Смијемо ли уопште у Србији школовати дјецу?

недеља, 31. 03. 2024. Kefalo

Закољу ти комшију, силују комшиницу пред дјецом од чега се једно трајно разболи. Затворе ти ђеда од 74 године у логор и размјениш га са 34 киле, а баба се данима крије у трапу за кромпир и одводе је у логор кад пожеле. Онда у рату гледаш просут мозак друга, откинуте дјелове тијела вршњака, а не тебе пуцају чим извириш напоље. Гладујеш, живиш у тоалету без струје и воде, али издржиш.

Заврши се рат и некако заборавиш трауме и окренеш се животу. Скућиш се, ожениш, добијеш дјецу. А онда 28 година након рата кад та дјеца треба да крену у неке школе да постану људи, професор универзитета те назове фашистом и генетски поремећеном особом, али не тамо негдје, већ у Србији за коју си дао све да не доживи оно што ти доживи. На све то, тај професор Динко каже, да смо ружни и глупи, да у Бањалици више нема женске љепоте и да чак ни на штиклама цуре не знају ходат, јер, ето, фашисти смо.

Ово није говор мржње?

Окренеш се око себе и видиш дјецу своје ратне генерације која су прваци у свему, од спорта до школских такмичења и проради ти чир од муке. Дебело се запиташ, је ли све то твоје страдање врједило, али не само твоје, већ и оних прије тебе. Пошто су сви наши били жестоки борци против фашизма и пуне су јаме српске нејачи. Проживиш све што су ти баба и ђед проживили у НДХ само 50 година раније. Запиташ се је ли могуће да држава Србија плача такве да нам уче дјецу и је ли могуће да те такви називају фашистом? А онда мало истражујеш и видиш не да је могуће, већ да такви имају сву могућу подршку државе. Тад се чир умири али крене бјес. Како да не крене?

Издржао си рат и оставио све своје и све наново поштено стекао. Годинама био тешка сиротиња, а он за којег си ти фашиста уживао сво то врјеме и постао богат и бахат у земљи Србији, која га је примила много боље већ тебе. Онда поново погледаш око себе и видиш брата и мајку који се боре са најтежом болешчу као посљедицом НАТО бомбардовања које смо преживјели у Хаџићима. Сјетиш се распалих другова од те болести, којима држава Србија кашику брашна није дала. Сјетиш се свих оних којих нема скоро тридесет година, а које су побили као дјецу, људи, што мисле и говоре као Динко и повратиш од муке.

Али, онда неки инат у човјеку проради и схватиш да није ништа узалуд, да си слободан и уман за разлику од професора факултета којег држава плача да са себи сличним дере заставу за коју су многи животе дали.

И на крају би упитао Милорада Додика како да такав може доћи да види Бањалуку и сву њену љепоту? А упитао би и Александра Вучића, да ли ја као неко ко је видио све страхоте рата у Сарајеву смијем доћи у Нови Сад или Београд да издам књигу о тим страшним данима и да ли дјеца мојих пријатеља, кумова и рођака уопште смију да дођу да студирају у Србији, а да их професори не сматрају фашистима и генетским отпадом?

Аутор: Бојан Вегара