Скалп србског двоглавог орла
Србски грб, немањићки двоглавио орао, симболише Србију са једним телом и две равноправне главе, једна је глава државне власти, овоземаљске, световне, а друга црквене, духовне, надземаљске. Постављене симетрично у односу на осу тела, главе симболишу равноправно гледање у прошлост и у будућност. Тако је устројио државотворац Србије Стефан Немања, касније свети Симеон Мироточиви, и његов син Свети Сава, устројитељ и утемељивач Српске Православне Цркве.
У случају када би глава световна добила преимућство, наступио би државни поредак под називом цезаропапизам, у супротном када би духовна глава превладала, дошло би до папоцезаризма. Ни један од та два поретка не чини добро телу Србије.
У време турске окупације, силом прилика, духовна власт је морала да преузме обе улоге да би сачувала српски идентитет, народ, територију и, пре свега веру. Непријатељи Србије су вековима настојали, најчешће кроз ратове, да униште обе главе српског идентитета. Због тога је сва србска историја испреплетена страдањима, како владара и народних вођа, тако и свештеника, монаха, игумана, владика и патријараха из духовне власти. Својим страдањем, жртвом, дали су нашој историји посебан печат христоподобности, са великим бројем светитеља, јунака и јуначких подвига, какви се ретко срећу међу народима у окружењу, па и у целом свету.
Многи владари, иако из световне власти, живећи духовним светим животом, постали су светитељи, чудотворци. Да поменемо само неке: свети Симеон Мироточиви, Свети Драгутин (у монаштву Теоктист), свети Милутин који сазида недостижних 42 манастира и цркава, свети Стефан Дечански, испосник Краљ чудотворац, свети Кнез Лазар, законоположник Царства Небеског, његов син Свети Деспот Стефан Лазаревић и многи други.
1937. године, у предвечерје слома Краљевине Југославије, влада Цветковић-Мачек потписује Конкордат и даје примат католицима на србском духовно-културном и државотворном простору са православном већином, те срамном и подмуклом издајом србских политичара отвара врата за утапање србског народа у јереси католицизма и губитак светосавског идентитета, по којем смо препознатљиви у целом свету и, што је најбитније, препознатљиви пред Богом. У том одсутном тренутку, трезвена глава духовна у лику светог Патријарха Варнаве и светог Владике Николаја, познатом крвавом литијом, не дозвољава издају и успева да сачува православну веру.
Доласком на власт сатанског комунизма, Србија је обезглављена у погледу световне власти, а уплитање њених носилаца у послове духовне власти застрашивањем, подмићивањем, уценама, суровим притисцима, доводи до „скалпирања“ духовне главе. Непријатељ је високо свестан да не може овладати Србијом ако не преузме и световну и духовну власт, што је напослетку и учинио.
Срамним повлачењем војске 1999. године са Косова, и касније протеривањем надлежног епископа рашко-призренског Господина Артемија, који није хтео да сарађује са окупатором, нанета су два кључна ударца не само србском идентитету и очувању вере, већ и опстанку србског народа и Српске Цркве на Косову и Метохији. А сада смо на прагу највеће издаје у србској историји са несагледивим последицама, не само за Косово и Метохију, већ за целокупан србски народ и Србију.
Нека би дао Бог да се освестимо и просветимо, да се пред Богом покајемо, да се охрабримо за чување свега што нам је од прадедова остало, да се пред Богом и њима не обрукамо. Непријатеља је много, али ко ће противу нас ако је Бог са нама.
С Божијом помоћу и нашим трудом, живела Србија, догодине у Призрену!
Аутор: Горан Јосијевић
