Sjaj i beda čojstva i junaštva
Knjiga „Život i običaji Crnogoraca“ koju je 1860. godine napisao i objavio Milorad Medaković, uglavnom je nepoznata srbskome čitalištu. Iako Medaković slovi za istoričara, novinara i diplomatu, poznat je skoro isto toliko koliko i njegova knjiga. Stoga, evo nekoliko osnovnih podataka o njemu:
Rođen je 1824. godine u Zvonigradu (kod Gračaca/Lika). Na preporuku Đorđa Nikolajevića, dubrovačkog paroha i urednika Magazina srbsko-dalmatinskog, 1844. godine došao je u Crnu Goru, na Cetinje, kao učitelj. Neku godinu kasnije „unapređen“ je u ađutanta vladike Petra II Petrovića Njegoša sa kojim je, kaže se, bio prijatelj, toliko da je u Beču obavio korekturu „Gorskog vijenca“ (1847). Na Cetinju je ostao ravno četiri godine, do kraja avgusta 1848, da bi se tamo, sredinom 1855, ponovo pojavio na poziv „da se primi položaja sekretara knjaza Danila“.
Kako Medaković sam kaže, proveo je u Crnoj Gori „skoro sedam godina“, što bi značilo da se uz knjaza Danila Petrovića Njegoša (1824-1860) nalazio najmanje tridesetak meseci.
Mada je, kako sam kaže, „sa knjazom Danilom živeo u ljubavi i slozi“, to nije važilo svih njegovih sekretarskih godina. Jer, knjaz Danilo mu je već naredne godine po dolasku u Crnu Goru (1856) grdno zamerio što nije „pokrenuo postupak za vraćanje narodnog novca iz Rusije“. Zbog toga novca, piše Medaković, „knjaz Danilo okrenuo se protiv mene, čak mi je radio i o glavi. Bog me je zbog moga pravednog postupka sačuvao. Sve sam zabeležio, pa ću to jednom obelodaniti i svetu pokazati ona čuda u koja razum ljudski teško da može poverovati“.
Da li je nešto o tome „obelodanio“ – ovome potpisniku nije poznato, ali sam navod da mu je Danilo „radio i o glavi“, kazuje da je Medaković zaista tamo živeo u strahu za svoj život; čak i na Petrovdan 1860. godine, kad je pisao predgovor za Život i običaje Crnogoraca, na mesec dana pre Danilove pogibije, nije se usudio da pomene genocidnu Crnogorsku poharu Kuča, čin koji je, u isti dan četiri godine ranije, naneo neizbrisivu sramotu ne samo knjazu Danilu, već i domu Petrovića Njegoša i svima koji su učestvovali u toj Pohari; biće da je i ovo poslednje imao u vidu kad je zapisao da „nije ovde mesto da govori(m) o tome, već samo uzgredno napominje(m) uz… bavljenje u Crnoj Gori“.
Umro je u Beogradu 1897. godine.
Ali, zato, opisujući život, verovanje i običaje Crnogoraca, učinio je rodu glas, ne kao školovani etnograf, još manje etnolog, već kao Srbin uveren da će njegovo delo omogućiti svemu Srbstvu da se „upozna sa životom i običajima svoje vrsne braće koja su od najstarijih vremena do danas održala svoju veru, slobodu, običaje i stari duh pradedovski“.
Učinio je to kroz ravno pedeset primera; za više kao da nije bilo mesta jer, kako se „opravdao“, da je pisao o mnogo čemu još – „knjiga bi mogla biti četiri puta obimnija“.
Naravno, Čitalac može Medakoviću zamerati zbog nedostatka toga „još“, može prigovarati njegovom stilskom izrazu, nekim prekorednim opisima (suprotno vremenskom redosledu), čestom ponavljanju nečega što je napisao rečenicu ili dve ranije, a s razlogom se može zapitati kako neko, u nekom od opisanih pedeset verovanja i običaja, u nekoj zamišljenoj prilici, na raznim stranama, može izgovoriti kraće ili duže rečenice date u neposrednom obraćanju nekom pojedincu ili skupu, u knjizi stavljene između navodnika.
Kada se, na primer, čestita krsna slava, Medaković „preporučuje“ sledeći tekst: „U veliki i dobri čas, u slavu Božju, za zdravlje svetoga Nikolaja Putnika i svete gospođe i svetoga arhanđela, svetoga Đorđa i svih svetaca, Božjih ugodnika koji sede oko prestola Gospodnjeg, da pomognu ovoga brata domaćina i njegove prijatelje, gde god je koji, da mu ih sačuva i pomognu. Ako mu koji ne bi bio prijatelj, a ono da mu ih Bog obrne i postanu mu prijatelji. Zdrav, domaćine, u tvoje zdravlje i onoga koji ti dobra hoće“.
Pošto je u izvornom tekstu iz 1860. godine ta čestitka data pod navodnim znacima, kao što su date i mnoge druge poruke, pozdravi, otpozdravi, kletve, pohvale… ti bi, Čitaoče, mogao pomisliti da bi se sličnim povodima moralo reći baš to i tako kako tamo piše. Ne, naravno, to je samo jedan lep i kitnjast primer, a svakome čestitaru ostavljeno je da, u skladu sa svojim osećajnim, misaonim i govornim mogućnostima, ali i mestom na plemenskoj lestvici onoga kome se slava čestita, izgovori prikladnu čestitku; dužu ili kraću.
To je još izrazitije kod lelekanja jer nije svaki pokojnik jednak u junašvu, viteštvu, sečenju turskih glava, kao što ni svi bratstvenici i plemenici nisu istoga soja. (I za nesojem će leleknuti neko veštiji, sa svega tri-četiri reči, na primer: „Lele mene, Pero Radov, druže svojih drugova, lele“; toliko, tek da se lelekne).
Druga su stvar svakodnevni pozdravi i otpozdravi, kletve i molitve: „Pomaga vi Bog“; „Dobra ti sreća“; „Blagoslovi, oče“; „Sa srećom“; „Da ti je prosto i blagosloveno ovoga i onoga svijeta“; „Idi, ne vidio se“; „Zli ti put bio“; „Bog sa nama i anđeli Božji“; „Pomozi mi Bože i presveta Bogorodice“…
Pažljivijem Čitaocu, posebno onome koji ponešto zna o crnogorskoj prošlosti (ovo se ne odnosi na Crnogorce jer oni sebe ubrajaju u istoričare „po rođenju“), već prvih nekoliko rečenica Medakovićevog „Uvoda“ pruža (ne)priliku da se zapita šta je istina od napisanog: „skoro svi Crnogorci doselili su se iz Hercegovine“; „posle propasti srbskoga carstva na Kosovu, jadni Srbi počeli su da od ljute nevolje prelaze u Crnu Goru“; „Crnogorci su uskoci od Kosova, oni su uskakali u današnju Crnu Goru… najviše tokom 15. veka“.
Jer, ako su se „skoro svi doselili iz Hercegovine“, šta bi s „uskocima od Kosova… posle propaasti srbskoga carstva“, onima koji su u „pustu“ Crnu Goru uskočili „najviše tokom 15. veka“, decenijama po Kosovskom boju.
I šta bi s onih više desetina bratstava koja su u Staru Crnu Goru, Boku… (da ne pominjemo Rovca, Pivu, Moraču) „uskočila“ iz Kuča, uglavnom tokom Kritskoga rata (1645-1669): Bigovići, Vujačići, Delibašići, Zviceri, Inići, Lakovići; Pešikani, Ćetkovići, Roganovići, Tomanovići, Todorovići, Stevovići, Ćosovići, Markovići… u Cuce; Reskovići, Mihovići… u Zupce; Radulović, Babići, Bešići, Grgurovići, Durovići, Đečevići, Đikanovići, Miloševići, Rajovići, Raspopovići, Roganovići, Savićevići, Spasojevići, Štekojevići… u Pješivce i Bjelopavliće; Dakovići, Bulajići, Vujačići… u Grahovo; Bajramovići, Dragišići, Ivanovići, Vuksanovići, Vujačići, Vojvodići, Janjevići, Mašanovići, Radovići, Stijepčevići, Mijovići… u Crmnicu; Bakočevići, Bigovići, Vujačići, Vukašinovići, Dakovići, Markovići Pešikani, Popovići, Tasovci, Tomanovići, Mališići… u Boku; Perovići, Šćepovići… u Riječku nahiju…
Što se tiče „puste“ Crne Gore tokom 15. veka, ona je tada, kako nas Medaković uverava, „bila oblast zetskih gospodara“ titulisanih kao Gospodar sve Zete i pomorske zemlje, dok se Crna Gora nije pominjala“.
Dobro, Medaković tada nije imao od koga da čuje da se naziv Crna Gora prvi put pominje u jednoj povelji srbskoga kralja Milutina (1253-1282-1321) iz 1286. godine. U italijanskim izvorima taj se naziv sreće 1348. kao Cwerna Gora, u dubrovačkim 1379. kao Cernagora, a u kotorskim kao Montenegro 1397, a kao Crna Gora 1458. godine. U ugovoru između despota Đurđa Brankovića i Mlečana iz 1435. godine spominju se catuni Cerna Gora ili catunos Cernagora. Sve, dakle, tokom 15. veka i dva veka ranije, u vremenima koja Milorad Medaković nije uspeo da prepozna kao crnogorska.
Ali, zato, uz zapažanje da su „život i običaji ogledalo srbske duše“, on je uočio da su njegovi crnogorski prijatelji i znanci sa sredine 19. veka „svoje običaje, način života i duh stare srbske ponositosti potpuno očuvali“, da su se „zadržavanjem prvobitnih običaja očuvali najlepši spomenici srbskoga duha i života“, da ih je „istinita vera Hristova uvela u društveni život, (a) njihov duh u jedinstvo, da im je „društveni život krepio snagu kojom su nadjačavali svoje neprijatelje i ostali čisti i jasni na obzorju ljudskom“, da su im „vera i pobožnost bili anđeli čuvari duhovne uzornosti“, te da su „kao samostalan i duhom slobodan narod… sačuvali sve ono što je lepo i plemenito i čime se može ponositi pred… razumnim svetom“.
Tako dok je prikupljao građu za svoju knjigu, a u trenutku kad joj je pisao predgovor nije mogao izbeći ogradu da su se „umnogome izmenili život i običaji Crnogoraca, ali će razložnija glava ovog vrsnog naroda uspeti da povrati sve ljudske vrline i uzoritosti kojima su Crnogorci svetlali obraz i sebi i svemu srbskom narodu“.
Vrlo optimistički zaista, ali nije mogao ni zamisliti da će, u nekom neodređeno dalekom vremenu, isti taj junačni narod pokazati besprimeran kukavičluk pred vlašću u sopstvenoj državi, da će se odreći svoga porekla, svoje prošlosti i svoje duhovnosti, kao što je to učinio posle Drugog svetskog rata prihvatajući teoriju nove komunističke vlasti da treba suzbiti takozvanu velikosrbsku hegemoniju.
Desilo se, tako, da je srbska nacionalna supstanca razbijena i da su od triju otpadnutih parčića stvorene tri nove nacijice: crnogorska, maćedonska i muslimanska. Stvaranje one prve, crnogorske, navodno uslovljene upravo okončanim ratom i tek stvorenom jugoslovenskom (brozovskom) federacijom, teorijski je obrazložio Milovan Đilas (1911-1995), u mlađim danima komunistički ideolog, tekstom čiji ključni deo glasi:
„Po plemenskoj tradiciji (tj. porijeklu) Crnogorci se osjećaju, a i jesu, Srbi…, ali su oni u nacionalnom pogledu danas i nešto posebno, svoje, crnogorsko… Gledajući stvar tako, kroz istoriski razvitak, sasvim je razumljivo zašto se Crnogorci nacionalno danas osjećaju nečim posebnim (ne osporavajući da su Srbi po tradiciji, po porijeklu), zašto osjećaju kao i prirodno kad ih se naziva crnogorskim narodom (nacijom)… Mi komunisti nijesmo za federalnu Crnu Goru ni iz kakvih ‘političkih’ razloga… niti mi cijepamo srpstvo. Mi smo za to… jer znamo da to hoće crnogorski narod, a on to hoće jer se osjeća, jer jeste nešto posebno, posebnim, drukčiji ‘Srbi’ od svih Srba – Crnogorci“.
Okruglo, pa na ćoše, a Crnogorci iz junačkih narodnih pesama legoše na rudu i rado, bez roptanja, prihvatiše ono što im je nametnuto.
Učiniće to negiranjem svega što je srbsko i pljujući po njemu, a „čast“ da se to saopšti srbskoj strani pripala je tekstovima objavljivanim u dvobrojevima beogradskog „Svedoka“ 773-774. do 791-792, od 10. maja do 13. septembra 2011. godine. Njihovi „časni“ autori bili su: Borislav Cimeša, „žestok… književnik, istraživač i publicista sa Cetinja“, i dr Miodrag Miško Vuković (1955), političar, tada poslanik u Skupštini Crne Gore, predavač na fakultetu za poslovni mindžament u Baru, nastavnik na fakultetu za državne i evropske studije u Podgorici, povremeni predavač parlamentarnog prava na postdiplomskim studijama na Pravnom fakultetu u Podgorici, vanredni profesor na unezveritetu za mir Ujedinjenih nacija/Evropski centar za mir i razvoj u Beogradu i predavač na diplomatskoj akademiji „Gavro Vuković“ Ministarstva vanjskih poslova i evropskih integracija Crne Gore. U međuvremenu, pošto mu je „izvorna i osnovna ambicija pedagoški i profesorski rad sa studentima na fakultetu“, unapređen je u dekana pravnog fakulteta univerziteta „mediteran“ i vanrednog profesora za predmete teorija države i prava, parlamentarno pravo, ustavno pravo, teorija političkih sistema, pljuvanje uvis). Momak, dakle, koji, po sopstvenom priznanju, „može reći, bez preterivanja, da ima veliko iskustvo, previše za jedan ljudski život“.
Previše, naravno, ali sasvim dovoljno za nesojski.
Iz tih tekstova, namenjenih Srbima, moglo se saznati ponešto i o Crnogorcima. Na primer:
„Crnogorstvo je genij, životno načelo bez koga Crna Gora ne bi mogla živjeti“, to nije „samo junaštvo nego i čojstvo (humanost)“, Crna Gora „bila je pijemont ujedinjenja i oslobođenja Južnih Slovena“, Crnogorci „nijesu Srbi porijeklom ni trajanjem, ni nastajanjem niti istorijom“, oni „nijesu izvedenica iz srpstva“, oni „ne haju ni za Nemanje… oni svi preminuše a Crna Gora osta dovijeka i strašnoga suda (eto, i oni sami svoje crnogorstvovanje doživljuju kao strašni sud – IP), u svojoj volji i slobodi“, u njima je „narasla i svakim danom raste crnogorska nacionalna svijest koja poručuje da ‘nikad neće Crna Gora / bit’ obala srpskog mora’, što im je pružilo (ne)priliku da kao ‘slobodari u egzilu’ (!? – IP), maja 2006. godine krenu u ponovno rađanje Crne Gore iz pepela“.
Kako bi rekli Bačvani: Svašta pa lepo!
Ali su, zato, mnogo više prostora posvetili Srbima, a ovde će o njima, bez navodnika i zbog uštede u prostoru, biti predstavljeno tek nekoliko crnogorstvujućih predstava:
– naoružani neobjašnjivom mržnjom prema Crnoj Gori;
– bez slobodarske vjekovne istorije i istorijskih velikana;
– smetala im je crnogorska prošlost, jer je Crna Gora bila slobodna, a Srbija u viševjekovnom ropstvu i sistemu okupacione orijentalne despotije i vazaliteta;
– moćni, kvarno ambiciozni;
– velikosrpski nacionalisti beznadežno servilni istorijskim lažima i falsifikatima, patološkoj mržnji svega crnogorskog;
– imaju aneksionistički duh;
– asimilatori;
– po profesiji ratni zločinci;
– prevaspitavali su crnogorsku mladost da bude anacionalna i anticrnogorska;
– nacionalisti, pravoslavni fundamentalisti i šovinisti potpomognuti kvaziintelektualnim, medijskim, crkvenim strukturama,
– šire animozitet prema crnogorcima;
– ekonomski su uništili i uništavali Crnu Goru logorima, terorom u nauci, obrazovanju i vaspitanju;
– rušili crnogorske kultove ozvaničenom politikom etnocida, genocida i kulturocida;
– izvršili su lingvocid nad crnogorskim jezikom involvirajući u njega psovku (dok crnogorci ‘jebu oca očina’ i druge ‘jebiguze’), redukujući ga na argo, sleng, provincijalizam i jezik ulice;
– tokom Velikog rata vodili podzemni anticrnogorski rat sa ciljnom funkcijom da Crna Gora nestane;
– cijelo vrijeme ratnih operacija vode anticrnogorski rat;
– okupirali Crnu Goru na prijevaran način;
– u Podgorici 1918. radili su svoj nelegalni, nelegitimni, antiustavni i protivzakonit posao;
– ‘srpsko’ ujedinjenje i oslobođenje donijelo je crnogorcima ropstvo i gubitak države, nacije, crkve, istorije, jezika, kulture, tradicije, ekonomsku bijedu, podjele, mržnju, bratoubilački rat, međusobno satiranje, poniženje i beščašće;
– skupili Veliku narodnu skupštinu (srpskog naroda u Crnoj Gori) na jedan nasilnički način, pa i ovakav zločin izvršen je prepadom kukavički;
– bijeli teror srpskih okupacionih trupa u Crnoj Gori samo je jedan od vrhova ledenog brijega vjekovnih ‘srpsko-crnogorskih odnosa’;
– njihova vlada organizovala aneksiju Crne Gore;
– opustošili Crnu Goru oni a ne Austrijanci;
– 1918, Crnoj Gori donijeli rat umjesto mira, žandarmerijske stanice, glad, bolesti, siromaštvo, reparacije, rekvizicije, vezanje u verige, progone, hapšenja, paljenje 5.000 domova, vješala, dželate, opsadno stanje, kaznene ekspedicije, plaćene ubice, legionare, ološ, kriminalce, bivše austrougarske vahmajstore, najniži društveni šljam;
– napravili zločine po Crnoj Gori i u tom krvavom ratu i teroru poginulo je oko 10.000 ljudi;
– nastavljaju zločin stalnom negacijom Crnogoraca i anticrnogorskim specijalnim ratom koji neprekidno vode;
– u svome rečniku imaju samo papagajske negacije;
– imaju pogani jezik, teške riječi, klevete i neistine njihovo su oružje i jedino blago;
– prave jezički etnocid;
– nastavljaju sa propagandom u kojoj istina o zločinu treba da umre kako bi se krimen zaboravio;
– nacionalno politički ostrašćeni, velikosrpski, intelektualno radikalni, duhovno imperijalistički, vjerski i fundamenatalistički nikako da zbog onoga što se zove crnogorski jezik odustanu od pravljenja ‘leskovačke mućkalice’ po Crnoj Gori;
– sprovode strategiju, novi srpski velikonacionalni i velikodržavni program;
– ne poštujući druge ne poštuju ni sami sebe;
– ne valjaju im ne samo Crnogorci, njihovo postojanje i sve što je crnogorsko.
Pa ćemo, tako, saznati da je Crna Gora koja je, skoro tri godine u austrougarskom ropstvu, krajem novembra 1918. godine „egzistirala kao zemlja saveznica – pobjednica u ratu“, te da je austrougrski ratni poraz doneo Crnogorcima, „zemljacima saveznicima – pobjednicima… ropstvo i gubitak države, nacije, crkve, istorije, jezika, kulture, tradicije. Umjesto raja i blagostanja ekonomsku bijedu. Donijelo je podjele, mržnju, bratoubilački rat, međusobno satiranje, poniženje i beščašće“.
Mimo toga, pomenutim autorima, ako već insistiraju na svom „otkriću“ da je srbska vojska 1918. godine okupirala (ili reokupirala) Crnu Goru, valja postaviti pitanje po kojoj bi to logici crnogorska „skupština izabrana 1913. godine sa punim ustavno-pravnim… legalitetom, legitimitetom i kapacitetom“, umesto Velike narodne skupštine srbskoga naroda u Crnoj Gori, mogla zasedati u „okupiranoj (ili reokupiranoj“) Crnoj Gori, ako ona isto to i takvo svoje „pravo“ nije koristila za vreme austrougarske okupacije, dok je Crna Gora postojala kao „raj“, a u njoj „blagostanje“.
Bilo kako bilo, Cimešina i Vukovićeva „nauka“ objavljena je u beogradskom „Svedoku“ ciljno: priču koja se obrela u javnosti nisu oni sami izmislili, priča je dugo smišljana u crnogorstvujućim „naučnim“ i politikantskim krugovima, a mesto na kome je priča objavljena – izabrano je tako da sve prođe nezapaženo. (Reagovao je samo Slobodan Turlakov, profesor Muzičke akademije, najviše poznat „po svojim kontroverznim istupima u javnosti“, što će reći: nekvalifikovan za „temu“, dok je valjda neprijatan komentar ovog predgovarača završio u korpi za otpatke). Zanemarimo li istinu da zvanični naučnici istorijske i jezičke struke u Srbiji, u ogromnom broju, i inače ne vole da se mešaju u svoje poslove jer još nisu shvatili da se njihov „zanat“ pomalo tiče i srbskog nacionalnog interesa, oni su se u konkretnoj situaciji ponašali šizofreno.
Na jednoj strani, oni su ćutali jer ne znaju ko su te dve osobe, one nemaju svoje ime, oni ne znaju sa kime bi polemisali.
Na drugoj strani, što je mnogo verovatnije, oni nisu ni znali da su Cimeša i Vuković pisali o temama iz njihove „nadležnosti“. A nisu znali jer, kako je to jednom prilikom objasnio akademik Srboljub Živanović (1933), naučnici u Srbiji ne vole da čitaju. Naučnici, ili „naučnici“, dođe mu na isto.
Bilo koje „opravdanje“ da se prihvati, po srbsku stvar jednako je zlo: crnogorstvujući „istoričari“ i politikanti dobili su Cimešinim i Vukovićevim pisanjem prvorazredni izvor za svoju buduću „nauku“. Jer, besmislice naplašćene u Podgorici a objavljene u Beogradu, predočene su naučnicima od karijere u Srbiji, tako da je svaki od tih zvaničnih naučnika mogao da polemiše s objavljenim ili da ga opovrgava. Ako to svoje „pravo“ nisu iskoristili, znači da su saglasni sa svim onim što je tamo napisano. Ako su saglasni, znači da je sve to istina i da, posle toga, samo preostaje da crnogorstvujući „naučnici“ mogu početi sa serijskom proizvodnjom nove antisrbske „nauke“.
A nezainteresovani posmatrač, ni iz Srbije ni iz Crne Gore, zapaziće, kako je to zapisao Slobodan Jarčević (1942-2020), da su „bajkovite priče o junaštvu predaka u Crnoj Gori usamljene u odnosu na istu pojavu u drugim srpskim krajevima. Može se reći da su negovane još samo u Hercegovini, s nešto manje žara. Kod Dalmatinaca, Sremaca, Banaćana, Srbijanaca, Kordunaša, Ličana, Slavonaca, Bosanaca i Makedonaca nema porodičnih predanja o predačkom vojevanju protiv Turaka. Nema ih, mada su u ovim srpskim krajevima bitke protiv Turaka bile i češće i masovnije, i krvavije, nego u Crnoj Gori. Zato što su ostali srpski krajevi bili (za Turke), strateški i privredno, mnogo važnije od periferne, siromašne i teško prohodne Crne Gore“.
Na samom kraju, valja ponoviti bar dva Medakovićeva suda:
Prvi: da su njegovi crnogorski prijatelji i znanci sa sredine 19. veka „svoje običaje, način života i duh stare srbske ponositosti potpuno očuvali“; i
Drugi, da su se, i u vreme kad je knjigu „Život i običaju Crnogoraca“ davao u štampu, „umnogome izmenili život i običaji Crnogoraca, ali će razložnija glava ovog vrsnog naroda uspeti da povrati sve ljudske vrline i uzoritosti kojima su Crnogorci svetlali obraz i sebi i svemu srbskom narodu“.
Ovome potpisniku ostaje samo da se zapita živimo li u vremenu kada će se ovo poslednje desiti.
Autor: Ilija Petrović, istoričar
