео је све делове друштвеног организма – породицу, економију, образовање, заједницу и државу у равнотежи моћи – под сувереном. Боже, сваки у својој домени.

У нашем добу, религија се релативизује и своди на приватну сферу, чак и ако се још увек практикује у Европи. Тзв. бирократске елите или „експерти“ у владама или образовању (нови високи свештеници) одређују све политике – укључујући и оне које се тичу породице. Као резултат такве акције, породица је жртва тог културног рата.

Породице нису само нападане, већ и систематски искоријењене. Погледајте поново непоуздане бројеве. Пре више деценија, социолози Петер и Бригита Бергер написали су „Рат породици“. Тада су изразили сумњу да су „професионалци који намећу решења у ствари део проблема“. Другим речима, ако занемаримо медијацијску структуру породице – убили смо дете.

И заиста, буржоаска породица је, између осталог, расадник ставова (усудимо се рећи врлину) – индивидуализма, приватности, предузетништва, економије, дисциплине и пристојности, који су такође синоним за западне вредности и модернизацију. Како обновити културу у контексту таквог отвореног непријатељства? Рађањем.

Волети живот значи спознати и умножити дарове које нам даје. Место где се ово дешава је породица. Аристотел је и даље сматрао да породица представља природу у њеном најчишћем манифесту; „Породица је основна ћелија људске заједнице, првобитна спона људских бића.“ Европа се данас мора окренути златном идолу статизма (уверења да држава треба да управља економском и социјалном политиком), који убија породицу и прихвата мудар скуп норми, саставни део сопственог историјског искуства, како би њени лидери пре наглашавали вредности породичног живота пре биће прекасно и нестаће заувек.

Америка, иако под утицајем истих процеса, није у потпуности подлегла. Истина, наталитет је најнижи у њеној историји са само 59 рођених на 1.000 жена. Али тамо где је Европа задављена, Америка је само кренула погрешним путем и не би требало да је следи у том правцу.

Чини се да репродукција више није популарна; људи одгађају оснивање породице или одрицање потомства како би били успешни у каријери, процењујући све веће трошкове одгајања деце. Неки су несигурни у будућност, други више верују у планету и њен развој него у људску врсту. Одговорност за подизање деце и изградњу дуготрајних међугенерацијских породичних стабала нестаје јер је све мање и мање учесника укључено у овај задатак.

Политички економиста 16. века Жан Бодин тврдио је да су људи једино богатство. Сама логика подразумијева да би народи могли преживјети, посебно европску, саму цивилизацију, треба бројчано ојачати. Нема породица, онтолошких и физичких – ул цедант ин нихилум.

Чланак написао Теодор Русевелт Малок амерички научник, дипломата и стратег, аутор мемоара „DAVOS, ASPEN & YALE: My Life Behind the Elite Curtain as a Global Sherpa“

Извор http://nasasloboda.rs/