Sicilijanski Srbi

Nepoznata srbska „dijaspora“

Na sajtu „Srpska istorija“, 15. januara objavljen je tekst „Sa najvišeg vrha Sicilije gledamo ka istoku i plačemo za otadžbinom Srbijom“ (https://www.srpskaistorija.com/sa-najviseg-vrha-sicilije-gledamo-ka-istoku-i-placemo-za-oradzbi/), pisan 2009. godine za cetinjsku „Svetigoru“. Njegov autor je blaženopočivši arhimandrit Luka Anić, nastojatelj Cetinjskog manastira, a temu je „pozajmio“ od Oca Petra, pravoslavca sa Sicilije, sveštenika u Portoriku. U najkraćem, od njega se moglo saznati su preci njegovi i njegovih srbskih Sicilijanaca „iseljenici iz Skadra, ali da znaju da nisu porijeklom iz Skadra… da im je rodonačelnik neki Vaso… (da ih ima) u preko 90 sela oko 60.000 ljudi… da su vjere pravoslavne… da nijesu u kanonskoj Crkvi, jer ih niko ne priznaje, da imaju i svoje sveštenike, i da se drže svi zajedno, da je najčešće prezime Nemanjin, što Italijani izgovaraju kao Nemanjino… da pričaju svi ‘naški“ i arbanaški… (te) da su prije 500 godina došli iz Lijeve Rijeke“, u Vasojevićima, u današnjoj Crnoj Gori.

Najverovatnije, sačuvano predanje o „prije 500 godina“ odnosi se na tursku opsadu Skadra, istoričesko zbi­tije iz 1478. godine, iz vremena u kome je ova oblast bila pod mletačkom upravom (posle 1395). Opsadi se početkom jula pridružio i sultan Mehmed II Osvajač (1432-1451-1481), istoričari će zapisati da su se „mno­gi seljaci iz okoline već su se bili sklo­nili u Skadar“, odakle su „žene i deca upućeni u bezbednija me­sta, mnogi u Mletke“, a Marin Barleti (oko 1460-1512. ili 1513), jedan od skadarskih branilaca i, kasnije, autor knjige De obsidione Scodrensi, Venecija 1504 (Opsada Skadra 1478, Novi Sad 2018), posvedočiće kako to nije bilo obično „sklanjanje“. Naime, čim su stigle vesti o Mehmedovom pohodu, „veliko uzbuđenje zavladalo je gradom i skoro ga dovelo u rasulo. A onda, pojavila se iznenadna pomoć – seoska mladež (među kojima su bili najhrabriji) i čamdžije koji su došli svo­jim galijama rekom Bunom (koju poznajemo kao Bojanu – IP). Zajedno su počeli da rade na odbrani grada, gradili su utvrđenja i kule, popravljajući osmatračnice, te utvrđujući sve svoje pozicije“.

Mimo toga, Barleti kazuje i da, „dok se grad pripremao za odbranu, severno od Skadra pl­a­men je zahvatio polje i planine. Sela su bila zapaljena! Dim je kuljao visoko ka nebu, kao znak da je rat neizbežan. Onda je izne­nada, sa svih strana, izbila tako velika gungula, da niko nije mo­ga­o ništa da razume. Neki su se borili za svoje živote, drugi su bili preplavljeni terorom. Poljoprivrednici su pobegli sa svo­jih polja, neki su uspeli da povedu svoja stada i stvari do morske obale“, odakle su na lađama krenuli u izbeglištvo.

Valja pretpostaviti da su se na Siciliji obreli mnogi od tih i da su sadašnji Sicilijanci i pominjani Otac Petar njihovi potomci.

Ako bi se neko priupitnuo otkud vasojevićki preci, i Oca Petra među njima, u Skadru ili po njegovoj okolini, valja imati na umu da je Skadar nekad bio srbska prestonica, da je skadarska okolina, Donja Zeta, plodan kraj i da su mnogi gorštaci iz Sedmoro Brda (danas u Crnoj Gori) Do­nju Zetu vrlo često smatrali svojim pribežištem iz neimaštine.

Stoga, potpisniku ovih redaka učinilo se korisnim da na rečeni zapis blaženopočivšeg arhimandrita Luke Anića, putem linka na sajtu „Srpska istorija“, ukaže nekim institucijama u Srbiji – posebno na reči da sicilijanski Srbi „već 500 godina 29. maja svi idu na najvišu goru na Siciliji, da gledaju na istok prema otadžbini i da plaču“ dok su „pjevali neke tužne pjesme na naškom jeziku o svojoj otadžbini“:

– Akademiji nauka, na četiri adrese, uz poruku „da neki od vaših znalaca pročitaju ovo što piše… te da vaša firma tamo, na Siciliju, pošalje nešto antropologa, dijalektologa, etnologa… ne bi li pokušali da saznaju šta se sa Srbima iz ‘polumilenijske dijaspore’ moglo izdešavati“;

– Vladi Republike Srbije, na pet adresa (Predsedniku i četvorici ministara), uz pretpostavku da bi „onima iz naslova u pismu… mogli pomoći da urade nešto ozbiljno za srbsku stvar“;

– Srbskoj pravoslavnoj crkvi, na tri adrese, i Predsedniku Republike Srbije, „u uverenju da na delovanje“ mogu „podstaći institucije naznačene u pismu“ koje im je prosleđeno.

Da li će se išta od ovoga ostvariti – poveliko je pitanje, mada nije na ovom potpisniku da sumnja u uspeh.

Za svaki slučaj, valja se prisetiti da onaj pesnik, potpisnikov prezimenjak, poodavno zapisa da „vera u uspeh – uspeha je pola“.

Autor: Ilija Petrović, istoričar

Hvala na poverenju! Molimo vas podelite, širite istinu!