Случај „Ердемовић“ или како је измишљена Хашка оптужница против Срба

Фарма Брањево на којој су гајене свиње за потребе ВРС сведок је највећег крвопролића током целог рата у БиХ. Само на овој фарми током ратних година заклано је преко 5.000 свиња чије месо је ‘ранило нашу војску на фронтовима.

Невини младић у црној кошуљи широј јавности данас је мало познат а и није тако невин. Он не слуша музику већ преко слушалица добија превод у судском процесу који је потресао свет. Његово име је Дражен Ердемовић, који је баш тад посведочио да је на фарми Брањево, у селу Пилица северно од Сребренйце на данашњи дан 1995. године учествовао у стрељању 1.200 муслиманских цивила. Он је једини учесник овог догађаја који је тврдио да је било тих масовних стрељања.

До дан данас он је остао крунски сведок чији су се искази у Хагу користили у свим процесима вођеним по оптужби за тај највећи геноцйд у Европи после Другог светског рата. Његова сведочења су веома проблематична, али његов заштитник судија Ричард Меј, сведоцима одбране никад није дозволио да исказима дирну у осетљиво место овог случаја, једноставно би их прекидао.

Што се случај „Ердемовић“ више проучава, наилази се на све веће чуђење чак и запрепашћење. Његови искази не само да су противречни, већ недоследни у тој мери да се при дубљем истраживању човек једноставно запита шта то овде жели да се сакрије.

Ердемовић је Хрват, рођен у Тузли ’71. године а за време рата је постао познат као војник отпадник јер је променио све 3 војске. Прво је био у тзв. АБиХ а када је крајем јесени ’92. године у Тузли формирана тзв. војска босанских Хрвата, прешао је у ХВО а пред крај рата у ВРС. Тада је постао припадник Десетог диверзантског одреда ВРС у коме су били Срби, Хрвати и Муслимани и сви су они без проблема конзумирали месо са фарме Брањево. Командант ове јединице је био Милорад Миша Пелемиш, кога је Ердемовић навео као налогодавца „злочина“ на фарми али је Пелемиш до краја живота мирно живео у Београду.

Ердемовић је ухапшен 6. маја 1996. године у Бечеју код Новог Сада, одмах је поред Пелемиша навео имена још 7 својих саучесника али никад нико од ових лица није саслушано чак ни у својству сведока. Тужилаштву је до краја био битан само Ердемовић. Иако неспособан за суђење, на његовим исказима засноване су све потернице за све српске „ратне злочинце.“ Ердемовић је у Хагу признао да је тог дана на фарми лично убио око 100 људи. Због наводног убиства 100 невиних особа је 1998. године осуђен на 5 година затвора а одлежао је само двије.

Ердемовић је тих година био велика медијска личност. Тако је ’98. године с њим интервју радила Ванеса Васић уз присуство чланова Трибунала. Ердемовић јој тад признаје да је француска тајна служба ДСТ врбовала и финансирала војнике који ће провући причу о фарми Брањево. Ванеса је усхићена кренула за Београд мислећи да је убола џек-пот али се разочарала кад је схватила да јој је видео касета са интервјуом нестала са покретне траке на аеродрому у Ротердаму.

Цела прича о 12. јулу која је до данас постала светски позната, заснива се само на признању овог човека и на основу онога како је он догађаје представио. Судије су прихватиле ову његову причу као истиниту, јер другачија званична прича заправо и не постоји. Због чега се тужилаштво Хага задовољило исказом једног јединог човека и зашто нису саслушани и остали чланови наводног стрељачког вода а то су Франц Кос, Марко Бошкић, Зоран Гороња, Станко Савановић, Брано Гојковић, Александар Цветковић, Властимир Голијан. Људи који су касније по Ердемовићевој причи осуђивани пред судовима у БиХ.

Одговор на ово питање чекао се до априла 2004. године када је у Прибодију код Бостона, Марко Бошкић такође Хрват, у пијаном стању изазвао удес и побегао са места несреће. Полиција Масачусетса га је убрзо ухапсила и сазнала да је 8 година раније у Минхену испуњавајући формулар за емиграцију дао лажне податке, што је у САД-у озбиљан прекршај. Укључен је ФБИ који је открио да је Бошкић учествовао у рату у БиХ и да се његово име помиње у масовном стрељању на фарми Брањево. Када је ФБИ затражио пребацивање Бошкића у Хаг, налетео је на зид. Антон Никифоров, представник оптужбе Трибунала, захвалио им се на овој идеји и одговорио да је Хаг преоптерећен и да су му капацитети мали. Истакао је да се суд фокусирао на хватање само „великих риба“ међу ратним злочинцима. Дакле, учесник у наводном убиству 1.200 људи није никакава велика риба…

Овде постоје две опције, прва је да та убиства нису ни постојала па их он није ни занимао јер би сведочио другачије од Ердемовића. А друга је да су те велике рибе само Срби…

Ердемовић је пре свих суђења са Трибуналом закључио уговор према коме против њега неће бити подигнута никаква оптужница. Јер трибунал сведоцима који иду њима на руку пружа заштиту која предвиђа да сведок и његова породица могу добити нов идентитет. Ослобађање од казне као награда за бацање кривице на другога, на ово се Ердемовић могао посебно осмелити пред пут у Хаг. Другим речима, био је сигуран да као сведок оптужбе може давати исказе који оптерећују и њега самог, а да тиме не мора да се плаши било какве казне.

Човек који је цели живот мењао фронтове и војске тако је изјавио да су њих осморица од 10 часова ујутру до 3 часа после подне тог 12. јула ’95. године убили 1.200 људи. Аутобуси су довозили цивиле, 2 војна полицајца би групу од 10 људи са везаним рукама довели двестотињак метара пред њих а они би их стрељали, и тако се све понављало на сваких 10 минута.

Ако су на сваких 10 минута стрељали једну групу од по 10 жртава, да би стрељали 120 таквих група требало им је најмање 20 сати а никако 5. Поред тога што је ово незамисливо брз темпо, човек треба да има доста маште да би ово могао да измисли. Ниједан судија на свету не би пропустио шансу да преиспита ову једноставну рачуницу. То није био случај са судијама хашког Трибунала који су прихватили да је за 5 сати убијено 1.200 људи у групама по 10. То значи да је убијено 120 група од по 10 људи за 300 минута, на свака 2 и по минута по једна нова група довођена је из аутобуса удаљеног 200 метара. При чему је сваки појединац морао да испразни џепове завезаним рукама, да се изврши контрола над убијеним а остало је времена и за ракију и цигарету како је Ердемовић навео.

Нормалне судије би одмах наложиле реконструкцију овог догађаја, уместо тога хашки Трибунал се жестоко противио реконструкцији. Као и самој помисли да се саслушају Ердемовићеви саучесници како би се преиспитала очигледна невероватност његове приче. Запањујуће је у којој мери судије не желе да чују ништа друго осим оног што Ердемовић жели да исприча. А најбоље је причао када је оптуживао Србе износећи своју причу са електронским измењеним гласом, заштићен иза судија и дебелог шпанског зида.

Као бравар, што му је професија, Ердемовић никад није зарађивао новац, јер је као плаћеник у рату много боље пролазио. Доста боље од Срба којима на крају остадоше дечије жртве, хладне ћелије и миленијум робије. А у миру овакви прођоше још боље. Звог овог свог сведочења крунски сведок је добио нов идентитет, бјанко чек и кућу у другој земљи света…

Аутор: Деки РС

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!