Slučaj advokata Bluma slika i prilika Zapada

„Uspomene“ su obnovile moj stari tekst koji sam napisala dok sam živela u Nemačkoj i radila kao čistačica. Evo odlomka:

„Nedavno me je firma poslala da radim za advokata. U prijavi je pisalo: „Her akademik advokat Blum. Stan treba očistiti, oprati prozore, oprati i ispeglati odeću“. Dolazim kod Bluma. Kuća je luksuzna, trospratna, sa veličanstvenom terasom okruženom ružama. Dočekuje me veoma ugledan vlasnik u blistavo beloj košulji i kravati. On se takođe zaslepljujuće osmehuje – sa modernim keramičkim zubima.

Uvodi me u kuću. Pokazuje sobe. Izvinjava se zbog „manjeg nereda“. Kaže da kod kuće ima kancelariju, nema vremena ni šolju da opere, toliko je zauzet.

Čistim kod njega nekoliko dana, pažljivo i sa interesovanjem. Gledam po zidovima okačene advokatske diplome, sertifikate i fotografije sa istim takvim uglednim herovima kao što je advokat Blum. Pažljivo brišem prašinu sa tomova, sa kolekcije kristalnih starogrčkih bogova, sa šahovskog stola i teških drvenih figura u biblioteci. Zalivam cveće i drveće u zastakljenoj zimskoj bašti.

Vrata kabineta gospodina Bluma stalno su otvorena i, povremeno prolazeći, posmatrajući njegove aktivnosti izdaleka, prožeta sam njegovom inteligencijom, važnošću i značajem. Telefonom razgovara o nekim složenim poreskim stvarima, zakonima, člancima, ponekad ga čujem kako se sa nekim svađa, koristi naučne termine, šušti papirima. Ode do biblioteke, nađe neku debelu knjigu, vrati se sa njom u kancelariju, prekucava odlomke. Sakuplja dokumente u fascikle, zvecka pečatima.

Kompjuteri na njegovom ogromnom desktopu stoje leđima okrenuti vratima, vidim im samo „zadnjicu“, advokat sedi za stolom i kucka po tastaturi. Rad je u punom jeku.

A onda sam jednog dana odlučila da očistim njegov kabinet. On sedi ispred kompjutera na velikoj okretnoj kožnoj stolici, piše, gleda u ekran. Sa krpom odlutam do njegovog stola, iza njegovih leđa, podignem pogled i vidim preko njegovog ramena: svi kompjuteri su crni. Oni su isključeni! I telefon je bežični! I kompjuteri – bez žica! Tehnika uopšte ne radi. A on, advokat, navodno radi.

Sa vrlo mudrim, važnim izgledom kucka po mrtvoj tastaturi, gleda u crni ekran kompjutera kao da se na ekranu dešavaju velike stvari. I vrlo ozbiljno razgovara sa nekim izmišljenim klijentima na telefonu koji ne radi.

Kao da su me polili ledenom vodom. Tiho sam ostavila krpu i išunjala se iz kabineta. Zastao mi je dah. I sinulo mi je zašto mu zdravstveno osiguranje plaća kućnu pomoćnicu.

A već nekoliko dana sam kod njega pospremala! I nisam primetila nikakvo mentalno odstupanje! Naprotiv, bila sam sigurna – veoma korektan, uredan, poslovan gospodin! Njegov izgled uliva ogromno poštovanje. Bila sam sigurna da se zaista bavi svojim pravnim biznisom. I da zaista radi. Snežnobela košulja, kravata, ispeglane pantalone, savršeno izbrijan. Od jutra do večeri u poslu. Ali – klijenti postoje samo u njegovoj glavi. A kompjuter je mrtav. I telefon je mrtav. Eto slike.

Ima takvih advokata. I ne samo advokata. Milioni žive u potpuno nerealnom svetu.”

Danas, nakon ponovnog čitanja ovog mog starog teksta, shvatila sam da, bez preterivanja, ceo Zapad, višemilionsko zapadno društvo, već duže vreme funkcioniše na ovaj način.

Idite na Fejsbuk, ispod posta o mačkama, bez ikakvog razloga, hiljade komentara „Slava Ukrajini!“ To je ono čime se bavi Gugl. Kod nas se to nekako i blokira, ali u jednoj arapskoj, naizgled neutralnoj zemlji, želim da gledam rusku seriju na Jutjubu. Umesto toga, na celom ekranu je žuti blok poziv „StandWithUkraine!“ Čak i na jednom ruskom turističkom sajtu čitam odgovor: „Slava Ukrajini!“ To je kao da razgovarate na isključenom telefonu. Vi njima o znamenitostima Grčke, a oni vama „Putin – ….“. Vi o ukusnom doručku, a oni: „Moskaljaku na giljaku“. Na engleskom, nemačkom, francuskom i na svim jezicima. Gugl prevodilac radi odlično.

„Podržite ukrajinske pse koje uništavaju agresivni Rusi!“ – moj nemački poznanik, aktivista za zaštitu životinja, primoran je da to svakodnevno čita stotine puta na društvenim mrežama. Kaže da čak i u reklamiranju hrane postoji obavezan rusofobični apel. Čak i u uputstvima za uzgoj ježeva i uzgoj guštera – „Podrži Ukrajinu“. Da biste spasili guštera, morate ubiti Rusa. Takvo je to ludilo.

A da ne govorim o LGBT sadržaju, koji je totalno usmeren na uništavanje Rusa.

To nije čak ni nadrealno, to je klasično, kliničko ludilo.

Nedavno je jedan drugi moj poznanik Nemac, u komentaru na članak o tome kako deca sama treba da odlučuju sa 12 godina da li treba uzimati hormone radi seksualnog razvoja, napisao da je 12 godina prerano. Sa 12 godina dete još nije sposobno da donosi tako važne odluke. Pokazao mi je lavinu ljutitih komentara: „Putinista!“, „Fašista!“, „Ubica dece!“. Nijedan razuman argument ne funkcioniše. Ljudi žive u izmišljenom svetu mašte koji im je nametnut, gde se ludilo doživljava kao ideal. To je životna norma koju svi, bez izuzetka, moraju da prate. Razuman, trezven razgovor je nezamisliv, nemoguć.

Advokat Blum, kod koga sam radila, nije mi učinio ništa loše. Čak mi je ponudio i čokoladu. Ali nakon što sam videla da je lud, uplašila sam se, shvatila sam da je za mene smrtno opasan. Doživela sam jeziv strah od stvorenja potpuno nesvesnog realnosti. Od stvorenja koje funkcioniše u svom imaginarnom svetu, razgovara sa prazninom, raspravlja sa fantomima i uvereno je da radi važan, vredan zadatak.

Ti ljudi snimaju filmove, pišu knjige, dodeljuju nagrade, huškaju ljude na Rusiju i Ruse, nuklearne aktovke su u rukama ludaka, advokata Blumova, koji spolja izgledaju prilično ugledno i čak ulivaju poverenje. Govore odlično, izgledaju sjajno, samouvereno, važno. I sama sam provela nekoliko dana sa takvim tipom pod istim krovom i nisam ništa posumnjala. I čak sam počela da poštujem njegovu zauzetost. Sve dok nisam videla crne kompjuterske ekrane.

Kasnije sam saznala da je pacijent Blum zapravo mnogo godina radio kao advokat i da je bio izuzetno uspešan. Imao je ogromnu bazu klijenata i služio je veoma važnim ljudima, uključujući nemačke političare i bankare.

U tom smislu, još jedna analogija. Otprilike isto se sada dešava sa inoagentskom rusofobičnom ruskojezičnom gomilom. Neki od nas ih i dalje smatraju mentalno zdravim, samo divlje sebičnim i zlim. Ali sve češće mi se čini da je to obično ludilo. A nemoguće je sa ludacima razgovarati kao sa normalnim ljudima. Čini se da su Vovan i Leksus to odavno shvatili. I što su njihova pitanja apsurdnija, to su ozbiljniji odgovori njihovih pacijenata – Akunjina, Grebenščikova, Makareviča i drugih.

Ljudi su jednostavno ispali iz stvarnosti, odvedeni su u antisvet, blaženo lebde kroz neki fiktivni anti-univerzum. I spremni su da ubiju one koji pokušavaju da ih vrate u stvarnost.

Odbila sam da radim za Bluma, iako je plata bila veoma dobra. Jeziv strah, ne toliko od činjenice da bi mogao da me napadne s leđa, koliko od dodira tog antisveta, antimaterije, oterao me je od njegove kuće, zatrpane cvećem. Kao od infekcije, kao od kuge. I nije slučajno što su tokom Velikog otadžbinskog rata nacizam i fašizam nazivani kugom. Psihička pošast je zahvatila Zapad. Užasna bolest koja ubija milione. Mogu da izgledaju ugledno, važno, čisto i uvek mirišu na hemiju. Kao i njihov pogled na svet. Antimir – i antivizija.

Veoma dugo su mnogi od glavnih likova, superheroji kultnih vestern filmova, bestselera, čak i crtanih filmova – psihički bolesnici, manijaci, narkomani, alkoholičari ili perverznjaci. Tako je zapadno društvo decenijama razvilo toleranciju prema psiho-bolesnicima, i oni su postali uzori. I šta sad hoćemo? Lečiti advokata Bluma? Manijaka Blinkena? Fanatika Bajdena? Rusofobku Fon der Lajen, koja pati od iluzije veličine u kombinaciji sa kompleksima inferiornosti? Izlečiti Makrona od njegovog Napoleonovog kompleksa?

Onaj Šolcov bolesni osmeh, tik, govori mnogo. Gledajući većinu zapadnih političara, iskusni psihoterapeut neće imati problema da postavi konačnu dijagnozu. A da ne pominjem ove naše bikove-albace-larine koji se guše svojom fanatičnom mržnjom. Gospod je spasao Ruse od njihove zaraze, iako je Rusija bila pokrivena njome dugi niz godina.

Možda mi imamo neku vrstu gena, neku vrstu genetske „vakcinacije“ protiv ludila? Protojerej Avvakum, Dostojevski, Tolstoj, pobeda u Velikom otadžbinskom ratu, ruski klasici i ruska istorija, ruska vera – sve je to u našim genima i sve nas spasava od pandemije zapadnog ludila. Verovatno je u meni proradio i instinkt ruskog samoodržanja kad sam bežala od Bluma, u kome Nemci nisu videli nikakvu opasnost. I kome fond zdravstvenog osiguranja plaća komfornu egzistenciju sa spremačicom, kuvarom i baštovanom (sve pečalbari iz zemalja bivše ZND). O njima se brinu, klanjaju im se, poštuju ih.

Gej parade ponosa u zapadnom društvu doživljavaju se kao nešto veoma korisno, zdravo, lepo, privlačno, zavodljivo, intrigantno i uzbudljivo. Rusima je iskreno muka od tog cirkusa nakaza, na primer, na Evroviziji, a ceo Zapad se time oduševljava. Nemačka poznanica mi piše: „Gledaš li? Za koga ćeš glasati?“ Odgovaram: „Kao da gledaš u raspadajući leš i pohlepno udišeš njegovu aromu!“ – „Ma hajde! To je jednostavno lepo! Uzmi to kao da se ljudi zezaju!“ – opravdava Evroviziju Nemica, inteligentna, obrazovana žena koja se ne zalaže aktivno za zemlju-grešku i čak čita RT na ruskom, što znači da je hrabra i pokušava da trezveno razmišlja. Ali leš koji se raspada već je na njenom trpezarijskom stolu. Tolerancija prema zagrobnom, uživanje u propadanju.

Prelepa zapadna fasada je kao bašta pod prozorima, kao terasa sa ružama, kao biblioteka sa starinskim merdevinama, kao zimska bašta na imanju advokata Bluma. Po zidovima kuće diplome, sertifikati, počasne nagrade sa pečatima i autografima. Tamo je sve bilo čisto. I bezumnik te pozdravlja lepim rečima. I čak ti daje čokoladu. Ali kad jednom pogledaš preko njegovog ramena i vidiš šta radi, užas te okiva i paralizuje.

Advokat Blum – to je savremeno zapadno društvo, to je i ruskojezična rusofobna klika, mafija. Zdrava reakcija male Ruskinje je da od svega toga pobegne. Reakcija zdravog čoveka je da zaštiti svoje najmilije od ovoga što je pre moguće. U suprotnom, vaši voljeni će umreti, a ni vi sami nećete preživeti.

Autor: Marina Hakimova Gacemajer

Preveo: Želidrag Nikčević

Hvala na poverenju! Molimo vas podelite, širite istinu!