Слободан Рељић: Зашто „жути“ и даље владају Србијом?

Парламент је наставио да доноси све „жуће“ законе. „Зажутило“ се у извршној власти од премијера, министара, државних секретара, амбасадора и разних начелника, помоћника… Зашто?

Историја није учитељица живота. Посебно за политичаре. Шта би они друго радили него увек исто.

У Србији се све одиграва као ријалити шоу. Ових дана се разлеже СНС-крик о „жутом олошу“ који води политичку борбу а не еколошке акције, што би требало да буде објашњење за испадање система из равнотеже. Али то није ништа ново, само што се сад гласније разлеже јавним мњењем.

Кад би око неприкосновеног лидера СНС-а – готово јединог који доноси гласове странци – ставили неки лакмус папир који би регистровао боје политичких радника на српској политичкој сцени, он би се нашао у „жутом мору“. Ту и тамо би избијала покоја пострадикалска „плава хрид“ и нешто „бледоцрвеног“ дачићевског песка. „Жуто“ доминира, иако је чињеница да су „жути“ били политички губитници од пре деценију.

Показали су шта је за њих „успешна“ Србија, а то се народу тако „дојмило“ да су Томислав Николић и Александар Вучић изабрани да се Срби ослободе „жутог“. Али народна воља, показује се, не одлучује у „имплементираној демократији“. Неко други је некако одлучивао ко ће играти у победничком тиму. Ово је највећа победа губитника у новијој српској политичкој историји.

Страни агенти

Сви којима су радикали до пре деценију у Народној скупштини обећавали пругаста одела и боравак у установама за поправљање понашања које је оцењено као друштвено штетно – измилели су из засенка и јавно умарширали у власт или ослонце власти.
Парламент је наставио да доноси све „жуће“ законе. „Зажутило“ се у извршној власти од премијера, министара, туште и тмa државних секретара, амбасадора и разних начелника, помоћника свих профила и нивоа; у том пројекту економски развијене Србије Срби су само послуга, а „страни инвеститор“ се више поштује од Оца Исуса из Назарета и подржава конкретније него своји инвеститори; није проблем смислити „образложење“ и таквој пракси, као што, уосталом, никад није било окупатора кога нису пратиле најузвишеније похвале. Судској власти је дато да се покаже на случају Мирослава Мишковића а онда је могла да се заледи у „жутом“ и по мери евроунијатских потреба. НВО сектор, профил какав се у америчком закону (после су то прекопирали Руси) описује као „страни агент“, овлашћен је да представља народ с којим нема никакве везе. Сем што се претежно финансира из буџета, наравно.

Медији су се пренатрпали експертима за систем демократије без народа. И обучили да прате – једину важну политичку тему: човека који као име и презиме добија гласове на свим листама. Део га подржава без потпитања и са отвореним „увлачењем“, а други део напада без уласка у меритум – чим чују да је овај нешто рекао, прво пуцају а онда доказују да то може бити само оправдано.

Наука и „струка“ усрдно су климале главом пред „ученим“ људима и из највише власти који су јавно „набављали“ дипломе. Таквим „чимбеницима“ неће уопште сметати што је Београдски универзитет из групе првих триста на свету на Шангајској листи слетео за двеста места. Напротив – понашали су се као да је пад напредак. Са истим миром је и шире прихватано саопштење аустријског министра да, кад они одлуче да врате мигранте, имају где: Србија је пристала да постане „мигрантска мајка“. И то није ни правни ни друштвени проблем. Мирно саслушано образложење како је то мудра одлука да се нација реши проблема опадања становништва.

Мигранти на српско-мађарској граници (Фото: Танјуг/Сава Радовановић)
Мигранти на српско-мађарској граници (Фото: Танјуг/Сава Радовановић)

Нушић би се распаметио кад би видео како боркиње за ЛГБТ права без граница машу великим књижуринама у којима је програм (еј, план, стратегија!?) којим српска влада обећава повећање рађања и обнову нације. Као кад би се за патријарха бирао атеиста!? Нема личног примера у демократској политици – то је демагогија. Што се више пљује народу у лице, то су похвале „демократском систему“ из бриселске либералне интернационале веће. Српски „естаблишмент“ наступа на путу свог европског „стратешког партнерства“ попут јунака у филму „Ко то тамо пева“. Јесте смешно, али последице су озбиљне.

Ни Домановић у највећем надахнућу није се сетио да министар који тера грађане да плаћају порез држи своје паре у пореским рајевима. Или да се за министра војног поставља заслужник који је на другом министарском месту помагао оцу своје породице да необуздано пљачка војну индустрију.

Системска грешка

Из тога је логично следило да се са свим стручним и политичким ауторитетом објашњава велики државни пројекат којим ће се раселити двадесет-тридесет хиљада људи а да би се запослило триста њих…

И ту је пукло!

Одједном је свима пукло пред очима да ово што се дешава није грешка у систему. То је систем. И нису ови који су на власти ни у каквој принципијелној свађи са „жутим олошем“, једино је драма у томе ко ће од њих владати. Истоветно, како се непобитно показало.

Народ је сасвим јасно разумео да је Закон о експропријацији због „Рио Тинта“. И, могуће, после и због неких још горих ситуација, које не виде ни доносиоци закона. Због народа није сигурно!

Наравно да озакоњење одвајања контроле судства од народних представника, чак и кад су најгори, представља и формално укидање могућности да се и у мислима повезују судство и правда. Начело власти народа је да – народ контролише кадије. Кад се до тога, ни формално, не држи, власт народа је само опсена.

И наравно да је силовање народне воље кад се Законом о референдуму ставља омча око врата Космету и пљуцка на Резолуцију 1244. Није ваљда гаранција за Косово! Или појачавање фронта за одбрану Косова. Као и сваки чин „демократске власти“ последњих деценија, и „демократизовање“ референдума служи томе да се манипулацијом и најдемократскије средство претвори у алат за уништавање народне воље. Зашто би здравом систему био проблем висок цензус? Па, и неизлазак народа на силован референдум је – глас народа. То је ваљда јасно, откад је света и века. Али њих не може да занима глас народа, јер су им намере „опасне“.

Насловна фотографија: Танјуг/Јадранка Илић
Демонстранти током блокаде ауто-пута, Београд, 04. децембар 2021. (Фото: Танјуг/Јадранка Илић)

Никола Милошевић је у време бриселске имплементације овог вишестраначког система волео да подсећа на класичну мисао из 19. века: „Свака власт корумпира, а апсолутна власт корумпира апсолутно.“

Коме год је народ за три деценије овде дао шансу непогрешиво се понашао у складу с аксиомом чувеног лорда Ектона (1834-1902). Сви су арлаукали како долазе да буду „сервис народа“ а онда су у трену поверовали у своју непогрешивост. Да они боље знају шта је за народ добро од самог народа.

Историјска одговорност

Лорд Ектон, католик, ове речи је исписао поводом расправе о непогрешивости папе, и то ретроактивно, 1870. на Првом ватиканском концилу. Путовао је у Рим и најоштрије се противио. У писму свом пријатељу објаснио је то, за вечност, за све народе и све лидере: „Не могу прихватити вашу поставку да ми кад судимо папи и краљу треба да полазимо од претпоставке да они не греше.“ Напротив, „претпоставка мора бити обрнута, против носилаца власти, и да буде јача како моћ расте. Историјска одговорност мора да надокнади недостатак правне одговорности.“ Јер лепо се кроз историју види: „Моћ квари, апсолутна моћ квари апсолутно. Велики људи су увек лоши, чак и кад имају само утицај а не и власт, а тек кад власти додате тенденцију или извесност корупције. Нема горе јереси него кад служба посвећује свог носиоца.“

То је тачка, говорио је лорд Ектон, у којој се негација цркве и негација либерализма сусрећу. Па је узео примере: кад обичан човек изврши атентат над сумњивим владаром, кажњава се смрћу, а кад тако шта чине краљица Елизабета или Виљем Трећи – „поштедели бисте те злочинце из неког мистериозног разлога. Ја бих их повешао пре него Амана (старозаветна личност), из разлога сасвим очигледне правде и још више, још више зарад историјске науке“.

Било је то у складу с највишим вредностима система (liberté, égalité, fraternité) и обећањима у 19. веку, али моћ никад није променила природу. Уосталом, Ектонове мисли су век касније потпуно недопустиве у неолибералном систему у коме је корупција свакодневица и политички се операционализује. Али је ствар отишла толико далеко да је људима јасно да живе у Орвелијани. У Хрватској се ових дана појавио политичар који нуди програм – коруптивна Хрватска изнад свега! Корупција, најпожељнија делатност. Али да могу да се укључе и масе. То се, наравно, узима као иронија. Али неће дуго. Већ су разни комедијанти освајали власт у постдемократским друштвима, суочавајући народ с очигледношћу.

Лекција лорда Ектона је гласила: „Политичку власт, као нужно зло, треба стога ограничити.“ Само противмоћ зауставља моћ. У оваквим колонијалним системима – нема кредибилне организоване политичке противмоћи. Ово што се данас зове опозиција јуче је било – позиција и радило исто ово. А сутра? Има ли ико коме одговор измиче?

Милошева тактика

Остаје, дакле, промена система. Али то је велики историјски преокрет. Захтева промењене међународне околности.

И то је у току. „Дојче веле“, пропагандно средство немачке владе, показује све више „разумевања“ за антиковид протесте по Европи јер су они „комбинација веома различитих социјалних група, од којих свака има свој мотив“. И: „Заједничка им је фрустрација – и то не само због политике против короне већ и због демократије и улоге политичких институција“, преноси „Дојче веле“ мишљење социолога Јоханиса Киза са Универзитета у Зингену. Корона је, дакле, катализатор који убрзава суочавање демократије с народом.

На челу покрета су „актери с десног политичког спектра“ и „прича како је ’десница преотела покрет’ је глупост“, констатује Киз. „Они су ту од самог почетка. И никоме нису били проблем.“

Members of Police gesture as demonstrators attend a protest against government measures to curb the spread of the coronavirus disease (COVID-19) in Berlin, Germany August 29, 2021. Reuters/Christian Mang
Припадници полиције гестикулирају ка демонстрантима током протеста поводом владиних мера за сузбијање ширења коронавируса, Берлин, 29. август 2021. (Фото: Reuters/Christian Mang)

То само по себи, пренесено на Србију, не би било проблематично за СНС-власт да она има икакве везе са својом почетном „идеологијом“. Али она се панично престројавала „налево“ – и сад је нигде. Јер је и оно што себе на Западу зове „левим“ од Обаме до Бајдена – нигде. Влада у Немачкој која то представља је – „семафор влада“.

Ипак, за велике промене најважније је поимање народа – да се од овог у чему смо нема шта очекивати. То зри. Убрзано.

У демократском систему демос (тако су Грци звали све који живе на одређеној територији) прво верује да се рушевина може реформисати. Ћути и гледа. Онда схвати да не иде. Што се више прича, то су изгледи мањи. Стиже суочавање с ризиком промене. Онда они којима је „још добро“ помажу онима којима је „баш добро“. Али тај слој чији је инстинкт за промене најзакржљалији се тањи, тањи, тањи… Они не разумеју да више никоме не требају.

И као у најмрачнијем подруму тако проширена група, класа почне да осећа како одвратна влага улази под кожу и у кости. Осети се да је глупо уопште подсећати на једнакост. Види да правде има само за „оне горе“ и да они стално јачају механизам који ће то одржавати. На крају слобода буде толико испражњена да је смешно о њој озбиљно и говорити.

Зато су у ријалити Србији неуверљиве све те „жуте“ и „антижуте“ олошарије. Дијалектика „жутог“ делује. Ту још једна победа на изборима (у априлу) с истим идејама и кадровима ништа битно не може променити. Напротив, пошто ће „жутима“ свих боја бити глупо да „своју судбу и све што их чека“ надаље вежу за гласоносца Вучића (четири године!?), они ће почети да му пуштају крв где год стигну. И где год смеју. Подршка том процесу са „демократског Запада“, чију су демократију Кинези ових дана назвали „оружјем за масовно уништење“, стизаће у таласима. Кад би Вучић од свих својих следбеника сутра направио Грађански савез анти-Србије, то не би могло зауставити инерцију.

Слободан Рељић: Зашто „жути“ и даље владају Србијом?
Председник Србије Александар Вучић током потписивања споразума о економској нормализацији односа између Београда и Приштине у Белој кући, Вашингтон, 04. септембар 2020. (Фото: Brendan Smialowski/AFP)

А народна побуна се ту не зауставља упозорењима „ко то користи“. На Западу кажу „десничари“, овде „ђиласовци“. Али та врста ан блок застрашивања није више убедљива. Власти би боље учиниле ако би се вратиле анегдотској тактици књаза Милоша – „попуштај“. Али не тако што ће подвале улицкати и уподобити да би после још јаче експлодирале. Јер побуна је аутентична. И ту нема компромиса. Та шанса је систематски пропуштана.

Насловна фотографија: Радомир Јовановић/Нови Стандард

Извор Печат

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!