Слободан Антонић једини је из елите који пише о ћирилици
Нико други као проф.др Слободан Антонић није јавно ангажован на широком националном плану, а једини је из елите стално присутне у јавности који се јавно залаже за ћирилицу. Кад је она у питању он се у свом деловању издиже изнад елите, верујући да ће је „повући“, а онда се и прилагођава ставовима већине из елите, слично као проф. др СретоТанасић у лингвистици. Овај је прво заступао став своје струке да се ћирилица може вратити народу само оштрим законом, без усклађивања правописа са Уставом у смислу да се из њега избаци хрватска латиница, а на чему су инсистирала Удружења за одбрану ћирилице (од школованих Срба) ЋИРИЛИЦА Ново Сад и СРПСКА АЗБУКА Београд. На њихово писмено тражење да Одбор за стандардизацију српског језика, чији је он председник, одговори да ли је за ћирилицу важнији правопис или неки закон, исправно је одговорено да је ћирилицу правопис од огромног значаја, а закон од извесног значаја.
Видевши да модел са два српска писма у правопису води ћирилицу у нестанак, пре две године јавно је говорио у ТВ камере и писао да латиница није српско писмо, па се могло понадати да ње неће бити у новом правопису, а сада уопште не спомиње латиницу него говори само то да правопис „преферира“ ћирилицу. Значи, није добио подршку струке па јој се приклонио. Ипак, својим јавним казивањем да латиница није српско писмо, погодио је у саму срж проблема, и тиме учинио за ћирилицу више него сва српска елита заједно.Својим наступима није могао да потпуно анулира неистину коју је јавно износио председник дражаве да је „наша и латиница“ , што је и довело српско писмо до замирања.Као да се он осећао одговорним према улици препуњеној хрватском окупационом латиницом, а не према Уставу Србије којим је уз српски језик прописана само ћирилица, иако је над њиме положио заклетву. Он тај уставни пропис никада не спомиње да народ не би сазнао да је по Уставу ћирилица државно писмо у Србији.
Слично је и са Антонићем, па ево шта је говорио раније, а шта говори данас.
Пре више од једне деценије био је на сајту ВИДОВДАН наш текст „Српска интелектуална елита да се одреди према ћирилици“ (има на интернету).Као позитиван пример наведен је управо Антонић, јер је за часопис ГЕОПОЛИТИКА рекао да су све његовев дотадашње књиге биле на латиници, јер је мислио да је свеједно, али ће све будуће бити на ћирилици јер види да није свеједно. И још је рекао нешто што се раније могло чути само од проф. др Слободана Турлакова- да морамо пружити отпор ћирилицом.Такво признање да су били у заблуди могу дати само велики људи.
У међувремену изашла је из штампе Ломпарова култна књига „Дух сампорицања“, тешка 1,4 кг, а у тако великој књизи су само две реченице посвећене питању писма. Из тога произилази да прелажење са српског на хрватско писмо није српско самопорицање. Написао је да Срби имају своје доминантно писмо ћирилицу и контактно писмо латиницу. Па је чак предложио да се питање писма изнесе на политичко тржиште, тј. да политичке странке процене којим писмом ће придобијати наклоност народа. Тиме је одмах поништио своје претходно изнето мишљење о доминацији ћирилице. Пошто је Ломпар велики ауторитет, од тада и Антонић мења курс, па је у полемици са Вељком Мишином на порталу СТАЊЕ СТВАРИ написао да Срби и иначе воле да се деле, па су се поделили и по писму, тако што су једни за „само ћирилица“, а други за „примарност ђирилице“. Наравно да се нису сами поделили, него су подељени вољом друга маршала који је по уласку у Београд 1944. рекао српским комунистима да се према Србији имају односити као окупатори, јер је она била четничка па су партизани морали бежати у Босну и смрзавати се по њених планинама. Није им то ни морао рећи, јер би они тако поступили и без његове речи.
И још том приликом Антонић написа да је по њему свеједно „само ћирилица“ или „примарност ћирилице“, што је у потпуној супротности са оним „морамо пружити отпор ћирилицом“.Примарност је лажна и смртоносна по ћирилицу, јер чим је народ у дугом времену заведен и преварен да има два писма она губи карактер националног симбола, по њој се Срби више не препознавају, па постаје неважно што једно писмо нестаје, јер остаје друго-„наша латиница“.
Примарност ћирилице откад је језик поново постао српски, иста је превара и подвала Србима као и равноправност писама кад је српски језик био преименован у српскохрватски (хрватсксрпски) језик Новосадским договором из 1954. Зато што је и једно и друго неоствариво и кад би за то постојала добра воља, а ње никад није било нити ће је бити, никад нико од лингвстичких паметњаковића се није усудио да предложи како се могу остварити равноправност писама и примарност ћирилице. Зато смо ми као члан комисије за закључке на једном скупу ЋИРИЛИЦЕ у Новом Саду још пре две деценије одбили да потпишемо текст којег су припремила друга два члана комисије проф. др Мато Пижурица и проф. др Милош Ковачевић, јер је у њему писало да је ћирилица примарно писмо. Кад је ЋИРИЛИЦА Нови Сад тражила од Одбора за стандардизацију српског језика – председник био академик Клајн- да се писмено изјасни о њеном предлогу да у иновираном правопису столује само ћирилица, сагласно српском Уставу, Пижурица се баш расрдио па је рекао отприлике ово: неће нама из месне заједнице уређивати језик.Па ми из народа смо се и укључили у решавање питања писма зато што њу лингвисти двоазбучјем шаљу у тмине историје ( проф.др Драгољуб петровић). Управо се претходно народ из много српских месних заједница определио за ћирилицу уз српски језик као српски стандард на референдуму за Устав 2006, али лингвисти, ипак, противно народној вољи, опет 1910. уденуше хрватско стандардно писмо у српски правопис. Потом је Пижурица отишао у Бања Луку на скуп у организацији АНУРС-а, где је Влади Републике српске предложена предност ћирилице у службеној употреби, што значи да у њој може и латиница.У Србији има још толико памети да се макар не говори о латиници у службеној употреби.
Сазнавши за ту лингвистичку издају ћирилице у Бањој Луци, ми смо написали текст „Лингвисти одржали опело ћирилици.“ ( има на интернету).А да ли смо били у праву видело се десет година касније када се тамо још даље отишло у националној издаји изгласавањем закона по коме више нико није обавезан да српски језик пише ћирилицом,па ни држава. А да ли се Мато Пижурица огласио поводом тог брисања српске националне самосвести и самог рушења темеља младе српске државе ? Не,он је чак у комисији за писмо Одбора за стандардизацију српског језика, како би и будућим остављањем хрватске латинице у српском правопису забио послењи ексер у ћирилички ковчег.
Тамношњи академик Слободан Реметић се жалио што је Волфганг Петрић Уставом наметнуо Србима двоазбучје, а да то није истина види се из члана 7 Устава који гласи:
„Службени језици су језик српског народа, језик бошњачког народа и језик хрватског народа.Службена писма су ћирилица и латиница.“
По елементарној логици се закључује да се ћирилица односи на српски језик, а латиница на друга два језика. Дакле, колонијални управник је омогућио Србима службеност ћирилице у њиховом језику, тј.њену обавезност. А они су је добровољно укинули законом. Да није тако јавна комунална предузећа не би до сада слала народу ћириличке рачуне, док после доношења закона шаље латиничке рачуне. Или, ако Реметић у том члану Устава препознаје неко двоазбучје, да њиме није можда наметнуто Бошњацима и Хрватима да у свом језику користе и ћирилицу?
Па кад је и Слободан Антонић, коме у елити нема премца у националном ангажовању, јавно каже да је свеједно „само ћирилица“ или „примарност ћирилице“, зар треба још неки очигледнији доказ да је ћирилица пуштена низ воду, те да је лажна брига за њу и лингвиста и власти.Остала интелигенција је на све ово глува и нема ,па и не заслужује никакву пажњу.
Аутор: Немања Видић
