Скица за потрет Љубомира Протића
Ја морам да устанем.
Нека је вечна памјат, рабу Божјем и брату нашем у Христу Љубомиру!
ЉУБОМИР.
Само име каже да то беше човек који љубљаше мир и слогу, ширећи међу људма добру вољу.
Он ваистину биo аршин којим можемо мерити докле смо ми досегли у тежњи да сачувамо аманете ђедова нашијех, да сачувамо предање светих отаца, да сачувамо образ.
Љубо није био само академски витлаш – витлаш је, у мом Драгачеву, храст који је надвисио околиш – он је био морална громада.
За њега би се ваистину могло рећи и да беше образован у оном Свето-Николајевском смислу те речи: образован – јер имадијаше образ.
То његово богаство, које ево овако под једну шаку стаје, било је бесцено благо које он није хтео дати ни по коју цену: а ја лично знам и могу да сведочим да му је нуђена повисока цена еда би попуштио или подпуштио. Но нешће!
Тај Љубов образ ме је заиста, као магнет, вукао да што чешће будем у друштву његовом и то ми је представљало велико задовољство, велику радост и велику част да с њим прозборим којекад о коејчему и којеђе.
ПРОТИЋ.
Трагајући за коренима те Љубове честитости и његова благочашћа открих чудо невиђено: у потоњих безмало 4 столећа, невероватно али истинито, његови преци су били проте 1.000 година. Нисам направио лапсус јер се догађало да ђед, син и унук истовремено служе Богу и роду.
Дакле, његови преци бејаху пастири добри који су чували светоотачко предање и дизали олтаре Богу уславу. Бејаху проте.
И зато су ПРОТИЋИ.
Љубо је био човек који се борио против новотарија и управо ту треба тражити његову вољу за благочашћем и за правоживљем. Он је био, између осталог и уредник једне књиге која носи наслов Сагрешења у србској православној цркви (Ниш, 2014).
У свом ходу овоземљем, Љубо је мислио на оноземље. Мислио је на Царство небеско.
Он се придржавао оног слова којим почиње Псалмопојац свој пој: Благо човеку који не иде на веће безбожничко, и на путу грешничком не стоји, и у друштву неваљалијех људи не седи.
И данас, из сусрета са овим бројним благочастивим људима, видимо ко је чинио Љубово друштво.
У Љубовим ушима, као да је жуборио онај глас пророка Јеремије: Да је проклет човјек који се узда у човека … а од Господа одступа срце његово. И као да је непрестано одслушкивао тај крик Светог Јована Крститеља, који се пролама из јорданске пустиње, од оновремја до данашњих дана: Покајте се, јер се приближи царство небеско!
Покушавао је људима да довикне, чак и онима који немадијаху уши да чују, ону пророчку реч: Вратите се са пута злога, поправите путеве своје и дела своја!
Љубо је добро знао да ништа не доњесмо на свет и да ништа не можемо ни одњети кад пођемо пред Праведног Судију.
Зато се борио добрим подвигом вере, хватајући се за живот вечни не уздајући се у пролазно, него у Бога живога, јер је знао да само онај ко се у Господа узда у високом заклону стој .
Богатећи се Богом и добрим делима Љубо је за живота себи спремао попутнину за будућност, еда би задобио живот вечни.
У дневној соби Љубовог скромног дома на Карабурми, видео сам један предиван Његов портрет који је нарисован срцем и оловком, Велимира Каравелића кога данас упознах, а који говори о Љубу више него што могу исказати речи.
Када бих ја покушао да направим скицу за Љубов портрет, први потези моје писаљке би означили да он беше:
Доброжелатељ и Доброделатељ;
Радиша и Добриша;
Скромниша и Мудриша;
Трезвењачина и Поштењачина;
Гостољуб и Човекољуб;
Верољуб и Богољуб;
Истинољуб и Правдољуб;
Учитељ, Утешитељ и Ревнитељ;
Побожник, Благодарник и Упорник;
Истрајник, Непристрасник и Достојник.
За главне црте лика његова недостаје ми ваљан плајваз, јер су моје речи преоскудне да опишу тог Људину, тог Другарчину, тог Добричину, тог Поштењачпину.
Немам, дакле, речи да достоверим скицу за портрет вашег и мог кротког, тихог, мирног, благог, драгог Доброљуба, Љубољуба, Љубомира, Љуба нашега.
Као вишедеценијски члан епархијског савета (Београдско–карловачке епархије), Љубо је био велики пријатељ нашег блажено-почившег патријарха Павла. Приликом једне посете његовом дому, он ми је подарио једну фотографију и ја сам је, ево, за ову прилику умножио. Она се налази пред свима вама. Тада сам у овој фотографији видео да се он са патријархом Павлом упутио ка Царству небеском.
Љубо је потоњих година свога живота подржао једног праведника, на правди Бога прогног богоносца са којим се здружио у књизи Тајна дедине фиоке (Ниш, 2015).
Имао сам незаслужену част да другујем са Љубом Протићем са којим ме упознао покојни Кијук (Предраг Драгић) и ми смо се овенчали у једној мојој књизи Сине мој, не пристај – којој је Кијук био рецензент а Љубо уредник.
Много пута смо Љубо и ја разговарали о духовном тренутку нашег зловремја. Један од тих наших разговора договорно смо обавили пред камером. На позадини фотографије коју вам даривам од срца, налази се линк на емисију под насловом Грешни Милоје и проф. др Љубомир Протић (https://www.youtube.com/watch?v=6FKQHWX1SMs) из које ћете видети једну другу страну Љубовога лика, његову духовну страну где ћете открити једну велику тајну.
Због доброте Љубове, ево да исповедим пред вама, свакога јутра, пре него што кренем на пос`о, пред светим иконама заиста од срца узносим молитве за покој Љубове душе. Нека би му Господ свемилостиви подарио рајско насеље у царству Своме, пред чије двери је он – ја сам дубоко уверен – стигао за живота добротом својом, делима својим, љубављу својом, смиреношћу својом, човекољубљем својим.
Бог да му душу прости!
Аутор: Милоје Стевановић
Извор: srbinaokup.info
