Словенци упорно против Србије
Кад су пре извесног времена почеле да ми из Љубљане пристижу електронске поруке Међународног института за блискоисточне и балканске студије (IFIMES, International Institute – ifimes@ifimes.org), морао сам се запитати ко то мени придаје међународни значај, ни мање ни више него студијски. Не налазећи себе у свему томе, нарочито не у блискоисточним заврзламама, све то одмах сам брисао. И тако све до 29. децембра управо истекле године, када сам, у доколици, из уводних редова тек пристигле поруке сазнао да ИФИМЕС „редовно анализира догађања на Блиском истоку, Балкану и по свијету“, те да је „поводом најновијих напетости, које пријете новим сукобом… на Косову“, сачинио обимнију анализу „Косово 2022: Имплементација Бриселског и Вашингтонског споразума – пут ка трајном миру и дугорочној стабилности“.
Како је пошиљалац обећао да ће порука бити сведена на „најважније и најзанимљивије дијелове“, завирио сам у њену садржину и, за почетак, „открио“ студијску (неко би рекао: студиозну) констатацију да је „посљедњих неколико година примјетно одсуство дијалога између званичног Београда и Приштине“, за што „одговорност не сносе само учесници дијалога него и посредник ЕУ и цјелокупна међународна заједница, која се показала инертном и неефикасном на Косову и Западном Балкану“.
Зна ли се да је, на самом почетку јула 1991. године, усред југословенске кризе, ондашњи француски председник Франсоа Митеран предложио „својој“ такозваној међународној заједници да размисли о хитном увођењу наддржавних и наднационалних „нових европских правних норми“ за регулисање насталих спорова, те да су тако успостављене наддржавност и наднационалност омогућиле Немачкој и Ватикану да пола године касније, без посебних формалности, признају „осамостаљену“ Словенију (да се Хрватском овде не бавимо).
Уз подсећање да смо, својевремено, чули од Милана Грола, мало политичара, мало позоришног делатника, да се „сви изјашњавају за Југославију ако се друкчије не може“, лист „Словенец“ је 27. јула 1914. године, уочи аустроугарске објаве рата Краљевини Србији, објавио песму „Бојни гром“. Једина порука те творевине гласила је „Србе на врбе“, а њен аутор Фрањо Нојбауер, римокатолички свештеник који је службовао у Срему, морао је чучнути да би тај „производ“ истресао из себе и оставио га својим исто(не)мишљеницима да га узимају у уста зарад повремене употребе.
Кад су брозовићи средином јесени 1944. године дошли у Београд, ЈахачуСаЧелаКолоне дало се да нареди како „за Србију неће бити милости, Србија нема чему да се нада“, тако да је, нешто касније, Едвард Кардељ, некима познат као Едуардо Кардели, деценијама недодирљиви Словенац, уверавао своје незадовољне „идејне пратиоце“ да је Југославија за њих тек „успутна станица на путу за Еуропу“.
У међувремену, свако ко је (као што се десило овоме потписнику) залутао у Ајдовшчину, у Словенији, „ђе нити је сплаке не потока / нити земље посијат пшеницу“, из прве је могао запазити да је тамо, у складу с оном ЧелноЈахачком наредбом, „усејан“ највећи млин отет Војводини Србској.
Док беше на одслужењу војног рока, пре шездесетак година, овај потписник чуо је безброј пута да, кад се неки војник-Словенац нешто наљути на неког од несловеначких војника, његова уобичајена „псовка“ била је: „Преклети Босанц“.
Пре педесетак година, многи зидови по Словенији били су украшени паролама у виду питања исписаног кречом (понекад и висине метар-два, у зависности од зидног простора) – KAM GRE SLOVENSKA CESTA. Питао сам једнога свог рођака, факултетски образованог, стално настањеног у Словенији (мајка му је Словенка), каквога су смисла те пароле. Рече да су словенски путови никакви, никаквији од путова по Србији, а мој одговор да су по Војводини, на пример, за разлику од Словеније у којој се чак и до многих усамљених шумских кућа долазило асфалтом, улице по селима, чак и онима са пет-шест хиљада становника неасфалтиране, кад падне киша, непроходне су. Мислио је мој рођак да се шалим, али кад је десетак година касније дошао, по кишном времену, да ме посети у једном од таквих села, није могао доћи себи од онога што га је снашло – ни поцигланим тротоаром није се могло кретати људски.
Покушај Републике Србије да се отресе брозовског терора успостављеног и стварањем двеју аутономија, једне на Косову и Метохији, шиптарски сепаратисти, они који су тамошње „народе, народности и етничке групе“ представљали у савезним и републичким државним и партијским органима, злоупотребили су шиптарске рударе у Трепчи и сатерали их у рудничке јаме да тамо, крајем фебруара 1989. године, протестују и штрајкују глађу због наговештаја да би косовскометохијска аутономија могла бити укинута. Подршку томе протесту пружиле су словеначке „структуре“ (и хрватске, али је то за ову прилику небитно) великим антисрбским митингом солидарности у Љубљани, у Цанкаровом дому, а зарад подршке на лицином месту, у Трепчу је стигао и словеначки председник Милан Кучан, онај који је Други светски рат преживео благодарећи чињеници да се, као детенце, уз родитеље и још десетак хиљада Словенаца, у Србији спасао од Хитлерове поруке да му се све словеначко начини спет немшко, опет немачко.
У којим је количинама био „оплемењен“ словеначки антисрбизам, показаће нам и неке појединости позајмљене од Живомира Р. Подовца, генералштабног пуковника и његовог текста „Зашто се ћути о словеначким злочинима из 1991“, објављеног 10 јуна 2013. године:
„Логор у напуштеном руднику Дол при Храснику – заробљене старешине и њихове породице (жене и деца), војнике на одслужењу војног рока, цивиле, везаних руку на леђима, побуњеници довозе камионима фургонима са искљученом вентилацијом, трпају у рудничке лифтове, спуштају у окна пуна воде, прашине и гасова и ту остављају. Лица ‘на обради’ трпају у напуштене прљаве просторије, са бетонским подом, по 150 особа у простор величине 14х6 метара, без воде и хране, ћебади за спавање! Одузимају им све: новац, накит, лична документа, говорећи ‘држави која ратује са другом државом, требају средства за рат’.
Логор Крањ – око 40 војника ЈНА раздвојили по националној припадости… Онда је настало садистичко ижиљавање над младићима (19-20 година старости!) Србима, Македонцима и Црногорцима: туча у гомили моткама, бејзбол палицама, металним шипкама, дебелим шумским ланцима, свим и свачим, шутирање чизмама и цокулама… Један војник… убијен на лицу места! Ненаоружане убијали метком у потиљак…
Одузимали им ствари као у фашистичким логорима Дахау и Аушвиц, војницима српске, црногорске и македонске националности прегледали и вадили зубе под позлатом… Војници, ухваћени на превару, свучени у пиџаме, мучени, а потом утоварени у теретне вагоне за Београд, уз натпис „Стока за Србију“… На подсећања о улози Срба у спасавању Словенаца у Другом светском рату, презриво би одговорили: „То је било за тада, ово је сада!“… Исто је говорио и… Милан Кучан… на питање новинара…
Поступци којима су, без преседана, кршене одредбе међународног хуманитарног права према цивилима:
Киднаповање возача камиона са шлеперима и постављање пред јединице ЈНА. Ако се возачи супротставе, убијани су уз повике: ‘Убиј стоку, убиј бандите, ако неће на барикаде, да их побијемо овде на паркингу!’
Када су возачи 27/28. јун 1991. код места Требње, покушали да побегну, на њих је отворена ватра… У току 26. јуна на аустријској граници, заустављена је колона од преко сто камиона, југословенских и страних, и под оружјем натерани да возилима препрече пут. Они који су покушали да напусте возила убијени су на лицу места…
…У Випави – преко 300 цивила, жена и деце, породица припадника ЈНА месец дана је затворено у стамбеним зградама, без хране, воде, искључена и струја. На оне који су пошли по хлеб и воду, пуцали сусловеначки снајперисти.
У Љубљани – насеље Коседе, припадници Територијалне одбране и МУП Словеније су из војних зграда извели жене, децу и пензионере, постројили их у строј за стрељање, психички и физички малтретирали уз отварање ватре из оружја!
У насељу Звезда у Шентвиду хапшени су цивили који су улазили или излазили из зграда где су становала војна лица, а потом одвођени у логоре!
Пред касарну у Марибору – побуњеници су довели жене и децу војних лица и цивилних лица на служби у ЈНА, са упереним цевима пиштоља у главу, натерали да позивају своје очеве и мужеве на предају!
На путу за касарну Шентвид – приватно возило… побуњеници су намерно усмерили на постављену мину. Мина је разнела аутомобил. Две особе тешко су повређене, а у Универзитетском клиничком центру Љубљана није им пружена помоћ!
На свим граничним прелазима које су побуњеници заузели, цивили, службеници Савезне управе царина, су… тучени, извођени на стрељање, везиване им око врата траке за дављење, пуцано из пиштоља са цевима уз ухо…
У Сежани минирана стамбена зграда припадника ЈНА. Везаним и премлаћеним женама, деци, старим пензионерима… Официр, дезертер из ЈНА, стављао им нож на грло и урлао: ‘Све ћу вас поклати!’ Послао је аутомобил са озвучењем који је, цели дан 30. јуна, градом емитовао поруку: ‘Срби, напустите Словенију! Бићете поклани!’ После пребијања, сексуалног напаствовања, пљачке свега искидања одеће, гушећи их у фургонима без вентилације, слао их у логоре у рудницима! Беби Српкиње су искључили инкубатор, а потом је са мајком породиљом избацили на улицу: назовилекари су убили бебу!
…Сијасет је докумената и сведочанстава о повреди међународног права према притвореним лицима, у бројним логорима, где су на најзверскији начин мучени и убијани цивилни службеници савезних установа (Савезни СУП, Савезна управа царина…), цивили несловеначке националности, цивили чланови породица војних и цивилних лица на служби у ЈНА, заробљени припадници ЈНА…
Наређивао их Јанша, министар унутрашњих послова, и његови ‘команданти’ а одобравао Кучан и његови сарадници у политичком и државном врху“.
И, сад, природним треба сматрати што Институт „Ифимес“ поменут у првој реченици овога текстића „објективно“ представља тренутне (не)прилике на Косову и Метохији:
– „Аналитичари сматрају, да Кумановски, Бриселски и Вашингтонски споразуми нису у цијелости имплементирани, јер су потписнице споразума селективно преузимале обавезе у складу са својим једностраним интересима“, што је „аналитичарска“ подвала јер је Србија испуњавала договорене обавезе;
– „Србија је окружена државама чланицама НАТО-а и свјесна је своје позиције. Поучена хисторијским искуством сасвим сигурно не жели прва започињати било какав нови сукоб и преузети хипотеку и одговорност за почетак сукоба“ – чиме се сугерише безочна лаж да је раније Србија започињала ратове;
– Аналитичари сматрају, да Србија не жели понављати грешке из прошлости. Сукоб могу покренути и други не само Србија и Косово односно Срби и Албанци“, што би значило да је Србија „у прошлости“ покретала сукобе;
– „Косовске власти би морале укључити све напоре да реинтегрирају Србе у косовско друштво и институције на миран и цивилизиран начин као што су Срби реинтегрирани у Хрватској на подручју источне Славоније – посредством УН-а“, што ће рећи да би требало применити словеначко-аналитички рецепт и сачекати да Уједињене нације, то америчко служинче, „дипломатским путем“ препусте Америци (и Немачкој) да оружаном силом „разговара“ са Србијом и отме јој Косово и Метохију и „реинтегрирају Србе у косовско друштво и институције на миран и цивилизиран начин“.
Словеначки ифимеси рачунају са таквим расплетом косовскометохијске кризе, што би оправдало многогодишње настојање словеначких власти да се Србима којих у Словенији, као најбројнијој несловеначкој националној заједници, има и свих двеста хиљада (200.000), не призна статус националне мањине, те да се у једном тренутку тамо избришу и као „статистички податак“. За разлику од Срба, Италијани, Маџари и Цигани (којих је знатно мање, укупно 0,60%), имају мањински статус .
Са тим у вези, занимљиво је навести да је попис из 2002. године показао да у Словенији има 1,98% Срба, али и 8,90% недефинисаног становништва (https://sr.m.wikipedia.org/sr/%D0%A1%D0%BB%D0%BЕ%D0%B2%D0%Б5%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B0). Зна ли се да су београдске „Вечерње новости“ писале 30. августа 2013. године да „Срби у Словенији… губе идентитет, језик, веру и културу и да данас већина младих говори само словеначки“, да се у Словенији „веома често примењује принцип да наоко изгледа све демократски, али у процедури Срби увек остају без права“, те да „на јавним местима приликом разних манифестација ако Срби истакну српску заставу могу да буду и кажњени“, онда с разлогом треба назначити да оних 8,90% „недефинисаног становништва“ у највећем броју, скоро сви, јесу Срби који у страху за свој опстанак у „дежели“ крију своју националну припадност – баш као што су се у Брозовији крили под ознаком „Југословени“.
Наравно, и Ифимесови „аналитичари“ знају све то, али они пишу то што пишу налазећи се на зачељу људске цивилизације.
Исто као и њихови фашикратски западни ментори.
Аутор: Илија Петровић, историчар