Сицилијански Срби

                                                                                                   Фото: lavalab.rs

Непозната србска „дијаспора“

На сајту „Српска историја“, 15. јануара објављен је текст „Са највишег врха Сицилије гледамо ка истоку и плачемо за отаџбином Србијом“ (https://www.srpskaistorija.com/sa-najviseg-vrha-sicilije-gledamo-ka-istoku-i-placemo-za-oradzbi/), писан 2009. године за цетињску „Светигору“. Његов аутор је блаженопочивши архимандрит Лука Анић, настојатељ Цетињског манастира, а тему је „позајмио“ од Оца Петра, православца са Сицилије, свештеника у Порторику. У најкраћем, од њега се могло сазнати су преци његови и његових србских Сицилијанаца „исељеници из Скадра, али да знају да нису поријеклом из Скадра… да им је родоначелник неки Васо… (да их има) у преко 90 села око 60.000 људи… да су вјере православне… да нијесу у канонској Цркви, јер их нико не признаје, да имају и своје свештенике, и да се држе сви заједно, да је најчешће презиме Немањин, што Италијани изговарају као Немањино… да причају сви ‘нашки“ и арбанашки… (те) да су прије 500 година дошли из Лијеве Ријеке“, у Васојевићима, у данашњој Црној Гори.

Највероватније, сачувано предање о „прије 500 година“ односи се на турску опсаду Скадра, историческо зби­тије из 1478. године, из времена у коме је ова област била под млетачком управом (после 1395). Опсади се почетком јула придружио и султан Мехмед II Освајач (1432-1451-1481), историчари ће записати да су се „мно­ги сељаци из околине већ су се били скло­нили у Скадар“, одакле су „жене и деца упућени у безбеднија ме­ста, многи у Млетке“, а Марин Барлети (око 1460-1512. или 1513), један од скадарских бранилаца и, касније, аутор књиге De obsidione Scodrensi, Венеција 1504 (Опсада Скадра 1478, Нови Сад 2018), посведочиће како то није било обично „склањање“. Наиме, чим су стигле вести о Мехмедовом походу, „велико узбуђење завладало је градом и скоро га довело у расуло. А онда, појавила се изненадна помоћ сеоска младеж (међу којима су били најхрабрији) и чамџије који су дошли сво­јим галијама реком Буном (коју познајемо као Бојану ИП). Заједно су почели да раде на одбрани града, градили су утврђења и куле, поправљајући осматрачнице, те утврђујући све своје позиције“.

Мимо тога, Барлети казује и да, „док се град припремао за одбрану, северно од Скадра пл­а­мен је захватио поље и планине. Села су била запаљена! Дим је куљао високо ка небу, као знак да је рат неизбежан. Онда је изне­нада, са свих страна, избила тако велика гунгула, да нико није мо­га­о ништа да разуме. Неки су се борили за своје животе, други су били преплављени терором. Пољопривредници су побегли са сво­јих поља, неки су успели да поведу своја стада и ствари до морске обале“, одакле су на лађама кренули у избеглиштво.

Ваља претпоставити да су се на Сицилији обрели многи од тих и да су садашњи Сицилијанци и помињани Отац Петар њихови потомци.

Ако би се неко приупитнуо откуд васојевићки преци, и Оца Петра међу њима, у Скадру или по његовој околини, ваља имати на уму да је Скадар некад био србска престоница, да је скадарска околина, Доња Зета, плодан крај и да су многи горштаци из Седморо Брда (данас у Црној Гори) До­њу Зету врло често сматрали својим прибежиштем из неимаштине.

Стога, потписнику ових редака учинило се корисним да на речени запис блаженопочившег архимандрита Луке Анића, путем линка на сајту „Српска историја“, укаже неким институцијама у Србији посебно на речи да сицилијански Срби „већ 500 година 29. маја сви иду на највишу гору на Сицилији, да гледају на исток према отаџбини и да плачу“ док су „пјевали неке тужне пјесме на нашком језику о својој отаџбини“:

Академији наука, на четири адресе, уз поруку „да неки од ваших зналаца прочитају ово што пише… те да ваша фирма тамо, на Сицилију, пошаље нешто антрополога, дијалектолога, етнолога… не би ли покушали да сазнају шта се са Србима из ‘полумиленијске дијаспоре’ могло издешавати“;

Влади Републике Србије, на пет адреса (Председнику и четворици министара), уз претпоставку да би „онима из наслова у писму… могли помоћи да ураде нешто озбиљно за србску ствар“;

Србској православној цркви, на три адресе, и Председнику Републике Србије, „у уверењу да на деловање“ могу „подстаћи институције назначене у писму“ које им је прослеђено.

Да ли ће се ишта од овога остварити повелико је питање, мада није на овом потписнику да сумња у успех.

За сваки случај, ваља се присетити да онај песник, потписников презимењак, поодавно записа да „вера у успех успеха је пола“.

Аутор: Илија Петровић, историчар

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!