Слом светског православља: епископи као агенти утицаја

Није реч, наравно, о Православној Цркви као мистичном Телу Христовом јер њу ни врата пакла неће надвладати (Мт. 16, 18). Реч је о њеној спољашњој појави, под видом слабих и поводљивих људи. (Блиставо филмско остварење Јелене Поповић о митрополиту Нектарију, „Човек Божији,“ изванредно приказује ову динамику у пракси.) Ако украјинску кризу размотримо из угла верности црквених великодостојника духу и учењу Цркве, долазимо до закључака који су поразни.

Већ за време лажне пандемије огроман број тих лица у црним ризама сигнализовао је своју оданост и потчињеност световним властима, заправо антихришћанским групацијама које иза тих власти стоје, пристајући без протеста на све наметнуте мере смишљене да грубо пониште основна права и духовни интегритет људи. На нишану током „пандемије“ нашло се не само право људи да у складу са сопственом савешћу одлучују шта ће допустити да им се убризга у тело.  По директиви власти –  коју су црквени функционери беспоговорно спроводили – било је ограничено и право верника да обављају кућне верске обреде, да посећују богослужења и учествују у њима, па чак и да се причешћују на уобичајен начин. У ситуацији када се од видљивих структура Цркве очекивало да буду на бранику духовних слобода хришћанских верника, оне се нису солидарисале са својом паством него са власт имајућима.

Свакоме ко је имао храбрости да изведе елементарне закључке из очигледних чињеница то је био непогрешиви наговештај да ће слабоверни црквени руководиоци (једва да би се многи од њих могли назвати архијерејима) и следећи пут, када буду имали да бирају између Бога и ћесара, предност безусловно дати овом последњем.

Природу и дубину продора у готово све поре светског Православља, са нагласком на рањив положај Српске православне цркве у тим  превирањима, темељно је изложио Слободан Стојичевић у својој маестралној недавно објављеној студији „Мрежни рат.“

Када је крајем фебруара избила криза у Украјини, драстично ослабљена одбрамбена способност светског православља (посматрано искључиво у његовом званичном и спољашњем виду) дошла је још јаче до изражаја. Најновију смуту усковитлао је васељенски патријарх пре неколико година, додатним и малициозним минирањем ионако нестабилних црквених односа у Украјини. Он је то учинио када је по упутству западних обавештајних служби, чији је дугогодишњи сарадник, на подручју те државе продубио постојеће црквене раздоре признањем нове „украјинске“ црквене организације, склепане од неколико одраније отцепљених и канонски нелегитимних скупина.

Попут покушаја колективног Запада, од како је у Украјини започела специјална операција Руске Федерације, да руске уметнике и спортисте принуди да се јавно одрекну и осуде своју  земљу, и васељенски патријарх је кренуо да алаткама притиска, уцене и застрашивања поједине канонске цркве присили да признају његову неканонску украјинску творевину и да саслужују са њеним представницима.[1] Нажалост, у томе је делимично успео.

Опортунистичко и кукавичко сигнализовање великог броја православних верских „лидера“ и поглавара да се не руководе црквеним расуђивањем већ да иступају као лојални поборници политичког Запада, данас се одвија пред нашим очима.

Знак да су у оквиру украјинске кризе бескичмењаци и кртице, вероватно још одавно размештени на кључне положаје у светском православљу, добили задатак да се активирају била је недавна изјава митрополита Онуфрија, поглавара Украјинске православне цркве у саставу Московске патријаршије, дата непосредно по отпочињању руске војне операције. Митрополит Онуфрије, који је донедавно чврсто стајао на позицији духовног и канонског јединства са Московском патријаршијом, рекао је да је сада спреман да благослови непомињање у богослужењима московског патријарха, теоретски свога надређеног у црквеној јерархији којој припада. Логичан продужетак ове Онуфријеве разбијачке акције био је захтев једног од његових архијереја, митрополита Владимира, јавно изнет непосредно потом, не само за престанак помињања патријарха Кирила, него и за пуну аутокефалност аутономне УПЦ, која се тренутно налази у саставу Московске патријаршије.

Овакви ставови, који се наједанпут износе у украјинским црквеним круговима, и то у знаковитом контексту антируске кампање најширег обима коју организују Запад и његове специјалне службе, очигледно подстакнути првенствено политичким а не црквеним побудама,  занимљиви су (и злослутни) из више разлога. Пре свега, московски патријарх, који би се могао критиковати за много шта, не доноси политичке одлуке у Русији, нити командује руским оружаним снагама. Каква је, према томе, сврха овако грубог нарушавања црквеног поретка од стране митрополита Онуфрија и његовог клира у Украјини, и шта се тиме постиже? Реално сагледавајући положај великодостојника Украјинске православне цркве на територији која се још увек налази под контролом кијевских власти, неизбежно се поставља питање њихове стварне слободе да јавно иступају у складу са православним моралним императивима и у интересу Цркве. Да ли су били изложени притисцима (а можда и претњама) сличним онима који се врше на руске диригенте, спортисте и уметнике да се „дистанцирају“ од руководства своје државе јер ће им, у противном, бити онемогућено да се баве својом делатношћу? Или су просто лабилне личности, својевремено постављени на одговорне положаје на којима се налазе управо зато што су такви, бескарактерни.

Подразумева се да не можемо доносити преоштре судове о понашању ових црквених личности у Украјини, нити њихове сабраће у другим земљама, од којих се такође тражи практичан допринос политици колективног Запада у овој кризи.[2] Ми још увек поуздано не знамо у којој мери они слободно одлучују, или се налазе под принудом. Али можемо претпоставити, посебно за оне у Украјини, да су вероватно били изложени жестоким притисцима и претњама, што у данашњој бесудној Украјини, под јаким утицајем екстремистичких и профашистичких формација, вероватно укључује и физичку угроженост.[3] При томе, и остављајући по страни чиниоце о којима немамо прецизне информације, ипак је умесно поставити питање: шта се догодило са расуђивањем тих људи, како се усуђују да црквена питања покрећу под очигледним утицајем политичких  околности, и где им је храброст да се чак и по цену живота притисцима одупру, као што је не тако давно сам митрополит Онуфрије своје вернике у Украјини правилно  саветовао: „Не бојте се ничег, будите чврсти у својој љубави према Богу, брините се за чистоћу православне вере, која је пут који води ка Богу“?

Дубоки продор духа противног Цркви у разне поре светског православља задњих дана се огледа и у саопштењима других црквених јерархија. Епископски савет Пољске православне цркве, у саопштењу које одише реториком западне пропагандне машинерије, осудио је „руску инвазију“ упоредивши рат у Украјини са Каиновим убиством свог брата Авеља и приметивши да не могу да схвате разлоге због којих се два братска православна и словенска народа међусобно боре. Стога позивају само руску страну да заустави рат:

„Нарушен је нормалан живот грађана, много невиних људи је убијено, а деградација црквеног и јавног живота напредује. Уништавају се материјална добра: храмови, споменици, критични инфраструктурни објекти и стамбени објекти“, наводи се у резолуцији пољског Сабора.

У изјави пољских епископа не прецизира се да ли у убијене „невине људе“ убрајају и око 14,000 цивила у Донбаској области, усмрћене од 2014. године па до данас у артиљеријским и ракетним ударима украјинске војске и нацистичких батаљона који ратују у њеном саставу. Али пошто се током задњих осам година, колико ова тешка и непримећена хуманитарна криза у Донбасу траје, ни ови ни други православни епископи нису оглашавали, разумно је претпоставити да се те жртве не налазе на хоризонту њихове пажње.

Као на притисак дугмета, сличну изјаву ових дана дали су и епископи Православне цркве у Америци (Orthodox Church in America):

„Будући да смо сведоци агресивног рата који је Руска Федерација води против Украјине и хуманитарне кризе која се у њој одвија, ниједан хришћанин не може остати непристрасан или равнодушан пред патњом или ћутати пред таквим злоделима. Ми, Епископи Светог Синода Православне Цркве у Америци, осуђујемо рат који доноси смрт и пустош милионима невиних људи. Посебно жалимо због убистава и насиља које су починили православни хришћани над другим православним хришћанима“, каже се у саопштењу.

Ни ово саопштење Америчке православне цркве не излази из оквира западног пропагандног приказа украјинских догађаја, мада амерички епископи имају довољно могућности да се правилно о свему информишу, уколико желе. Ни они не помињу дуготрајно страдање народа Донбаса, злочиначку природу украјинског режима у чију одбрану се политички ангажују, нити осуђују утемељаче опасних биохемијских лабораторија откривених на територији Украјине које представљају смртну опасност не само по становништво Русије и Украјине, него и много шире.

Ставови које заузимају највиши представници Српске православне цркве, конкретно патријарх Порфирије, нешто су обазривији и блажи од јасно политички обојених саопштења колега из других јурисдикција – расположење српског народа о чему су принуђени да воде рачуна налаже им опрез – али и они непогрешиво иду у истом смеру. Патријарх је пре неки дан, на изглед наивно и добродушно, продемонстрирао своју хуманост апелујући да и Србија прими „избеглице из Украјине“ и понуди им сву неопходну помоћ.

Једини проблем са патријарховим потресним апелом је то што касни најмање осам година. Избеглице још од 2014. године, не привлачећи патријархову пажњу, беже из Украјине, тачније са истока те земље који је изложен убиственим нападима украјинске војске и профашистичких формација у њеном саставу, а не тек од 24. фебруара 2022. Друга околност коју је патријарх очигледно превидео је то да ће се по завршетку војних операција већина привремених избеглица, од којих је неколико стотина хиљада збринуто у Русији, вратити својим кућама. Ако одређени број избеглица буде одлучио да из политичких и идеолошких разлога трајно напусти Украјину, то ће углавном бити Бандеровци и унијати  из западних делова земље, становништво које не дели вредности српског народа, као што их нису делили Фолксдојчери који су због сарадње са окупатором били принуђени да напусте Србију. Препоручује ли патријарх масовни прихват управо таквих избеглица у већ раслабљеној и разграђеној Србији?

За патријарха овакви апели су само перформанси пред камерама, попут обедовања једанпут годишње са сиромашнима. Али уколико би његови предлози били преточени у политичке кораке, за Србију масовни прилив таквих елемената представљало би безбедносну опасност првога реда.

Да резимирамо. Све више фактора у православном свету једнообразно се постројава против Русије поводом војне операције која има за циљ демилитаризацију и денацификацију Украјине. Шта нам то говори?

То указује да је инфилтрација светског православља зашла у поодмаклу фазу. Многи православни јерарси своје  политичко сврставање на страну западних и НАТО сила покривају лажним хуманитарним дискурсом који потиче из истог извора. Они игноришу исте контексте и исте моралне чињенице које игноришу западна политика и западна пропаганда. Синхронизација је савршена.

Сваког православног човека такво лицемерје и усклађеност речи и дејства са непријатељима Православља требало би да шокира и дубоко забрине.

Повезнице:

[1] Господин Стојичевић са тиме у вези спомиње најновији марифетлук патријарха Вартоломеја. На припремање светог уља за црквене обреде, заказано за Велики четвртак, Вартоломеј је поред неколико великодостојника канонских цркава, позвао и свога украјинског пулена Епифанија, несумњиво у очекивању да ће овом последњем убацивајући га у друштво канонских јерараха прибавити недостајући  легитимитет.

[2] Јерархија Америчке православне цркве, аутономне црквене заједнице којој је Московска  патријаршија подарила аутокефалију још у совјетска времена, изложена од стране америчких власти вероватно суптилнијим притисцима, недавно се ипак сврстала у табор православних заједница које су ритуално осудиле „руску агресију“ у Украјини и солидарисале се са нацистичким режимом који је тамо на власти.

[3] Екстремистичке паравојне јединице већ су погубиле неколико политички неподобних цивилних званичника у градовима које су дошли под контролу руских снага, а на улици у Кијеву убили су једног од украјинских мировних преговарача зато што није заузео ставове који су њима одговарали. Један православни свештеник присталица духовног јединства са Московском патријаршијом пре неки дан је у западној Украјини киднапован и нестао је без трага.

Извор: Институт Арчибалд Рајс

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!