Скадар је и даље на Бојани, док Срби знају где им је извор али за ушћем још увек трагају…
Мајке без млека се и данас моле у једној малој капелици у Скадру над Бојаном. Верује се да баш ту цури млеко из дојки невесте Гојка Мрњавчевића, коју је Раде Неимар живу зазидао у зидине тога града. Нажалост, данас се Мрњавчевићи овде не помињу, неке друге се песме певају где кажу да Скадар није српска престоница већ је као восак претопљен у албанску престоницу.
„Држава Албанија” прославља Дан своје некакве државности. Мада њу створи несретна Аустроугарска кроз стогодишњи пројекат чија је завршна фаза сједињење „Мале Албаније” како они зову Косово и Метохију, са „Великом Албанијом.”
Аустроугарске дипломате, конзули, амбасадори и интелектуалци, на тајним састанцима током 1896. године одлучивали су о стварању, прво албанског језика, албанске нације, и на крају саме албанске државе. Ова саветовања одржавала су се у најстрожој тајности, а њихови учесници у том тренутку заузимали су највише позиције у Аустроугарском царству.
Аустроугарској је био преко потребан сигуран приступ преко Јадранског ка Средоземном мору. То се могло постићи једино стварањем Албанске кнежевине, као њиховог директног протектората. Све је рађено у интересу да се спречи Србија да изађе на море и постане претња по јужни део Хабзбуршке монархије.
Требале су се зауставити и претензије Италије на источну обалу Јадранског мора. Након распада Османског царства, Италијани су били у страху да ће Краљевина Србија успоставити контролу над источним Јадраном. Њихов циљ је био да се тај простор постепено припоји Италији. Сам Ватикан је био против продора православља у дубину Медитерана и знао је да ће за то као идеалан клин послужити управо Албанија.
Беч је обезбедио огроман новац за поткупљивање бегова а требало је и припитомити локална племена навикла на пљачке и крвну освету. Беговима је било јасно да неизбежан распад Османског царства угрожава њихов положај, те прихватају Аустроугарску као силу заштитницу. Крајем ХIХ века само је 2% људи из тих полудивљих племена било писмено.
Званични Беч организовао је групу албанолога који су требали радити на стварању албанског писма и књижевног језика. Албански језик у то време је писан с чак 20 транскрипција, у употреби су били разноразни латинични алфабети неколико варијанти грчког алфабета, као и турско-арапско писмо. Циљ Беча био је да уведе јединствен алфабет за све Албанце, али и да их притом обавезно остави у уверењу да су то писмо сами направили. Тек на конгресу „албанских интелектуалаца” у Битољу 1908. године, усвојена су 2 албанска алфабета.
Беч финансира прављење школа, организује штампање књига, требало је превазићи дијалекте, уједначити језик и створити писмо. Само тако се могла ојачати свест тзв. Албанаца о националном јединству. Све богомоље у Албанији су се морале порушити а сви становници постати атеисти или албанци.
Све православне цркве су срушене и претворене у магацине или су их временом преузели чланови других конфесија. Процес албанизације односно асимилације Срба започео је пуном паром за време краља Зогуа. Он је Србима најпре укинуо све школе на матерњем језику, а потом избрисао и онај наставак „ИЋ” из презимена. Оно што је започео краљ Зогу ’30-тих година прошлог века, завршиће Енвер Хоџа 1966. године када ће Србима укинути право на веру, нацију и сваки контакт са матицом.
Коначну судбину Срба у Албанији ће 1974. године запечатити човек са надимком „тито.” Под изговором кризе око Трста са Италијом, повући ће ЈНА са границе са Албанијом и преко неприступачних Проклетија хиљаде албанских породица све са стоком населиће на КиМ. Успут им дајући све српске куће, имања и благо… И тако ће се испунити план двојице лудих комуниста…
Та деца која су са магарцима прешла Проклетије, убрзо су тражила школовање на албанском језику ван просветног система Србије. Истовремено, Срби у Албанији српски језик могли су причати само у кући.
Скадар је и даље на Бојани, док су Срби још увек на делти, знају где им је извор али за ушћем још увек трагају…
Аутор: Деки РС
