Slobodan Antonić: Veliki pravni rat za slobodu govora

sreda, 07. 07. 2021.utorak, 06. 07. 2021. Kefalo

Upravo je na delu uzbudljiv pravni rat za slobodu govora. On traje, s promenjivom srećom, četiri godine. Dve važne bitke su dobijene, jedna je u toku, a neprijatelj se sprema da otvori čitav novi front. Moramo biti svesni tog rata, a bilo bi dobro ponešto i da pripomognemo, kako se ne bismo sutra iznenadili kada ne budemo u prilici da čitamo ovakve tekstove – jer se više neće smeti pisati ili objaviti.

U ovom članku govoriću od bici koju upravo vodi Vladimir Dimitrijević. Gledao sam ga kako dve godine, poguren, vukljajući torbu punu knjiga, putuje iz Čačka kako bi u beogradskoj Palati pravde odgovarao na tužbu za diskrimininaciju mišljenjem.

Protiv njega stajala je jedna krstaška NVO, željna da ga osudi, pa da ga kao „osuđenog homofoba“ izbaci iz službe („treba da se zapitamo – da li želimo da ljudi poput Dimitrijevića budu deo obrazovnog sistema i da rade s našom decom?“). Iza te NVO stajala je moćna Poverenica, iza nje pak bogati fondovi, jedan zakon koji joj je davao odrešene ruke za progon, te feministički i LGBT identitarci. Iza svih njih stajali su Brisel i Vašington, njihove moćne i bogate birokratske strukture. A na kraju, kako je upozorio i generalni sekretar NATO: „NATO ima odgovornost i priliku da bude vodeći zaštitnik ženskih prava“. Spremna je, dakle, bila i avijacija iz Avijana.

Sve zbog dobrog Vlade Dimitrijevića…

Pa ipak, prvu bitku Vlade je dobio – zahvaljujući, kako ćemo videti, jednom inteligentnom i hrabrom sudiji. Naravno da je to raspomamilo Levijatana. I evo Dimitrijevića ponovo na udaru.

Kako je Dimitrijević tri godine gonjen

Sve je počelo tako što je Dimitrijević na svom sajtu objavio tekst u kom je, između ostalog, napisao da je „jedino prirodna – zajednica između muškarca i žene”. Na to je NVO „Da se zna“ podnela Poverenici za zaštitu ravnopravnosti pritužbu, u kojoj je okrivila Dimitrijevića da „navedenim tekstom stvara neprijateljsko, ponižavajuće i uvredljivo okruženje za pripadnike/ce LGBT zajednice“, te da „podstiče neravnopravnost i netrpeljivost“ (ovde 210).

Na osnovu ove pritužbe, Poverenica je odmah uputila pismo Dimitrijeviću u kom ga je pozvala da, kao prvi korak u procesu koji se vodi protiv njega po Zakonu o zaštiti od diskriminacije (ZoZD 2009), odgovori na ovu optužbu (vidi ovde).

Optužba za diskriminaciju bila je besmislena. Kako je svojim napisom Dimitrijević mogao nekoga da diskriminiše? On nije na državnoj funkciji da bi mogao bilo kome da uskrati pravo koje mu pripada – što je realno značenje te reči. Nije prekršio pravo neke konkretne osobe da sklopi brak s drugom osobom istog pola – ta zaboga, on nije matičar. On nije agitovao da se prekrši nijedan zakon, pozivajući, na primer, matičare da odbiju da venčaju muškarca s muškarcem – jer takvo pravo ni ne postoji. Samo je izneo svoj vrednosni sud, bez pozivanja na nasilje ili na bilo kakvu protivzakonitu radnju. Svejedno, optužen je da njegov tekst ipak predstavlja „diskriminaciju“ LGBT osoba (?!).

Odazivajući se pozivu Poverenice da se izjasni, Dimitrijević je objavio tekst u kom je odbio sve optužbe za diskriminaciju. U njemu je naglasio da je samo koristio slobodu izražavanja, ne bi li „kao pravoslavni hrišćanin“ izneo „svoj stav o prirodnoj porodici“, koji „zasniva na Svetom Predanju Crkve od Istoka“.

Poverenica je bila nezadovoljna ovim odgovorom, te je izrekla mišljenje da su Dimitrijevićevi stavovi „uznemiravajući, ponižavajući i predstavljaju povredu dostojanstva grupe lica na osnovu svojstva, čime su prekršene odredbe čl. 12. ZoZD“. Na taj način on je, po oceni Poverenice, pisanom rečju izvršio akt diskriminacije prema LGBT populaciji, te je pozvan „da na svom sajtu uputi javno izvinjenje osobama drugačije seksualne orijentacije, kao i da se ubuduće suzdrži od akata i izjava kojima se krše propisi o zabrani diskriminacije“.

Važno je naglasiti da Poverenica u svom spisu indirektno i sama priznaje da Dimitrijević nije pozivao na nasilje, referišući „na presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Vejdeland i drugi protiv Švedske (od 9. februara 2012. godine) u kojoj je sud istakao da (…) `napadi` na određene osobe počinjeni vređanjem, ismevanjem ili klevetanjem određenih grupa stanovništva mogu biti dovoljni kako bi se vlasti opredelile da suzbiju ovakav govor i u onim slučajevima kada u govoru nema poziva na čin nasilja ili druga krivična dela“.

Dimitrijević, međutim, i dalje ne smatra da je za bilo šta kriv, te objavljuje odgovor Poverenici na njeno mišljenje, u kom kaže: „neću se izviniti pokretu političkih homoseksualaca, niti ću, ako Bog da, odstupiti od svojih pravoslavnih i hrišćanskih stavova“. Takođe, Dimitrijević je nastavio da na svom sajtu objavljuje članke o LGBT pitanju (ovde i ovde).

Na to je NVO „Da se zna“, 30. januara 2019, podnela tužbu protiv Dimitrijevića Višem sudu u Beogradu (ovde 242-249). U tužbi se, između ostalog, Dimitrijević okrivljuje da „izražava ideje i stavove da je jedina prirodna zajednica, zajednica između muškaraca i žene, i da je samo takva zajednica – prirodna porodica“ (244; sve je izvorno isticanje). Navode se, takođe, kao diskriminatorne i sledeće Dimitrijevićeve rečenice (246):

– „Homoseksualne veze su grešne i podležu osudi“;

– „Homoseksualne težnje se leče, kao i ostale strasti koje muče palog čoveka“;

– „Povremeno se izopačenja ljudske seksualnosti ispoljavaju u formi bolesnog osećanja pripadnosti suprotnom polu, čiji je rezultat pokušaj da se promeni pol (transeksualizam)“;

– „Savremena borba LGBT pokreta nema nikakve veze sa pravima homoseksualaca, nego je reč o političkoj ideologiji koju nameće globalistička Imperija Vašington–Brisel, s ciljem da razori prirodnu porodicu“.

Tim i drugim iskazima, tvrdi se u tužbi, „produbljuju se stereotipi o LGBT licima kojima se stvara neprijateljsko okruženje za ta lica“ (246). Kako je po čl. 12 ZoZD kažnjivo „stvaranje neprijateljskog, ponižavajućeg i uvredljivog okruženja“, a u čl. 13 ZoZD „ponovljena diskriminacija“ označena je kao „težak oblik diskriminacije“ – može se reći da je upravo to ono što radi Dimitrijević, tvrdila je NVO Da se zna (247).

Opet je važno upozoriti da se i u ovoj tužbi referisalo na presudu ESLJP Vejdeland i drugi protiv Švedske, u kojoj se daje pravo ograničavanja slobode govora i „kada u govoru nema poziva na čin nasilja ili druga krivična dela“ (isto). Stoga je Da se zna tražio od suda da donese presudu da je Dimitrijević „izvršio težak oblik diskriminacije“, zatim da se Dimitrijević obaveže da će ukloniti svoje tekstove, te da više neće objavljivati slične „diskriminišuće“ članke (248).

Kako je Dimitrijević pobedio

Prvostepeni sudski postupak po ovoj tužbi trajao je više od dve godine i završio se 17. maja 2021. presudom Višeg suda u Beogradu (br. 2-P-410/19) koju je potpisao sudija Srđan Jončić. U presudi su odbijeni svi tužbeni zahtevi protiv Dimitrijevića kao neosnovani.

U obrazloženju se ukazuje „da su navedeni tekstovi objavljeni na privatnom sajtu, odnosno da je izostala aktivnost kojom se određenoj ili neodređenoj grupi nameće određeni stav“ (str. 11; moje naglašavanje). To slučaj V. Dimitrijevića, ocenjuje sudija Jončić, razlikuje od slučaja Vejdeland i drugi protiv Švedske (11-12). U ovom drugom slučaju, naime, reč je o tome da su 2004. godine članovi organizacije Nacionalna omladina u đačke ormariće jedne više gimnazije ubacivali letke u kojima se u negativnom kontekstu govori o LGBT osobama. Time su, na izvestan način, prinudili korisnike ormarića – koji su, uz to, i „u osetljivom uzrastu“ – da njihove negativne iskaze o LGBT osobama pročitaju (12).

Ništa od tog, kaže se u presudi, ne postoji u slučaju V. Dimitrijevića. On nikoga nije doveo u položaj da ne može a da ne čita inkriminisani tekst. Članak nije rasturan tako „da je bilo nemoguće da bude ignorisan“ – tzv. zarobljena publika (captive public), niti je njegov članak bio namenjen starijim maloletnicima (srednjoškolcima). Osobe koje su ga čitale slobodno su odlučivale hoće li posetiti Dimitrijevićev sajt ili ne.

„Objavljivanje informacije na privatnom sajtu“, naglašava se dalje u presudi, „mora se analizirati kroz analizu `srazmernosti` shodno čl. 10. st. 2 Konvencije. Naime, uticaj javno izraženih stavova na privatnom sajtu mora biti srazmeran veličini publike do koje bi mogao dopreti“ (12). Evropski sud za ljudska prava (ESLJP), zapravo, izričito kaže da nije isto da li je neki iskaz saopšten „na onlajn sajtu s malom čitalačkom publikom ili na mejnstrim, veoma posećenim internet stranicama“ (ovde §79).

Recimo, Dimitrijevićev članak, od kog je sve počelo, pročitalo je na njegovom sajtu do danas, znači za nekih 40 meseci, ukupno 6.231 čovek. To se ne može ni porediti s tim kada bi članak, primera radi, bio objavljen na portalu Blica, koji je samo u jednom mesecu, u junu 2021. imao 2.847.757 individualnih posetilaca. To je srazmerno čitavih osam i po hiljada puta više! Jasno je da Dimitrijevićev inkriminisani tekst uopšte ne zadovoljava kriterijum „uticajnosti“ koje postavlja Evropski sud za ljudska prava.

U presudi se, takođe, vidi nastojanje sudije da utvrdi da li su dva Dimitrijevićeva teksta realno proizvela ma kakvu diskriminaciju. To pitanje postavljeno je i svedoku tužitelja, M.K, članu NVO „Da se zna“. M.K. je, prema presudi, dao sledeću izjavu:

„Ja smatram da ovakvi tekstovi generalno imaju lošeg efekta na društvo u celini (…). U društvu uvek postoje snage koje žele da umanje dostignuti nivo ljudskih prava. Ovakvim tekstovima se normalizuje delovanje koje ima za cilj umanjenje dostignutih nivoa ljudskih prava. (…) Zbog ovog teksta nisam lično imao problema, ali sam u prošlosti kao gej muškarac imao mnogo problema zbog sličnih stavova koje ima tuženi. Prošao sam kroz maltretiranja u školi. (…) Nije mi poznato da se neko našao pred sudom zbog akta nasilja izazvanog pisanjem tuženog“ (9; 10).

Kao što se vidi, svedok tužbe je potvrdio da Dimitrijevićev tekst nije bio uzročnik nekakve određene i poznate diskriminacije ili nasilja, već da se sve svodi na sumnjičenje da je takvo mišljenje potencijalno opasno. Po proceni tužiteljske strane, Dimitrijevićevo stanovište može da dovede do diskriminacije ili nasilja, ali – na terenu fakticiteta, ne postoje dokazi za to, postoji samo sumnja u mogućnost. Naravno da to ne može biti dovoljno za osudu.

Kako Dimitrijevića i dalje sudski progone

I tako dolazimo do onoga što se sad dešava. Nezadovona presudom, NVO Da se zna žalila se, 21. juna 2021, Apelacionom sudu u Beogradu. U žalbi se, najpre, navodi da je Dimitrijević „aktivno“ radio na „iznošenju ekstremnih stavova u vezi sa LGBT licima“ (str. 3), budući da on „svoje stavove širi javno u smislu da ih prihvati što veći broj ljudi“, te da je njegov „cilj animiranje što šire javnosti“ (3), pošto „želi da njegovi stavovi budu prihvaćeni od strane većine u društvu“ (4). O, kakva drskost!

Dimitrijevićev sajt, kaže se dalje u tužbi, nije privatni, jer su „svi sadržaji na tom sajtu javno dostupni svim licima“, a „sajt služi upravo za širenje ideja i stavova koje tuženi iznosi i u spornim tekstovima“ (3). Štaviše, na Dimitrijevićevom sajtu se „velikim brojem objavljenih tekstova i knjiga, kao i predmetnim tekstovima, vređaju LGBT lica“ (4), a „postoji i posebna opasnost javno objavljenog sadržaja koji se bez kontrole lako i dalje prenosi, te je jedan od tekstova“, užasnuta je ova NVO, „prenet i na portalu Stanje stvari“ (4).

Stoga se tužitelji pitaju „da li je sud želeo da kaže da tuženi na internet stranici koja je svima dostupna može da objavljuje bilo šta, i to bez ikakvih pravnih posledica samo zato što je reč o internet stranici koju sam uređuje i koju poseduje?“ (5; sve je izvorno naglašavanje).

U tom smislu, NVO Da se zna odbija da prihvati argument iz presude da Dimitrijević nikog nije doveo u položaj da ne može a da ne čita inkriminisani tekst (tzv. zarobljena publika), tvrdeći da „onda niko nikad ne bi mogao odgovarati za javno iznetu reč u medijima i na portalima – jer, čitalac može odlučiti da li će posetiti određeni portal, da li će ugasiti televizor, da li će kupiti novine itd“ (5).

Ova NVO slučaj Vajdeland tumači tako da je tom prilikom, navodno, „sud istakao da (…) `napadi` na određene osobe počinjeni vređanjem, ismevanjem ili klevetanjem određenih grupa stanovništva, mogu biti dovoljni kako bi se vlasti opredelile da suzbiju ovakav govor i u onim slučajevima kada u govoru nema poziva na čin nasilja ili na druga krivična dela“ (6).

Takođe, NVO Da se zna ukazuje da je Dimitrijević gimnazijski profesor, te da je „sasvim izvesno da njegov lik i delo prate i njegovi učenici, posebno na internetu“ (4). „Zamislimo da učenik tuženog, kako se i očekuje, prati lik i delo svog profesora, (…) i da je taj učenik odrastao u sistemu vrednosti u kom je porodica jako bitna“, te da je „krenuo da čita tekst U odbranu prirodne porodice“, što znači da je „taj učenik birajući da pročita tekst o porodici izabrao da pročita i ekstremne stavove o LGBT osobama“. To je „neprihvatljivo“ jer bi se time „odgovornost za širenje predrasuda prebacila na javno mnenje“ – to jest na učenika – „dok bi izostala odgovornost onih koji šire predrasude“ – to jest profesora Dimitrijevića (5).

Na kraju svoje žalbe ova NVO se s visine obraća sudu, pitajući se „da li je sud uopšte pročitao predmetne tekstove i u kom smislu smatra da je prihvatljivo na taj način relativizovati predmet spora i staviti u `isti koš` heteroseksulane osobe, kao većinske u društvu, i LGBT osobe, koje pripadaju jednoj od najugroženijih manjinskih grupa u društvu“ (6-7). „Nisu jasni navodi suda da sud ne može da zaobiđe činjenicu da u svakom društvu postoji određeni broj ljudi koji imaju tradicionalne, konvencionalne i krajnje rigidne stavove (…), te da treba imati u vidu da je tuženi lice tradicionalnih uverenja“. „Moglo bi se zaključiti da je sud zauzeo stav (…) da mu je iz tog razloga dozvoljeno da vređa LGBT lica i da širi javno stavove kojima se za ta lica podstiče neprijateljsko okruženje i šire predrasude“ (7), iščuđava se ova NVO.

Sloboda uverenja i govora jeste evropska vrednost, ali „istorija nas uči o opasnostima tolerisanja zloupotrebe slobode govora i izražavanja, jer diskriminatorni govor upravo predstavlja prekoračenje, zloupotrebu te slobode“. Otuda je, tvrdi Da se zna, „veoma važno sankcionisati diskriminatorni govor, pri tome jasno ukazujući gde prestaje sloboda govora, a gde počinje diskriminacija“ (9).

Ovu tužbu NVO završava pravim pokličem protiv slobode mišljenja, pozivajući se na razlog „pogrešnog“ mišljenja: „Donošenje zaključaka dedukcijom i na osnovama opšte priznatih i prihvaćenih načela i moralnih normi pogrešno interpretiranih u cilju stvaranja projektovane slike i željenog efekta, mogu biti veoma opasni, kako za pojedince tako i za društvo u celini“ (19).

Zašto će, ako je pravde, Dimitrijević da pobedi

Gotovo je simpatično koliko su NVO tužitelji prostodušni u svojoj nameri da zabrane svako drugačije mišljenje samo ukoliko ispunjava jedan jedini uslov – da ga oni ocenjuju kao „pogrešno“, „uvredljivo“ i „diskriminišuće“.

U modernom i civilizovanom društvu nijedna grupa ne može imati tu vrstu privilegije da određuje koje je mišljenje dozvoljeno, a koje ne. Sloboda mišljenja i izražavanja je, kada smo već kod evropskih vrednosti, izričito zajamčena čl. 10 Evropske konvencije o ljudskim pravima, a Evropski sud za ljudska prava, kao zvanični pravni interpretator konvencije, jasno određuje uslove pod kojima se može ograničiti pravo na slobodu iznošenja mišljenja (zahvaljujem se Branislavu Ristivojeviću što me je snabdeo građom iz koje sam shvatio logiku ESLJP).

Dakle, da bi se neko mišljenje ograničilo potrebno je, smatra ESLJP (ovde §61-66), da se steknu tri kumulativna uslova (znači sva tri istovremeno):

da je inkriminisana izjava vulgarno uvredljiva;
da je namera izjave poziv na nasilje; i
da je izjava data u napetom socijalnom kontekstu, kada je razumno pretpostaviti da poziv na nasilje može direktno da izazove nasilje.

Ad 1. Što se tiče prvog, Sud smatra da „upotreba vulgarnih fraza sama po sebi nije odlučujuća u oceni da li je na delu uvredljivo izražavanje (offensive expression), zato što (takva upotreba – S. A) može da služi i u čisto stilističke svrhe; za Sud stil predstavlja deo komunikacije kao oblik izražavanja, te je kao takav zaštićen jednako koliko i sadržina ideja i informacija koje se nalaze u samoj izjavi“ (ovde §68). Upotreba vulgarnosti, naravno, kod kritikovane strane često rađa osećaj uvređenosti, ali „iako su takva osećanja razumljiva, ona sama po sebi nisu dovoljna da bi se ograničila sloboda izražavanja; tek pažljivim ispitivanjem konteksta u kojem su upotrebljene uvredljive reči, može da se napravi smislena razlika između šokantnog i uvredljivog jezika, ali koji je zaštićen čl. 10 Konvencije, i onog koji se ne može tolerisati u demokratskom društvu“ (ovde §69; moje isticanje).

Ad 2. Drugi uslov tiče se namere izjave (ovde §65), gde je, po Sudu, od odlučujućeg značaja „da li tekst, i pored svojih zaraznih reči, (ne)ohrabruje na upotrebu nasilja“, što je „esencijalni faktor u razmatranju“ (ovde §36). U članku, dakle, moraju biti jasno identifikovana ona mesta u kojima se publika „ohrabruje na upotrebu nasilja“, ukoliko se on želi podvrgnuti ograničenjima, u suprotnom ovaj uslov ne smatra se ispunjenim.

Ad 3. Treći uslov, prema mišljenju Suda, tiče se socijalnog konteksta, koji je morao da bude takav „da je opšta bezbednosna situacija u tom kraju bila napeta, ili da je bilo sukoba ili nereda, ili da su postojale (…) bilo koje druge posebne okolnosti u kojima bi dotične izjave mogle proizvesti neposredne nezakonite radnje“ (imminent unlawful actions), uključiv i „izloženost stvarnim pretnjama fizičkim nasiljem“ (ovde §78).

Dimitrijevićev tekst možda je uvredio članove neke grupe, ali da bi njegova sloboda izražavanja bila ograničena, taj tekst je morao, osim uvređenosti NVO Da se zna (uslov 1) da sadrži i pozive na nasilje (uslov 2), i, uz to, da je objavljen u eksplozivnoj društvenoj atmosferi, kada on realno može da uzrokuje akte nasilja (uslov 3). Dimitrijević ni eksplicitno ni implicitno nije pozivao na nasilje (uslov 2) – to, uostalom, kažu i sami tužitelji budući da se, podučeni od Poverenice, pozivaju na slučaj Vajdeland. Ali, prvostepeni sud je jasno uočio smisao Vajdeland-izuzetka: on podrazumeva zatvorenu publiku, a kod Dimitrijevića toga na delu nije bilo.

Ili da to jasno kažemo našim NVO totalitaristima: „Da, Dimitrijević na svom sajtu može, ma koliko to teško bilo prihvatljivo autoritarnom umu, da piše i objavljuje bukvalno šta mu padne na pamet i doslovno šta god poželi, samo ako u napetim društvenim okolnostima (uslov 3) ne poziva na nasilje (uslov 2)“.

A što se tiče uslova 3, možemo se zapitati o kakvoj se „ekplozivnoj“ atmosferi može govoriti u Srbiji danas, barem kada je reč o LGBT pitanju, ako znamo da se od 2014. uredno i bez izgreda održavaju gej parade, kao i to da je otvoreno gej političarka 2016. postala najpre ministarka, a već 2017. i premijerka srpske vlade? I kakva je to, uopšte, „ugrožena grupa“ čija je članica ni manje ni više nego na vrhu izvršne vlasti?

Evropski sud za ljudska prava, takođe, jasno kaže da ako je reč o „tekstu koji je analitičke prirode i koji ne sadrži nijedan odlomak koji bi mogao biti opisan kao poziv na nasilje“, a „bez obzira koliko je neprijatan i neprihvatljiv“ za bilo koga – postoji „pravo javnosti da bude informisana na drugačiji način o situaciji“ (ovde §52). Sud smatra da „kada je reč o čl. 10. st. 2 Konvencije, ima vrlo malo prostora za ograničavanje slobode govora kada su u pitanju politički govor ili debata o pitanjima koja su od javnog interesa“ (ovde 58).

Dimitrijevićevi članci bili su upravo to – analitičke rasprave o pitanjima od opšteg značaja, bez pozivanja na nasilje, te oni apsolutno ne smeju biti osnov za bilo kakav sudski progon – a sudski progon uvek je i državni progon.

Teret Vladin, teret naš

Zaprepastio sam se kada sam video kako NVO Da se zna od Dimitrijevića, samo za sastavljanje poslednje tužbe protiv njega, traži da joj još i isplati 60.000 dinara. A cela ta tužba školski je primer apela protiv slobode mišljenja. Dimitrijević će, dakle, još imati i da novačno nagradi svoje tužitelje što mu uskraćuju slobodu da ubuduće piše i govori ono što misli o LGBT pitanju?!

Sama ideja da će Dimitrijeviću em biti uzeta sloboda govora, em će za to još morati i da plati, baš zvuči nekako perverzno. Ali, Dimitrijević sada ratuje za sve nas. Izgubi li, i mi dolazimo na red.

Već sama činjenica da je čitalac ovaj tekst pročitao do ovog mesta, ohrabrujuća je. I to je deo otpora, i to je deo pomoći. Ovo je kao u filmu – pojedinac protiv sistema. A mi, evo, pomažemo: ja koji sam ovo napisao, sajt koji je ovo objavio, vi koji ste ovo pročitali… Pomoći ćemo i drugo, kad zatreba.

A Vlade će i dalje ćutke podnositi da ga NVO aktivisti tuže, Poverenica opominje, a sud poziva na saslušanje… Vući će onu torbu s knjigama od Čačka do Beograda, i nazad… Moliće se za sve nas, za ceo svet, čak i za svoje neprijatelje… Ali, koliko god ga kinjili, svagda će, tiho i čvrsto, ostati pri svom: „Ipak je neprirodna“!

Autor: prof. dr Slobodan Antonić

Izvor: https://iskra.co/reagovanja/slobodan-antonic-veliki-pravni-rat-za-slobodu-govora/