Smanjenje broja ljudi na planeti: Revijalni genocid
Kao optimalno rešenje za problem viška stanovništva na Zemlji, Svetska vlada u senci je prihvatila filosofiju engleskog demografa Tomasa Roberta Maltusa (Thomas Robert Malthus, 1766-1834). Glavno Maltusovo delo je „Esej o populacionom načelu“ (1798), u kome zastupa tezu da će se stanovništvo umnožavati geometrijskom, dok će se sredstva za opstanak (u prvom redu hrana) umnožavati tek aritmetičkom progresijom, pa će to kao posledicu imati opšte siromaštvo, glad i propast. Do 1826. godine Maltus je produbio svoje ideje i počeo da propoveda genocid kao optimalno rešenje pitanja opstanka dela čovečanstva, prećutno smatrajući da je njegov anglosaksonski narod Bogom odabran da vlada planetom.
Maltusove ideje su brzo našle plodno tle, pa ih je svesrdno prihvatio i engleski pisac futurističkih romana i ideolog revijalnog genocida Herbert Džordž Vels (Herbert George Wells, 1866-1946). U knjizi “Open Conspiracy” („Otvorena zavera“), H. DŽ. Vels predviđa kako će u Novom svetskom poretku (koji on naziva Novom republikom) višak stanovništva (Velsove „beskorisne izelice“) biti temeljno utamanjen. Vels otvoreno preporučuje genocid i piše: „Ljudi Nove republike neće biti osetljivi na sučeljavanje sa smrću i na ubijanje… Imaće ideal po kome će biti vredno ubijati; poput Avrama, imaće veru za ubijanje i neće imati nikakvih predrasuda u pogledu smrti… Smatraće se, predviđam, da određeni deo ljudi postoji samo zahvaljujući nečijoj dobroj volji, sažaljenju i strpljenju i to pod uslovom da se ne razmnožavaju, a ne vidim nikakav razlog koji bi bio suprotan predviđanju da neće oklevati da ubijaju kada se ta dobra volja potroši… Sva ta ubijanja će se sprovoditi pod jednim opijatom… Ako se u zakonima budućnosti preventivna kazna bude uopšte primenjivala, ona neće biti ubistvo ni nakaženje tela… nego dobra, naučno prouzrokovana bol“.[1]
Kako su praktično ostvarivani ovi pljačkaško-genocidni planovi neformalne Svetske vlade, dobar primer je i tzv. „psihodelična revolucija“ u Americi 60-tih godina prošlog veka, ali je fenomen i dalje nedovoljno istražen i objašnjen.
„Filosofija nove muzike“
Jedan od glavnih ideologa „bitlsomanije“, histerije koja je lansirana kao integralni deo kampanje za popularizaciju najšire upotrebe LSD-a i drugih narkotika u okviru hipi-pokreta, bio je Teodor Adorno (Theodor Adorno, 1903-69), kompozitor i muzički pisac poznat po izvrsnoj studiji „Filosofija nove muzike“ (Philosophy of New Music, 1949). Adorna je Hitler proterao iz Nemačke zbog njegovih ogleda sa muzikom Dionisovog paganskog kulta. Openhajmeri su ga odveli u Englesku, gde mu je britanska kraljevska porodica osigurala uslove za rad i materijalnu podršku u muzičkoj školi Gordonstaun. Tu je Adorno smislio i usavršio sve dekadentno blještavilo koje se danas prihvata kao „alternativna muzika“: „Beatlesmusic Rock”, “Punk Rock”, „Heavy Metal Rock” i slične pomodne pravce. Treba pomenuti da je naziv „Beatles” (“Bube“) Adorno smislio i odabrao kao sponu između modernog roka, staroegipatskog kulta boginje Izide i bube skarabeja (balegara), magijskog simvola drevnog Egipta.[2]
Teodor Adorno
Dok su Maltusove ideje početkom 19. veka uticale na geopolitičare Svetske države u osnivanju, u 20. stoleću su najveći uticaj na članove skrivene Svetske vlade imale knjige Fridriha Augusta fon Hajeka (Friedrich August von Hayek, 1899–1992), britanskog ekonomiste austrijskog porekla. Tri najpoznatija dela profesora fon Hajeka su „Put ka kmetstvu“ (1944), „Sastav slobode“ (1960) i „Politički poredak slobodnih ljudi“ (1979). Profesor fon Hajek je predavao ekonomiju na Univerzitetu Čikago od 1950. do 1962. gde je postavio teorijske osnove globalističkih organizacija kao što su Rimski klub (Club of Rome) i Trilateralna komisija (Trilateral Commission). Prvu su svetski upravitelji na čelu sa svemoćnim Dejvidom Rokfelerom (David Rockefeller, 1915–2017) osnovali 1968., a drugu 1973. godine.
U svim svojim knjigama prof. fon Hajek kritikuje socijalizam, suprotstavljajući mu sistem slobodnih tržišta, objašnjavajući da je mešanje države u slobodno tržište krajnje štetno i da ne može zaustaviti i sprečiti ekonomske teškoće kao što su inflacija, nezaposlenost i recesija. Kao vodeći teoretičar globalističke političke ekonomije, fon Hajek je pisao i preporučivao da ekonomija SAD-a, ali i drugih razvijenih zemalja sveta, treba da ima i razvija sledeće temelje:
a) Urbana crna tržišta;
b) Male proizvodne pogone hongkonškog tipa sa fizičkom radnom snagom;
v) Turističke delatnosti;
g) Zone slobodnog preduzetništva u kojima smutljivci mogu nekontrolisano da deluju i „diluju“, tj. u kojima trgovina drogom može nesmetano da cveta;[3]
d) Obustavljanje celokupne industrijske proizvodnje.
Razumljivo je da profesor fon Hajek nigde otvoreno ne preporučuje genocid kao rešenje za zaustavljanje opšteg siromaštva i propasti, ali se ovaj „savet“ može pročitati „između redova“. Zato su fon Hajekove ideje u 20. veku svesrdno prihvatili svetski upravljači okupljeni u Komitetu 300, koji stvara i usmerava javno mnenje ne samo u Americi, već i u celom svetu.
Komitet 300 (ili neformalna Svetska vlada) je zadužio svoje članove, Sajrusa Vensa (Cyrus Roberts Vance, 1917 –2002) i Danijela Jankeloviča (Daniel Yankelovich, 1924–2017) da napišu interni elaborat o najefikasnijem načinu za demografsko planiranje, odnosno genocidno smanjenje broja stanovništva na zemlji, koji su oni eufemistički nazvali – depopulacija. Reč je o „Projektu za 1980-te“,[4] gde se u Vensovom izveštaju pod naslovom “Global 2000 Report” preporučuje pakleni plan da se broj stanovnika planete Zemlje prepolovi sa šest milijardi na tri. Ova sveobuhvatna „depopulacija“ treba da se ostvari do kraja 20. veka ne samo velikim i sveobuhvatnim svetskim ratovima, nego i ograničenim a brojnim, „malim“, lokalnim, građanskim, i naročito verskim ratovima u višenacionalnim zemljama (kao što je bilo cepanje i drobljenje nesrećne SFR Jugoslavije pre trideset godina), kao i širenjem zaraznih virusa i izgladnjivanjem, naročito u Africi i Aziji i svim zemljama tzv. „Trećeg sveta“, koje su od ovih super-kriminalaca praktično nezaštićene.
Džimi Karter (James Earl Carter Jr. , rođen 1924), predsednik SAD od 1977. do 1981, i njegov državni sekretar Edmund Maski (Edmund Sixtus Muskie, 1914 –1996) prihvatili su ovaj Projekat depopulacije, i u ime Vlade SAD odobrili njegovo sprovođenje. Po tom planu broj stanovnika SAD-a mora se do 2050. godine smanjiti za nekih 100 miliona „beskorisnih izelica“.
U razdoblju tzv. Hladnog rata, od 1945. do 1984. godine, građanski ratovi širom sveta odneli su oko 30 miliona ljudi, što je tek nekih 30% manje žrtava nego što je broj poginulih i nestalih u Drugom svetskom ratu. U ovoj knjizi[5] su podrobno opisani postupci kojima je neformalna Svetska vlada revolucijama i ratovima, te dovođenjem na vlast svojih štićenika (Robespjer, Lenjin, Staljin, Hitler, Pavelić, Tito, Mao, Pol Pot i mnogi drugi manje poznati kasapi) postepeno ostvarivala planirani, planetarni genocid.
Dobar primer genocida u najnovijoj istoriji, i njegove praktične realizacije na terenu, daje nam revolucija gerile Crvenih kmetra u Kambodži, u jugoistočnoj Aziji, koja je otpočela 1975. godine, i teror nad kambodžanskim narodom, koji je trajao sve do 1979, a kojim je rukovodio Pol Pot, vaspitanik Komiteta 300. Po sopstvenom priznanju, satanista Pol Pot je u ovom razdoblju pobio blizu tri miliona (!) sunarodnika, što čini skoro polovinu ukupne kambodžanske populacije!
Pol Pot (pravo ime Salot Sar) je rođen 1925. godine na naprednom pirinčanom posedu severno od Pnom Pena, u Kambodži, kojom su tada vladali Francuzi. Kada mu je bilo šest godina roditelji su ga ostavili u jednom budističkom hramu, gde je najpre bio iskušenik, a zatim monah. Godine 1949., kada mu je bilo dvadeset četiri, Pol Pot je otputovao u Pariz, gde je, zahvaljujući francuskoj stipendiji, studirao elektroniku. U Parizu je upoznao osam godina stariju Koje Ponari, koja će postati njegova prva žena. U Parizu je upoznao i kambodžanskog studenta Kie Sampana, člana Komunističke partije Francuske, od koga je učio i prihvatio Lenjinovu i Staljinovu doktrinu revolucionarnog terora i diktature proletarijata.
Po povratku u Kambodžu, Pol Pot se učlanio u Komunističku partiju svoje zemlje, koja je tada, kao opozicija francuskim štićenicima, kralju Sihanuku i vladi Lona Nola, bila u ilegali i skrivala se po planinama kao partijska vojska. Vijetnamski rat se prelio u Kambodžu, pa je opšte rasulo pomoglo Polu Potu i njegovim gerilcima (Crvenim kmerima), da u proleće 1975. godine zauzmu Pnom Pen. Do tada je Svetska vlada (Komitet 300) preko Amerikanaca pomogla republiku Lona Nola sa milijardu i sto miliona dolara u materijalu i pet miliona gotovog novca. Istovremeno je tajno doturana pomoć u pešadijskom naoružanju, zašta su bili zaduženi operativci britanske agencije MI6. Kako je američka pomoć vladi Lona Nola odjednom prestala, već 17. aprila 1975, posle kambodžanske nove godine, Crveni Kmeri su ušli u Pnom Pen kao pobednici u petogodišnjem građanskom ratu. Tada je objavljeno da je novi predsednik Kambodže, sada Kampučije, Pol Pot, bivši radnik na plantažama kaučuka, i većina kambodžanskih građana je tada prvi put čula za njega.
Sada je režim Pola Pota i crvenih Kmera mogao da započne i izvede najpotpuniju od svih revolucija koje su se dogodile u istoriji. Plan je bio da se izbriše sve što je do tada postojalo, pa je, u stilu francuskih revolucionara s kraja 18. veka, revolucionarna 1975. godina preimenovana u nultu. Centralna banka je uništena eksplozivom, i novčanice su lepršale po avetinjski pustim ulicama Pnom Pena, iz koga su građani proterani. Ova nasilna evakuacija celokupnog stanovništva dvomilionskog grada pravdana je tvrdnjom da se stanovništvo može lakše ishraniti po selima. Time je bila osigurana i komunistička pobeda nad privatnim vlasništvom, koje je novi režim radikalno ukinuo. Pravi razlog izgona bila je nesposobnost nove vlasti da kontroliše gradove. Pristalice Pola Pota i Crvenih Kmera većinom su bili nepismeni seljaci, koji su patološki mrzeli građane i gradove, smatrajući ih centrima strane dominacije. Rimokatolička katedrala je razgrađena kamen po kamen, sve dok nije nestao i poslednji trag najmonumentalnijeg zdanja Zapadne kulture. Da bi učvrstio apsolutnu vlast, Pol Pot je obznanio da će budistička i svaka druga religija, kao i novac i privatno vlasništvo, biti potpuno zabranjeni i stavljeni van zakona. U utopističkoj državi seljaka, građani će biti podvrgnuti fizičkom radu, a budistički kaluđeri, nenaviknuti na fizičke napore, moraće svakodnevno po 15 sati da kopaju kanale. Stariji kaluđeri, pa čak i trudne žene, stajali su u hladnim, kišnim sezonama u vodi do grudi, radeći na kanalima, dok su im noge oticale i krvarile. Ukoliko bi neko zbog bolesti i umora prestao sa radom, ne bi dobijao hranu, pa su ljudi često umirali od kombinacije bolesti i gladi. Crveni Kmeri su tada lansirali slogan: „Imati te nije dobitak, uništiti te nije gubitak!“.
Pre dolaska Pola Pota na vlast, Kambodža je sa oko 2.500 hramova bila najprivrženija budizmu od svih zemalja jugoistočne Azije. Kako je revolucionarna doktrina nove vlasti bila u potpunom raskoraku sa budističkim učenjem i praksom, Crveni Kmeri su se svojski potrudili da izbrišu sve tragove budizma iz svakodnevnog života – pobili su vodeće monahe i sveštenike, ukinuli pravo na veru preostalima, i uništili većinu hramova. Onda su prešli na radikalni obračun i pogubljenja svih koji su imali bilo kakvo obrazovanje i uživali ugled i uticaj u prethodnoj vlasti – političke vođe, oficiri, službenici i ostali obrazovani građani pred prekim sudom su proglašavani izdajnicima kmerske revolucije. U mnogim slučajevima, zajedno sa osuđenim „izdajnikom“ ubijana je i cela njegova porodica. Crveni Kmeri su žrtvu ubadali spreda i s leđa. Dok bi tako ležao na samrti, prestrašena i preneražena žena i deca osuđenog „izdajnika“ primoravani su da se okupe oko tela. Žene, primorane da kleknu, bile su takođe izbodene na smrt, a i deca. Najmlađa deca, jedva svesna šta se oko njih dešava, čerečena su, ud po ud.
Krajem 1978. godine, kad su glad i egzekucije dostigli vrhunac, režim Pola Pota je naglo počeo da izjeda samog sebe. Potova neizlečiva mržnja prema Vijetnamcima polako se okrenula protiv njega samog. Posle niza žestokih sukoba na granici sa Vijetnamom, 150.000 vijetnamskih vojnika sjurilo se preko granice i, u januaru 1979, kampućijski narod dočekao ih je raširenih ruku, kao oslobodioce. Sa svojim revolucionarnim ubicama Pot je pobegao u Severnu Kambodžu i Tajland.[6]
Tako se završio ovaj stravični opit i početak genocida isplaniranog u laboratorijama tzv. Svetske vlade. Njihov krvavi štićenik, Pol Pot, umro je kao izgnanik prirodnom smrću, u aprilu 1998. godine(!)
LITERATURA
[1] Džon Koulmen, Hijerarhija zaverenika: Komitet 300, Beograd, 2006, str. 195.
[2] Džon Koulmen, Navedeno delo, str. 190.
[3] Odličan primer ovakve heroinske „zone sumraka“ je od 1999. „nezavisno“ Kosovo.
[4] Cyrus Vance & Daniel Yankelovich, 1980`s Projest; u knjizi DŽ. Koulmen, Navedeno delo, str. 188; više o Danijelu Jankeleviču, „kralju udružene mreže anketara“ i najstarijem tvorcu američkog javnog mnenja u službi Komiteta 300, u istoj knjizi, str. 144.
[5] Dragan R. Mlađenović, Tajna bezakonja – uvod u istoriju antihrišćanske zavere, Draslar-partner, Beograd, 2010.
[6] „Pol Pot – arhitekta genocida“, u knjizi Miranda Tvis, Najveći zlotvori u istoriji, Politika-Beograd, 2004, str. 256-273.(Poglavlje u knjizi Dragan R. Mlađenović, Tajna bezakonja – uvod u istoriju antihrišćanske zavere, Draslar-partner, Beograd, 2010)
Autor: Poglavlje u knjizi Dragan R. Mlađenović, Tajna bezakonja – uvod u istoriju antihrišćanske zavere, Draslar-partner, Beograd, 2010.
Izvor: https://balkanskageopolitika.com/2020/08/24/smanjenje-broja-ljudi-na-planeti-revijalni-genocid/
