Школовање професорског кадра у Српској Православној Цркви засновано на кривоверју
Овде ћемо рећи неколико речи о високошколском систему Српске Православне Цркве, који школује и оспособљава кадрове теолошког карактера. Из саопштења, које је објавио Православни факултет, на дан 16. децембар 2019, стоји записано:
„Пред Православним богословским факултетом се налазе високи, захтевни и одговорни циљеви формирања таквих нараштаја будућих теолога- свештенослужитеља Цркве, наставника верске наставе и свих других лица који ће својим богословским образовањем потпомоћи сведочење и тумачење православног хришћанства у савременом друштву. То се може остварити само под претпоставком да ова институција посвећено и мирно обавља своју делатност – онако како то задају очекивања проистекла из исправног разумевања његовог теолошког и академског идентитета.
У нади да ће такво разумевање постићи пуни учинак у дане Божићног поста, и затим увек и са правом мером надаље, Управа факултета са посебном пажњом подстиче своје запослене, студенте и све (православне) хришћане као и друге људе добре воље да у духу исконског мира Божијег дочекају рождество Онога који јесте љубав, радост и спасење, Витлејемског Богомладенца Исуса Христа.“
Дакле, све би ово било добро и тачно, да се овај факултет држи јеванђеоског принципа, да преко школованих кадрова, може да оствари исправно тумачење православне вероисповести, не само у данашњем савременом друштву, него и за све будуће нараштаје који буду дошли. Једино што је тачно из овог саопштења свакако је констатација да се пред Православним богословским факултетом „налазе високи, захтевни и одговорни циљеви формирања таквих нараштаја будућих теолога – свештенослужитеља Цркве, наставника верске наставе и свих других лица који ће својим богословским образовањем потпомоћи сведочење и тумачење православног хришћанства у савременом друштву.“ Међутим, овде постоји једна једина разлика. Ови се захтеви и принципи не поштују и не остварују! Односно, Православни фкултет се определио декларативно за исправно учење, али системски се та иста декларативност не примењује.
Зашто је ово овако? Није могуће да на овом факултету врше предавања људи који имају кривоверне ставове, које износе јавно, рецимо попут Порфирија Перића и Игњатија Мидића. А да не говоримо да поједини професори, богослови и свештеници, након завршетка овог факултета одлазе на разне протестанске факултете и ватиканско свеучилиште, да тамо докторирају, и поново се враћају на православну њиву да сеју кривоверно семе. И не само то, него чак шта више овај исти Православни факултет дозвољава одбрану докторских дисертација на темама које нису православног садржаја, заправо које заговарају протестанске и римокатоличке идеје. Све више се испољава тенденција узимања неправославних ментора, чак и за православне теме, као што је случај са протођаконом Љубомиром Ранковићем, који је за своју докторску дисертацију са темом Крсна Слава у Срба узео протестанског ментора, др Димитрија Попадића, иначе чувеног пентикосталца, са одбраном на Протестанском факултету у Новом Саду???
Само у Нишкој епархији имамо чак петорицу људи који не заступају православље у правом светлу на једино могући начин. Један је професор докторирао директно на ватиканском свеучилишту, са заговарањем екуменистичке идеје, други је као свештеник докторирао на православном факултету са рекапитулацијом римокатоличке теме, трећи је па опет као професор одбранио своју докторску дисертацију у духу западног и протестанског карактера, четврти је као свештеник завршио протестанску школу, док се пети члан ове кривоверне породице, без завршеног факултета бави активно трговином, као и инвестиционим грађевинарством, као један од богатијих људи у Србији.[1] Сва петорица су изузетно вредни људи, поштени људи, али који не служе својој цркви на ваљан начин. Заправо, њих није имао ко да поучи, да их правилно припреми, како за свештенички позив, тако и за богословско разматрање и тумачење Јеванђеља, као и за професорски позив.
Но да се вратимо започетој теми. Дакле кад прочитамо стихове из 4. главе Прву Посланице Коринћанима: „тако да нас држе људи као слуге Христове и приставе тајни Божијих. 2. А од пристава се не тражи више ништа, него да се ко вјеран нађе,“ништа друго не можемо закључити него да се ови стихови односе на свештенослужитеље, јер су они заправо чувари Тајни Божијих, односно светих Тајни Црквених. А под појмом, да се од њих ништа друго не тражи него да се ко веран нађе, заправо значи, да поред вере они имају испољавати и наду, љубав, трпљење, мирољубивост, пожртвовање, опраштање, поучавање у вери, молитвеност за свој народ поверен му од Бога, да стишавају свађе и посебно да се чувају свађе која води према расцепу (1. Кор. 11, 16), него да сви једно говоре по питању вере (1. Кор.1, 10)! Према овом и оваквом тумачењу вере у Господа Исуса Христа, сама реч управитељ, на основу свог значаја и тумачења, не може имати сва ова наведена својства, јер реч управитељ, не подразумева трпење, опраштање и милосрдност, већ напротив, тражи стриктно послушнички однос, свих особа према једној особи, што нигде не пише у Јеванђељу.“
Вук Караџић у свом преводу Новог Завета, у Првој Посланици Коринћанима, у 4. Глави, 1 и 2 стиха, користи реч пристав, која ближе објашњава улогу и позив свештенослужитеља, који је заправо слуга Божији. Као потврду јасне и прецизне разграничености, да свештенослужитељ није исто што и управитељ, према преводу Новог Завета од стране Светог Архијерејског Синода, сазнајемо нешто касније од апостола Павла у 12 глави, 28. стиха, где децидно пише: „и једне дакле постави Бог у цркви прво апостоле, друго пророке, треће учитеље, а по том чудотворце, онда дарове исцјељивања, помагања, управљања, различне језике.“
Дакле, као што и можемо приметити, у овом стиху, прво се помињу апостоли (који су рукополагали епископе, а ови па опет нешто касније, и епископе и евештенике, као и ђаконе, како би обављали Божију службу), потом се набрајају независно једни од других по својој обавези, али у слози и складу црквене заједнице: пророци, учитељи, чудотворци, исцелитељи, помагачи, управитељи и људи који говоре раличите језике.
Да свештенослужитељ није никакав управитељ, онако како то појединци желе да прикажу, већ да су у питању слуге Божије, потврђује нам и 14. глава, исте Посланице, где се чак и не помињу управитељи. Кад приступимо читању Посланице Ефесцима, имамо опет исту појаву, где нема помињања управитеља, јер апостол каже: „и он је дао једне апостоле, а једне пророке а једне јеванђелисте, а једне пастире и учитеље“ (Еф. 4, 11). Односно, Бог је дао свештенослужитељима службу помирења, а не да буду управитељи, како би се људи међусобно измирили и са том измиритељском љубављу, и мају могућност да потраже помирење са Богом (2.Кор. 5,18 – 20). Другим речима речено, само Христос има апсолутну власт над људима (1.Кор. 15, 27; Еф. 1, 20 – 22), који и једино може да управља људима, јер су верници само њему подчињени (Мат. 7,29; Кол. 1,13), као свом Спаситељу, који управља својим народом (1. Мојс. 32, 12 – 13; Иса. 55, 4; Јован, 10, 4; Гал. 5, 18)!
Имајући у виду све ово што смо навели, заправо слободно можемо рећи да нико од људи нема моћ и право управљања човеком, чак ни анђели, као ни демони, кад човек испуњава вољу Божију и Закон Божији, живећи у духу љубави Христове. Свештеници јесу посленици Божији (Рим. 10, 15), али нису управитељи и заповедници, него само могу да буду проповедници – гласноговорници, који чувају и употребљавају свете Тајне, као и вршење богослужења, који објављују Реч Божију са пооучавањем и објавом гласа мира, доброте и љубави Божије.
И на крају, без икакве намере за било каквим видом полемисања, желимо да напоменемо да смо сви у обавези да правилно тумачимо и преносимо Речи Божије, као речи које утвђују људе у вери. Благодат Божија која тачно и прецизно поучава верне како требају да схвате веру, јача је од сваке докторске дисертације. Кад би учење и поучавање Православних професора доктора, било тачно и прецизно, онако како то од нас тражи јеванђеоско поучавање, онда би сваки доктор правславних наука био у истој равни са верницима који поседују благодат Духа Светог, где би се испољавала вера која није у мудрости људској (1.Кор. 2, 5), него да делује потпуно сагласје (Рим.12, 16), јер не проповедамо себе него Господа Исуса Христа, као слуге Његове (2. Кор. 4,5). Заиста је потребно, према дару благодати Божије који смо примили од Духа Светог (Еф. 3, 7), како би смо сви разумели шта је дубина и ширина и висина духовна (Еф.3, 18), да она буде претежнија од сваког разума људског, како би деловали према црквеном учењу. Јер Закон Божији поставља људе за свештенике који имају слабост (Јевр. 7, 28), како би се научили правди и вери у Христа, ради творења и проповедања хришћанске науке, према апостолском учењу, ради сопственог поучавања, као и свих људи, који су поверени свештенослужитељу, који треба да приме истину! А сви они који не наставе правило вере, постају кривоверници!
Ако се овако настави са разграђивањем вере, кад Син Човечији други пут буде дошао на свет по Његовом обећању, не само да неће наћи веру у свету (Лука, 18, 8), него је нигде неће наћи ни у Српској Цркви међу свим свештеницима, епископима и патријархом на челу! Јер у нама самима има веома мало или чак нимало разумно – праведних људи (Рим. 10 – 11), зато што „нема страха Божијега пред очима њиховим“ (Рим. 3,18). Зато нам се ваља молити Богу свагда да се отвори ум сваком људском бићу, како би разумели Јеванђеље (Лука, 24, 45), како за невернике, тако и за вернике, како за свештенике, тако и за епископе, како за богослове и професоре, тако и за докторе наука.
А многи ће људи „говорити изврнуту науку да одвраћају ученике за собом. За то гледајте и опомињите се да три године дан и ноћ не престајах учећи са сузама свакога од вас. И сад вас, браћо, предајем Богу и ријечи благодати његове, који може назидати и дати вам нашљедство међу свима освећенима“ (Дела ап. 20, 30-32).
Јеванђеље нам поручује да је Господ одабрао своје ученике, да буду слуге Новом Завету, не по слову него по духу; јер слово убија, а дух оживљује (2. Кор. 3, 6)! Дакле, дух служи а слово управља и заповеда. Зато се и чудимо да се многи окрећу неком новом учењу, од онога које је чувано у Цркви Христовој, још од њеног настанка (Гал.1, 6). И свако ко мисли да има знање по основу ума свог, само вара себе (Гал. 6, 3), кривотвори истину и наводи недужан народ да погрешно приступа вери у Христа!
И на крају, рећи ћу Вам још једну појединост. Ја сам одрастао у порти Цркве Христове, ту се обучио и научио вери у Христа. Имао сам дивног свештеника-слугу Божијег,[2] који ме је научио црквености, као и сви богословски професори који су ме упућивали и припремали за хришћански живот. Сви они су били одани светосавском духу. Реч управитељ, никад нико није споменуо. Ја нисам докторирао на Православном факултету у овоземаљској Цркви, већ сам добио благодат Бога Оца и Сина и Светога Духа, да у рангу професора доктора јеванђеоске науке,[3] као ипођакон Душан Миљковић, кога је рукоположио епископ нишки Иринеј, могу да проповедам и тумачим Речи Божије! Имајући у виду да имам зреле године живота, као и огромну одговорност пред Богом за наречену ми благодат, коју примих без било какве моје заслуге, већ искључиво вољом Господа, као Његов слуга, и као слуга испод свих слугу Божијих, износим и проповедам право учење, које снажи Цркву Христову, поучавајући верне и неверне људе, како би сви могли да се потруде у спасењу своје душе! Дакле, истичем само своју одговорност, да преносим Речи Божије, онако како сам их примио и како пише у Јеванђељу, да би их народ прихватио на путу свог спасења душе. И ништа више од тога! Сујету, гордост, надимање било које врсте, лицемерство, борба за славу земаљску, егоизам било које врсте, слободоумност, филозофирање велико, разно умовање, додворавање било коме ван контекста речи Христових, мржњу према непријатељу, среброљубље, итд, апсолутно одбацујем, имајући свагда на уму: веру, наду и љубав!
Аутор: ипођакон Душан Миљковић
[1] Сви ови наводи се могу навести са пуним именом и презименом.
[2] Реч је о свештенику Војиславу Илићу, који је службовао у Топлици (Гргурска парохија), потом у Каонику, где је и дочекао пензију), родом из села Владимировци код Шапца, који је испустио своју племениту душу, седећи на прагу Цркве у свом селу.
