Схватање слободе хришћанске
Кључна теолошка мисао о слободи хришћанској
Увод
Кад сам изучавао богословске науке, у мојој класи био је један студент чије име сам на жалост већ заборавио, који је предњачио у погледу знања и добијених оцена, у односу на све нас колико нас је било у групи. Тада смо имали обичај да се окупимо у холу пред испит где смо разговарали и износили богословске ставове на свој начин, онако како смо сматрали тада да је исправно. Овај студент је смело износио своје ставове, коментаришући одређене цитате из Светог Писма, врло уверљиво. Једног дана је неко од студената покренуо питање слободе хришћанске. Сви смо ми некако казивали неко своје виђење, са најчешћим позивањем нечега о чему смо читали, како веома млади људи, док је овај поменути студент веома смело износио своје виђење поменуте теме, тврдивши да слобода људска не постоји и да је све предодређено. Некако нико од нас није био спреман да дубље уђе у расправу са овим студентом, па је тема тако остала отворена, али и мишљење овог судента веома упечатљиво, јер је истовремено казао да смо сви ми заправо заробљеници те исте слободе коју имамо, или којој стремимо. У тој ситуацији, наше ћутање и неспремност за даљи разговор и консруктивну расправу, дало је њему за право да остане у уверењу да он најбоље разуме појам слободе хришћанске.
Време је пролазило и ја више нисам имао прилике да размишљам о слободи хришћанској, јер сам одувек сматрао да сам ја заправо слободно биће Божије, све до тренутка кад сам некако наишао на текст Кирила Говоруна, иначе подпредседника Наставног комитета Московске патријаршије „Два значења слободе у источно-светоотачком предању.“[1] Он у свом трксту описује хришћанску слободу искључиво на основу писања и учења Светих Отаца, са цитирањем Светога Писма Старог и Новог Завета, па чак користи и књиге Макавејске, које нису одобрене за употребу по Канонима Цркве Христове.
Ако се изврши преглед свих богословских радова данашњих теолога, нарочито оних који су произашли из докторских дисертација, није тешко приметити да махом сви до једних радова искључиво садрже мисли Светих Отаца (што наравно није погрешно), ортодоксне мисли, израза и појмова. Дакле, није тешко закључити да нашој теолошком деловању недостаје хришћанско знање, молитвеност, покајање, хришћанска аутоопсрвација, како би разумели на најбољи и једино прави начин поједине стихове из Светог Писма, као би протумачили одређене теме на свом језику, својом душом, срцем и умом хришћанским.
Наиме, кад год било који богослов жели да тумачи Свето Писмо, он мора да крене од вере у Христа, преко душе и срца, са покајањем, праштањем и непрестаном молитвом како би добио укрепљење и дар тумачења од Светога Духа, не би ли исказао умом хришћанским, истину и науку Христову преко свог – хришћанског језика и говора.
[1] Кирил Говорун, „Два значења слободе у источно-светоотачком предању,“ Богословље, Београд, 2011, стр. 8 – 19.
Схватање слободе хришћанске
Ако би неко у данашње време упитао било кога из хришћанског света шта је за њега хришћанска слобода, свакако би могао чути најчешће формулације следеће садржине:
- Слобода је кад кад испред тебе не постоји ни једна забрана у односу на сопствену вољу и прохтев,
- Слобода кад те нико не условљава никад и ничим,
- Слобода је кад можеш да чиниш све оно што тебе испуњава,
- Слобода је кад ниси у затвору или било ком заточеништву,
- Слобода се састоји у слободној вољи изражавања у усменој и писаној речи,
- Слобода је кад можеш да живиш по својим правилима и прохтевима,
- Слобода се састоји у демократичности где сви људи имају иста права,
- Слобода је кад можеш сам да одлучујеш да ли желиш да верујеш у Бога или не,
- Слобода је кад не дугујеш ником ништа и да си самосталан, итд.
Јеванђеоско значење слободе хришћанске
На почетку ове теме морамо рећи да је слобода хришћанска најављена још у Старом Завету преко пророка Исаије. Он пише: „да отвориш очи слепима, да изведеш сужње из затвора и из тамнице који седе у тами. Ја сам Господ, то је име моје, и славу своју нећу дати другом ни хвалу своју ликовима резаним“(Иса. 42, 7 – 8). Након ове најаве, пророк децидно каже: „Дух је Господа Бога на мени, јер ме Господ помаза да јављам добре гласове кроткима, посла ме да завијем рањене у срцу, да огласим заробљенима слободу и сужњима да ће им се отворити тамница“ (Иса. 61,1).
За разлику од ове најаве, у Новом Завету, имамо објаву савршенијег карактера, која даје свакоме слободу избора, јер Христос каже: „ако ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе, нека узме крст свој и иде за мном“(Мат. 16, 24)!
Дакле, људска слободна воља је света и неприкосновена. Ова јеванђеоска порука показује дубину наше личности и моралне слободе сваког човека. Спаситељ позива људе да Га следе, остављајући им слободу да сами одлуче о овом најважнијем питању: да ли хоће да иду за Њим, и остваре спасење или да се окрену противно путу Божијем, да буду индиферентни и живе живот по свом прохтеву. Иако је Христос је дошао ради нашег- људског спасења, Он не задире у нашу слободну вољу, не присиљава нас. Међутим, сасвим је јасна чињеница да смо ми само пролазни на овој земљи, да смо смртни, да наша младост пролази, наша лепота, наша снага нестаје, као и богатство и све остало што прати један живот на земљи. Ако желимо спасење сопствене душе, то не можемо остварити без Њега. А ако не желимо са Њим, онда нам нико није крив што изабирамо тренутан живот и немогућност опстанка у вечности, јер су путеви безбоштва у коначном збиру крах сваке врсте. Ради велике љубави према човеку, Христос нас позива да активно учествујемо у нашем спасењу, не нарушавајући ни најмање нашу слободну вољу избора.
Хришћанска слобода уско је повезана са слободом савести у прихватању и примени слободе веровања, као својевсна одредница која препознаје исправност живота, истину и правду. Наравно, овде се подразумева деловање по коме не би требало да се врши било какво насиље против слободе других, не би требало да захтева од других да мисле онако како он мисли, не би требало да приморава друге да се понашају супротно њиховим личним уверењима. Слобода усмерена ка злу није истинска слобода, већ злоупотреба слободе, искривљавање истинске слободе, јер се преко насиља и приморавања чини велика штета другима.
Морална слобода један је од највећих дарова Божијих који је човек добио као створено и свесно биће. Слобода хришћанска се састоји у томе, што човек увек може да у потпуности живи по вољи Божијој и Његовим Законима, или пак да се томе одупре, да то не жели. Притом је потребно свакако да зна шта добија а шта губи са удаљавањем од Бога као Творца свега видљивог и невидљивог и извора светлости и блаженства. Наиме, са прихватањем Бога он добија сигурност сопствене егзистеније у чувању дише од пропадања, док са удаљавањем има своју самосталност, која не ма сигурности духовог опстанска у вечности, већ на овај начин себе предаје сили мрака и злих дела који ће их употребити у ропске сврхе ради испуњења свих ђаволских задатака, као би пркосили Богу као Творцу сваког добра.
Ако се неко пита данас: где је, права слобода хришћанина, и у чему се она састоји, ми ћемо радо одговорити на ово питање, али не својим одговором, већ одговором апостола Павла, који нам свима поручује: „а Дух (Свети) је Господ; а гдје је Дух Господњи ондје је слобода“ (2. Кор. 3, 17), који нас даље саветује и заповеда да непоколебљиво чувамо своју истинску слободу у вери: „стојте, дакле, у слободи којом нас Христос ослободи, и не дајте се опет у јарам ропства ухватити“(Гал. 5: 1). Што значи, ако је слобода, према речима апостола Павла, тамо где је Дух Господњи, онда је јасно да је први услов истинске хришћанске слободе искрена и нелицемерна вера у Бога и живот по заповестима Божјим. И ако човек свим срцем и душом верује у Христа Спаситеља света, свог Откупитеља, ако има у себи Духа Господњег, онда он засигурно зна да је већ слободан. Штавише, такав хришћанин у свом срцу осећа неизрециву дубину своје слободе. Слободно и радосно иде стопама свог Спаситеља, верује у Њега, воли Га, живи по речи Духа Божијег, а тамо где је Дух Божији, постоји истинска слобода.
Проучавање историје Новог Завета о искупљењу човечанства, открива Сина Божијег, Који је постао личност богочовечанска да би све нас спасао, корачајући путем свог добровољног страдања, преузимајући грехе света, лечећи ране наше, испуњавајући велику мистерију божанског устројства која нас мири са Богом, а ипак ни на који начин не нарушава нашу слободну вољу.
Пази! Свако ко жели да тумачи одређене цитате из Светог Писма, или да се бави уопште богословљем, потребно је да има јаку веру у Христа, богат духовни живот и одлично познавање Јеванђеља, као и познавање живота по Закону Божијем, да би могао да опстане у слободи хришћанској и исту да објасни на православан начин.
Оцрковљење живота је невидљиви процес, који се одвија дискретно, нарочито код младих људи, који су заинтересовани за живот по црквеном учењу. Царство Божије долази неприметно, које се формира у дубини људских срца. У наше време, људи су се уморили од конвенционалне лажи спољашње фрагменталне црквености која симболички испољава духовни живот без његовог стварног преображаја и побољшања. А истински црквени живот не означава само процесе који су формално подређени црквеној јерархији у обављању неких црквено јерархијских радњи , него пре свега подразумева оне процесе у којима се живот заиста мења и преображава у духу Христовом, у којима се испољава Христова истина. Овај процес може споља остати слободан и изгледати сасвим аутономно, али унутар душе човечије, Дух Христов може бити примљен на прави начин, као обједињујући фактор целокупне црквене заједнице. Како је Христос имао снисходљив став према свим људима, тако је потребно да и ми имамо исти однос према ближњима својим, као и према неистомишљеницима и непријатељима нашим, како би могли да се назовемо истинским члановима Цркве Христове. Наравно, у томе нам може много помоћи проповедна реч свештенослужитеља и његово практично деловање, као педагошки пример за наше прихватање црквености.
Прихватање црквеног живота је истинска и реална христијанизација живота, уношење Христове светлости, Христове истине, Христове љубави и слободе у све сфере живота и стваралаштва, где се ми крећемо. Овај процес захтева духовну слободу који не може бити резултат спољашњег ауторитета или принуде, већ истинске љубави и вере у Христа.
Дакле, црквеност није само сакраментални, светотајински процес, него пре свега и стваралачки процес који преображава живот, мења га, кроз живот у Христу. Према томе, он се не може одвијати под искључивом влашћу јерократског принципа, нарочито не према слободумној теологији теологуменској, јер у њему делује хришћанска слобода, која треба да се одвија према јеванђеоској препоруци која се садржи у пракси Цркве Христове, са свим одликама учења Светих Отаца.
Тамо где је Божији Дух, ту је и хришћанска слобода, јер „Дух (Свети) дише гдје хоће, и глас његов чујеш, а не знаш откуда долази и куда иде: тако је сваки који је рођен од Духа (Светог)“ (Јован, 3, 8). Христовим искупљењем, човекова слобода је препорођена и просветљена изнутра, у човеку је утврђена слободна савест као непосредно деловање Христове светлости у њему. Неустрашива афирмација слободе духа, слободе савести има посебан значај у нашој критичној епохи, у време црквених сукоба и верских олуја. Слобода је стога чврста и несаломива, па чак и сурова , која захтева чврстину духа вере у Христа. Управо та строгост и та чврстина су данас преко потребне, услед велике наплаве слободоумних тумачења и препорука како треба да се људи понашају да би били црквени и Христови следбеници. Наиме, у данашње време није могуће ослонити се искључиво на спољни ауторитет свештеничке јерархије , као на стену која се уздиже изнад нас и која ће да нас штити својом гранитном вером и поуком. Ортодоксни верник, који већ дуже време носи искуство и осећај одсуства спољних гаранција и спољне непогрешивости свештенослужитеља у поукама и тумачењима вере, сам мора да се ослони на Јеванђеље, Свете Оце, преко Васељенских сабора, молитве, покајања, поста и трпљења, како би оспстао на путу према Христу и вечном животу. То уопште не значи да нас је Бог напустио. Деловање Светог Духа може бити јаче него икад. Непостојаност свих спољашњих власти, крах свих илузија могу имати смисао провиђења. Ово нам је послато као испит наше хришћанске слободе, наше унутрашње снаге. Ниједном православном хришћанину није дато да избегне слободу избора и извршење чина слободне савести. Не може се од овога кукавички побећи и сакрити се на сигурном месту, преко слепог посушања свештенослужитеља и рећи, да ми само следујемо поуке пастираХристових. Не, ми морамо данас да истражујемо Свето Писмо и да се руководимо њиме које каже: „љубљени, не вјерујте свакоме духу, него испитујте духове јесу ли од Бога; јер многи су лажни пророци изишли у свијет“ (1. Јов. 4, 1).
„Чувајте се да вас ко не превари. Јер ће многи доћи у име моје говорећи: Ја сам Христос. И многе ће преварити. Чућете ратове и гласове о ратовима. Гледајте да се не уплашите; јер треба све то да се збуде. Али још није крај. Јер ће устати народ на народ и царство на царство и биће глади и помора и земљотреса по свијету. А то је све почетак страдања. Тада ће вас предати на муке, и побиће вас, и сви ће вас народи омрзнути због имена мога. И тада ће се многи саблазнити, и издаће један другога и омрзнуће један другога. И изићи ће многи лажни пророци и превариће многе. И зато што ће се умножити безакоње, охладњеће љубав многих. Али ко претрпи до краја, тај ће се спасти“ (Мат. 24, 4- 13).
Хришћанска слобода увек је изнад Закона Божијег ако пребивамо у истинској вери
„ Тако и ми, када бијасмо дјеца, бијасмо поробљени стихијама свијета; а кад дође пуноћа времена, посла Бог Сина својега, који се роди од жене, који би под законом, да искупи оне који су под законом, да примимо усиновљење. А пошто сте синови, посла Бог Духа Сина својега у срца ваша, који виче: Ава, Оче! Тако ниси више роб, него син; ако ли си син, и насљедник си Божији кроз Христа“(Гал. 4, 3 – 7).
Већина људи док је у својој младости са пуном телесном снагом и свим могућим поривима, бивају под стихијама страсти, претежно заокупљени модернизацијом свог времена, не схватајући да су класични заробљеници таме и лажних учитеља, не примећујући све благодати које човек добија непрестано од Бога Живог. И управо због оваквог понашања људи, који су на путу према сопственом уништењу и пропасти, Бог Отац је послао на свет свог Јединородног Сина да људе облагороди, да их ослободи од ропства, да покаже људима како ваља живети на земљи, као би могли да се назовемо синовима Божијим. А ово ћемо моћи да разумемо само кад примимо дух вере у наша срца, кад прихватимо Исуса Христа као свог јединог учитеља и Спаситеља, одвајајући се од пролазних гламурозних и пропадљивих дарова. Зато је потребно да свагда ревнујемо у сваком добру, како нас силе мрака и пропасти не би опхрлиле и заробиле, како нас не би одвојиле од Оца Светлости, него да останемо деца слободе (Гал.4, 31)! Деца љубави Божанске и сваке правде, која ће тачно знати како да се понашају у слободи хришћанској, надилазећи Закон Божији, јер ће својим верским понашањем превазићи тај исти закон, јер неће имати прилику да га крше, зато што пребивају у љубави слободе хришћанске, зато што ће бити свети и праведни (Еф. 1, 4), што ће им омогућити да надиђу закон (Гал. 5,14), са растерећеним понашањем због заповести које су дате, само ако може да проникне „у савршени закон слободе и остане у њему, и не постане забораван слушалац него творац дјела, тај ће бити блажен у дјелању својему“ (Јак.1, 25)!
Дакле, веома је потребно да живимо у слободи хришћанској, да се у њој и са њом понашамо, коју нам је Христос даровао, како не би остали у јарму ропства и неправде, злобе и пакости (Гал.5,1). А будући да смо сви позвани и упућени на живот у слободи, који никако не сме да буде развратан, похотан и у крајњој мери неморалан, као ни егоистично користољубив, потребно је да живимо у вери Христовој са служењем једни другима (Гал.5,13), како би опстали у хришћанској слободи, која нам је дарована кроз Духа Светог, као свет духовне љубави и велике јеванђеоске и црквене слободе. Ово нарочито важи за све свештенослужитеље, који треба да имају слободу креативности, али у строгом држању јеванђеоског учења, преко Цркве Христове, сходно свом благодатном дару који добијају приликом хиротоније и заклињања да ће чувати аманет Христове истине.
Шта значи сама формулација нам казује да је потребно да наша хришћанска слобода буде изнад закона Божијег. Кад добро проучимо Закон Божији и кад се утврдимо у вери, са љубављу и надом, милосрђем, трпељивошћу, опраштањем, и сваком врстом молитве за ближње и непријатеље своје, онда ми нећемо живети под стегама Закона, да не смемо чинити ово или оно, већ ћемо чинити све из велике духовне љубави, као делатељи који имају опраштање и разумевање за свет око себе. А тамо где је духовна љубав, тамо је и слобода хришћанска, која неће никада имати снаге да учини ништа нечовечно, ништа противзаконито, ништа нејеванђеоски и ништа неморално, односно да учини нешто што ће имати лоше импликације по било чији живот, а још мање да прекрши Закон Божији, јер ће га превазилазити својом вером у Христа, са понашањем које ће се показаивати да је и педагошки узорно.
Служба Богу Оцу и Господу Исусу Христу доноси хришћанску слободу
„Јер који су добро служили, стичу – себи добар степен и велику смјелост у вјери у Христу Исусу“ (1.Тим. 3,13).
„Као слободни, а не као они који користе слободу за прикривање злобе, него као слуге Божије“ (1. Петр. 2,16).
„Поклањај се Господу Богу своме и Њему јединоме служи“ (Лука, 4, 8).
„Никакве, дакле, сад осуде нема онима, који у Христу Исусу, не живе по тијелу, него (живе) по Духу. Јер закон Духа живота у Христу Исусу ослободи ме од закона гријеха и смрти. Јер што закону бјеше немогуће, пошто бјеше ослабљен тијелом, Бог пославши Сина свога у обличју тијела грјеховнога и због гријеха, осуди гријех у тијелу, да се правда закона испуни у нама који не живимо по тијелу него по Духу. Јер који су по тијелу тјелесно мисле, а који су по Духу духовно. Јер је тјелесно мудровање смрт, а духовно мудровање живот и мир“ (Рим. 8 , 1 – 6).
Дакле, ко год верује у Бога са смерним хришћанским понашањем, он стиче велику слободу у Господу, не робујући никаквим стереотипним понашањима у непрестаној стрепњи за стриктно држање заповести, зато што његово понашање неће кршити закон црквеног понашања, јер своју слободу не прикрива никаквом злобом, нити неморалним понашањем. Верник не робује претераним законима тела и страсти, него живи непрестано по духовном курсу, који га ослобађа од греха и духовне смрти, а телесно се понаша у мери која му је додељена као неопходност људског битисања.
Православни хришћанин не прихвата никакве религијске групације, њихове обичаје и њихове кодексе исповедања слободоумних квази вера, глобалистичка учења и превирања, него непрестано служи Богу и Њему се једино клања, не прихватајући истовремено разна идолопоклонства, користољубља, или било какво богатство које се може остварити на нељудски и преварантски начин, са закидањем слабијих и мање интелигентних људи. Према свакој врсти неправди се радије понаша трпељиво, пре него што испољи било какву реакцију. Притом се молећи Богу да Он пружи и омогући решење одређеног проблема, тамо где верник не успева да делује, својим добронамерним покушајима.
Другим речима, у вери, готово све почиње од служења Богу и другоме. Погледајте мисију самога Господа Исуса Христа. У чему се она састојала? Прво у служењу. Он каже да није дошао да му служе, већ да Он послужи, да Он снисходи свима, јер „Син Човјечији није дошао да му служе, него да служи и даде живот свој у откуп за многе“ (Мат. 20, 28). Због ове јеванђеоске чињенице веома је потребно да се и ми угледамо на Бога као деца вољена (Еф. 5,1), која ће слушато Оца Небеског и сву браћу и сестре у Христу. Зато није могуће разумети, да човек у свом уму може да схвати да је служење другоме нешто што је неподобно и понижавајуће. Напротив, добар слуга служи часно и поштено Богу, свом роду, Цркви и имену своме хришћанскоме. Истинско служење Господу треба претпоставити ближњима својим па и целоме свету. А кад се служи роду људском онда се служи Богу Вишњем. Зато апостол Павле и опомиње све нас речима својим: „не радећи само привидно као да угађате људима, него као слуге Христове, творећивољу Божију од срца, служећи драговољно као Господу, а не као људима“ (Еф. 6, 6 – 7). Али и кад служимо људима, то трба обављати у свакој љубави и снисходљивости – драговољно без роптања и било каквог противљења.
Истинско служење Богу представља непрестано преображавање личности из слабе личности у славну личност, која је увек спремна на послушност, на жртву. Усавршавање човекове личности, је доследно извршавање воље Божије, а не воље своје. У најважнијој молитви кажемо да буде воља Твоја, а ми стално истичемо своју вољу, коју показујемо преко свог понашања. Истицање самог себе не води познању хришћанског разума. Служећи Богу и ближњима својим, служимо и Царству Небеском, а то је циљ и смисао нашега живота, да уз послушност дајемо пример хришћанског опхођeња. Без служења духом и истином, никакво служење није Богу пријатно, а није ни спасоносно. Наше служење Богу је неопходно нама, а не Богу. Као што ни молитва није потребна Богу, већ нама. Потребна нам је молитва, да нас смирује, да би што више могли служити Богу на нашем путу према спасењу.
Слобода хришћанска избавља од клетве законске, од ропства греху и од ропства страху
а) избављење од клетве законске
Божја намера је увек била да нас учини саобразним Његовом Сину, Исусу Христу (Римљанима 8, 29). Кад погледамо Исусов живот, никако не можемо порећи да је Он био истински слуга, народу међу којим се кретао и живео. Читав Исусов живот био је усредсређен на служење Богу Оцу и народу са поучавањем, исцељењем и проглашавањем Царства Божијег (Матеј, 4, 23). Он није дошао да му људи служе, већ да Он Сам служи свим људима (Матеј, 20, 28). У ноћи када је био ухапшен, Исус је ученицима опрао ноге, дајући им очит пример како и они треба да се понашају, да служе једни другима: „ дао сам вам пример: чините онако како сам ја учинио вама “ (Јован 13,12–17). Дакле, ако је Исусова основна мисија била да служи, а Бог жели да нас учини сличнима Њему, онда је прилично очигледно да бисмо и ми требали бити у служби служења.
Права служба која је посвећена Богу, никако се не може одвојити од љубави хришћанске. Односно, шта год покушали да радимо у циљу служења Богу, ако наша срца нису у томе потпуно предана, ми ћемо имати велики промашај и неку врсту привидности побожности. Прва посланица Коринћанима, која је означена као химна љубави, јасно показује да је бесмислена наша служба, ако није укорењена у љубави. Служење Богу из потребе, обавезе или дужности, осим љубави према Богу и з чистог срца идуше, није оно што Он жели. Заправо, служење Богу требало би да буде наш природни одговор испуњен љубављу према Ономе који нас је први заволео (1.Јов.4,9-11).
Апостол Павле је сјајан пример како однос са Богом кроз Христа резултира животом у служби. Пре свог обраћења, са именом Савле, он је прогонио и убијао вернике мислећи да то чини праведно јер је испуњавао државн изакон. Али након што је сусрео Исуса на путу за Дамаск, одмах је посветио остатак свог живота истинском служењу Богу проповедањем еванђеља Исуса Христа (Дела ап. 9, 20). Павле описује ову трансформацију у Првој Посланици Тимотеју 1, 12–14, речима: „ захваљујем Христу Исусу, нашем Господу, који ме је оснажио, и поверио ми службу сматрајући ме вредним тога, иако сам некада био богохулник, прогонитељ Цркве и насилник. Али Бог ми се смиловао, јер сам то учинио у незнању и неверовању. Наш Господ је пребогато излио своју милост на мене и испунио ме вером и љубављу Христа Исуса.“ Свето Писмо нуди неколико разлога за нашу службу, коју треба да посветимо Богу. Желимо да служимо Богу јер „примамо царство које се не може уздрмати“ (Јевр. 12, 28), јер наша служба испуњава „потребе Господњег народа“ (2. Кор. 9,12), али и зато што наша служба доказује нашу веру и наводи друге да славе Бога (2. Кор. 9,13). Наравно са оваквим приступом ми засигурно знамо да Вишњи Бог све види, који ће нас наградити за наш труд несебични труд љубави, према светима (Јевр. 6,10). Сви ови наведени разлози имају добар разлог да служимо Богу у потпуној преданости и љубави.
Овде свакако треба навести разлог због којег можемо да волимо служење Богу. А тај разлог нам је управо Бог показао, јер нас је Он толико заволео да је на свет послао свог Јединородног Сина да пострада за нас и наше грехове. Што смо више свесни и што више доживљавамо Божју љубав у сопственом животу, то смо склонији да одговоримо у љубави тако што ћемо Му служити у потпуној слободи свог хришћанског определења. Ако желимо да имамо жељу како би служили Богу, кључ успеха се са састоји у упознавању самог Творца свега видљивог и невидљивог преко Његовог Јединородног Сина. Зато је потребно да преко молитве замолимо Светог Духа да нам открије Бога (Јован 16, 13), како би смо служили Њему са љубављу и вери која треба да нас испуњава. Када заиста упознамо Бога у Његовој љубави (1. Јов. 4, 8), и благодати коју ћемо добити са Неба, онда ће свакако наш природни одговор бити наше добровољно служење једни другима, добровољна послушност и самопожртвовање, јер ћемо у Њему молитвено и делатељно да пребивамо, као што ће Он пребивати у нама, чувајући у нама савршену љубав вечну, коју ћемо свагда да користимо и по њој да се понашамо. Са оваквим понашањем и схватањем вере можемо слободно себе назвати децом Божијом, која неће кршити Закон Божији, као прву степеницу поштовања воље Божије.
„ Јер закон Духа живота у Христу Исусу ослободи ме од закона гријеха и смрти. Јер што закону бјеше немогуће, пошто бјеше ослабљен тијелом, Бог пославши Сина свога у обличју тијела грјеховнога и због гријеха, осуди гријех у тијелу, да се правда закона испуни у нама који не живимо по тијелу него по Духу“ (Рим. 8, 2 – 4).
Свако ко има јаку веру у Исуса Христа и са Њим живи, стиче могућност да преко благодати добије хришћанску слободу, која ће увек засенити Божији Закон, и корачати испред њега. Узоран хришћанин у својој слободи, љубави и духовној радости преко живљења и својих добрих дела неће ни приметити Закон Божији, јер неће бити у прилици да га крши, зато што ће својим понашањем да га надилази и надвиси. Хришћанска љубав, вера и нада које живе у души и срцу верника, створиће услове за неометано коришћење хришћанске слободе, која ће свагда да има примереност опхођења, добра дела и карактер Христове вере, која тачно зна шта јој ваља чинити у свакој прилици живота. Такав верник ће засигурно моћи да изговори попут апостола Павла: „тако не живим више ја, него Христос живи у мени. А што сад живим у телу, живим вером у Сина Божијег, који ме је заволео и себе предао за мене” (Гал. 2, 20). Овакав вид понашања и схватања вере у Христа засигурно обећава надилажење свеопштег Закона Божијег, који је дат народу као општи орјентир за понашање и опхођење у животу сваког човека, који жели спасење душе своје.
б) избављење од ропства греху
„Али видим други закон у удима својим који се бори против закона ума мојега, и поробљава ме законом гријеха који је у удима мојим. Ја јадни човјек! Ко ће ме избавити од тијела смрти ове? Благодарим Богу кроз Исуса Христа Господа нашега. Тако, дакле, ја сам умом служим закону Божијему, а тијелом закону гријеха“ (Рим.7, 23 – 25).
Ове речи апостола Павла јасно показују, да ми никако не можемо успети да се спасимо ропства греховнога без Господа Исуса Христа. Тело жели да робује греху, док дух човечији жуди за служењем Закону Божијем, вољи Божијој и свакој правди међу браћом и сестрама у Исусу Христу, међу нашим очевима и мајкама и нашим сродницима, као прва лествица у усавршавању духовног живота сваког верника.
Човек је створен да има својства телесна и духовна. Тело треба да послужи духу на усавршавању комплетне личности човечије. А пошто духовно усавршавање води и упућује на ослобађање од ропства греху и пролазних уживања, како би свако ко се усавршава у духовним хришћанским врлинама, имао могућност да спаси душу, човек треба да се понаша према упутству Божијем. Дакле, кад год човек крене пут духовног поимања живота и свеопште црквености, њему се нуди у свету телесно уживање као конкретан опит који може да се одмах примени и употреби, и као највећи непријатељ човекове самосталности и одлучивања. У оваквој ситуацији човеку може само Господ Исус Христос да помогне у борби против мрака и греха, како би се ослободио класичног ропства и био слободан хришћанин овоземаљског живота. Телесна поробљавања се стално нуде човеку преко пијанства, пушења, прекомереног стомакоугађања, похоте, блудничења, псовки, лажи и разних превара људи поред себе, крађе, дрогирања, нарцисоидности, сујете, убистава физичких и духовних (човек може да убије човека речју), вређањима, омаловажавањем других, непоштовањем родитеља и старих људи, грамзивошћу, бахатог понашања, итд. На основу овакве врсте понуде. Верник се једноставно ослобађа греховног ропства, класичним примереним понашањем, где он прихвата основне хришћанског понашања, које му нуди Бог као смернице живота кје током свог духовног живота усавршава до те мере, да постаје слободан хришћанин у Господу са свим могућим вредностима које нуди Дух Свети. Наравно, као пратилац човечјег духовног развоја постају му најбољи другови молитва, пост, покајање, опраштање, незлобивост, милосрдност, вера, нада, љубав сваке врсте, како за ближње тако и за непријатеље своје којима се не свети и не мрзи их ни у ком случају, него их оправдава слабостима њиховим и истовремено их предаје Богу кроз молитву да Он одлучи о њима шта ће радити, молећи га истовремено да их истовремено преобрази како би и они имали могућност спасења.
в) избављење од страха смрти
„И да избави оне који из страха од смрти цијелога живота бијаху кривци за своје робовање“ (Јевр. 2, 15).
Многи људи из страха од пролазности и смрти тела, чине све могуће напоре како би уживали што је могуће више на овом свету, правдајући то чињеницим, да је њихов живот пролазан. Најчешће говоре, живот је један и зато га треба искористити. Међутим, они никако не схватају да је без обзира што је живот пролазан и телесно смртан, да је исто тако и њихово уживање пролазно. То најбоље разумеју људи кад остаре и кад их остави њихова нагонска и телесна потреба, којом су се бавили током своје младости. Ко је трчао и бавио се атлетиком, полако почиње да губи снаги и све мање и спорије може да трчи, ко је јео масну храну у претераној количини, услед желудачних тегоба почиње да једе само лагану храну, срчани болсесници не могу да обављају тешке физичке послове, итд.
У оваквој растрзаној мисли и поставци живота, човеку помаже Христос преко свог учења и нуђења духовног живота, после смрти тела, са јасном поруком да душа човекова може живети и након напуштања тела. Христос објашњава да се смрти не треба бојати, него напротив да се треба радовати, јер ће у Небеском Царству поново моћи свако да види своје ближње, да буде заједно са њима у једној Божанској заједници, без бола и страха за будућност, јер ће на основу свог земаљског духовног живота и прихватања живота, онако како Црква Божија учи, имати вечан живот. Прича о Аврааму је најбоља поука како треба живети на земљи.
„Човјек пак неки бјеше богат и облачаше се у скерлет и у свилу, и сјајно се весељаше сваки дан. А бијаше неки сиромах, по имену Лазар, који лежаше пред вратима његовим гнојав, и жељаше да се насити мрвама које падаху са трпезе богатога; а још и пси долажаху и лизаху гној његов. А кад умрије сиромах, однесоше га анђели у наручје Авраамово; а умрије и богаташ, и сахранише га. И у паклу, налазећи се у мукама, подиже очи своје и угледа издалека Авраама и Лазара у наручју његову. И он повика и рече: Оче Аврааме, смилуј се на ме и пошаљи Лазара нека умочи у воду врх од прста својега да ми расхлади језик: јер се мучим у овоме пламену. А Авраам рече: синко, сјети се да си ти примио добра своја у животу своме, а тако и Лазар зла; сада пак он се тјеши, а ти се мучиш. И поврх свега тога, постављена је међу нама и вама провалија велика, да они који би хтјели одовуд к вама пријећи, не могу; нити они отуда к нама прелазе. Тада рече: Молим те пак, оче, да га пошаљеш дому оца мојега; јер имам петорицу браће: нека им посвједочи да не би и они дошли на ово мјесто мучења. Рече му Авраам: имају Мојсеја и пророке, нека њих слушају. А он рече: не, оче Аврааме, него ако им дође неко из мртвих покајаће се. А он му рече: ако не слушају Мојсеја и пророке, ако неко и из мртвих васкрсне, неће се увјерити“ Лука, 16, 19-31).
Ова прича коју је Господ Исус Христос предочио својим апостолима и верном народу, ондашњег, садашњег и сваког будућег света, прави је начин како треба да се понашамо у свом животу на земљи. Ову причу не треба посебно објашњавати јер је она јасна сама по себи.
г) избављење од распадљивости
„ Да ће се и сама твар ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе дјеце Божије. Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада. А не само она, него и ми који прве дарове Духа имамо, и ми сами у себи уздишемо чекајући усиновљење, избављење тијела нашега.“ (Рим. 8, 21 – 23).
Пошто ће се у последњи дан, доласком Господа Христа, препознати и обелоданити сваки грех и смрт, то ће се и сва природа ослободити робовања греху и смрти, преобразити се и заблистати својом првобитном, допадном, безгрешном и бесмртном красотом. Господ наш Исус Христос доћи ће с неба при завршетку овога света у последњи дан. Јер настаће свршетак овога света, и овај створени свет опет ће се обновити. Пошто је овај свет препун разноврсних грехова, то да не би занавек остао пун безакоња овај свет ће се обновити бољим. Циљ доласка Господа ИсусаХриста свакако је спасење верних из мртвих управо онако како каже Јеванђеље: „тако и Христос једанпут принесе себе на жртву да понесе гријехе многих. А други пут ће се појавити не због гријеха него за спасење оних који га чекају“ (Јевр. 9, 28). У дан доласка Господа Исуса Христа, мртви ће васкрснути из мртвих, њихова тела неће бити распадљива, по обећању Господњем: „заиста, заиста вам кажем, да долази час, и већ је настао, када ће мртви чути глас Сина Божијега, и чувши га оживјеће. Јер као што Отац има живот у себи, тако даде и Сину да има живот у себи; и даде му власт и да суди, јер је Син Човјечији. Не чудите се томе, јер долази час у који ће сви који су у гробовима чути глас Сина Божијега, и изићи ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкрсење суда“ (Јован, 5, 25 – 29).
Крај света биће праћен великим потресима, земљотресима и разним немирима. Невоље ће нагрнути са свих страна, а смрт ће махнито јуришати на све живо што је људске природе и сва ће се природа узбунити. Ми данас имамо веома много оваквих примера, али још увек не знамо кад ће доћи Господ Исус Христос, према свом обећању. Додуше, имамо неке назнаке у Јеванђељу, које нам казују да се руководимо гледањем на смокву и на сва дрвећа, када почну да већ потерају млади листови, сами знате да је близу пролеће – лето, говорио је Господ док је био на земљи. Тако и ви кад видите да се ово збива, знајте да је близу Царство Божије. Тада ће „се и сама твар ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе дјеце Божије“ (Рим. 8, 21).
Што се тиче оних људи који се при другом доласку Господа Христа буду затекли живи на земљи, њихова ће се тела у трен ока изменити у духовна и бесмртна. Ο томе свети апостол Павле, благовести, казујући нам тајну, дса нећемо сви уснути, односно нећемо сви умрети, али сви ћемо се изменити у тренутку, при последњој труби; јер ће се чути трубе, и мртви ће устати нераспадљиви, и сви ћемо се изменити. Свеопште васкрсење ће се састојати у томе да оно што је мртво не само оживи него се и обесмрти, те да никад више не умре. То ће бити најсудбоноснији доживљај људског тела, које је у овом земаљском свету, благодарећи греху, навикло на смрт као на нешто природно и логично.
На Страшном суду људско тело ће ући у живот коме нема краја. Иако у овом свету распадљиво, оно ће постати нераспадљиво, и при свему томе неће престати бити тело, јер ће задржати оне битне особине које га чине телом. Јер ово распадљиво тело, треба да се обуче у нераспадљивост, како би могло да живи у вечности.
д) избављење од ропског страха
„Јер које води Дух Божији они су синови Божији. Јер не примисте духа ропства, да се опет бојите; него примисте Духа усиновљења, којим вичемо: Ава, Оче! Овај Дух свједочи нашему духу да смо дјеца Божија“ (Рим. 8, 14 – 16).
Верник не треба да се боји никакве греховне напасти која га непрестано спопада, желећи упорно да прими сваког човека у своје наручје понашања и живљења. Зато што свако ко се прихвати вере у Христа и пребива у добру, нема потребе да се боји од ропства и повратку греху јер ће њега штитити сам Бог, као своје дете које испуњава вољу Очину и који воли свога Створитеља и Спаситеља. Дакле, као што Отац земаљски воли и чува своје дете док не прохода, не проговори и не стаса да се сам стара о себи, тако исто и Небески Отац стално бди над децом својом духовном која га признају за свог Бога, који је послао на свет свог Јединородног Сина д спаси човечанство од греха, ђавола и смрти. При свему овоме, увек треба имати у виду да верник који не жели повратак греху и поновно робовање његовим прохтевима, треба да потражи свог заштитника у молитви, посту, покајању, опраштању свима без разлике, трпљењу сваке врсте, великом милосрђу, снисходљивошћу пред људима без било ккавог надимања и препотентности о некаквој својој вредности, са надом и вером да ће му увек помоћи Небески Отац, који све види и све зна. Који ће захваљујући сваком ангажовању и труду у вери, да штити сваког верног човека, ако му искрено служи.
е) избављење од света и светине
„ Тако и ми, када бијасмо дјеца, бијасмо поробљени стихијама свијета“ (Гал. 4, 3).
„Пазите да вас ко не обмане философијом и празном пријеваром, по предању људском, по науци свијета, а не по Христу“ (Кол. 2, 8).
Кад су људи ван вере у Христа, они делују као мала деца која не знају да се старају о себи, па их зато грехољубиви отац лажи и преваре, лако придобија разним понудама преко ужитака и славе пролазне – световне. Отац лажи има такву способност да ће сваком понудити останак у греху, сходно његовим способностима и склоностима. Неког ће увући у свој свет пролазности преко блуда, неког преко новца и пијанства, неког преко крађе и дрогирања, а неког преко сопствене памети и жељом за науком и новим сазнањима, док ће се проповедницима и свештенослужитељима увући под кожу да поучавају верни народ црквености на свој начин по свом слободоумном схватању, као они који су Богом дани да тумаче Свето Писмо по својој памети, јер су они паметнији од других.
Човек није створен и позван да живи по греховним правилима, него пре свега да се упозна са својим Творцем и да живи са њим, у окружењу људском по правилима љубави духовне, милосрђа и сваке доброте, како би у крајњем исходишту добио могућност да живи са својим прецима у Божијој заједници, са свима онима који су се понашали за време свог живота по вољи Божијој. Заправо , није уопште потребно да ми објашњавамо својим речима по овом питању јер Јеванђеље даје одговр само за себе. Потребно је само да читамо и размишљамо о ооним цитатима који су посве јасни као што су следећи, који кажу:
„сматрајте себе да сте мртви гријеху, а живи Богу у Христу Исусу, Господу нашем. Да не царује, дакле, гријех у вашему смртном тијелу, да га слушате у похотама његовим; нити дајите удове своје гријеху за оружје неправде; него предајте себе Богу, као оживљени из мртвих, и удове своје Богу за оружје правде. Јер гријех неће вама овладати, пошто нисте под законом него под благодаћу. Шта дакле? Хоћемо ли гријешити кад нисмо под законом него под благодаћу? Никако! Не знате ли да коме дајете себе за слуге у послушност, слуге сте онога кога слушате: или гријеха за смрт, или послушности за праведност. Али Богу хвала што бијасте слуге гријеху па послушасте од срца правило науке којој се предадосте; ослободивши се пак гријеха, постадосте слуге праведности“ (Рим. 6, 11 – 18).
Свакако да човек мора упознати свет око себе, најпре природу, која му је подарена на чување и старање, а потом и на стремљење света – људи, на њихово учење и залагање, као и све могуће смицалице које употребљавају да би загоспoдарили светом. Међутим, природу је у данашње време много тешко сачувати, имајући у виду нагли скок научних и ненаучних достигнућа, који уништавају човека и његов опстанак као и комплетну природу. У наше такозвано модерно време стварају се ужасна средства за разарање и истребљење народа, тако да се до недавно посматрање науке као напредне и корисне за човечанство данас слободно може сматрати деструктивном и врло опасном по по човека и читаво човечанство. Наравно, овде се пре свега мисли на научна достигнућа типа „furor technicus,“ што би се рекло, напредак техничког лудила у остварењу својих деструктивних жеља. Истовремено се јавља и велика криза културе и морала, које готово да немају упоришта у бити човека, већ се сасвим засигурно човек претвара у порошачки објекат, кога кљукају разним отровним супстанцама, без било каквог обзира према вишем облику свести који треба брижљиво да сарађује са вечним Богом и Његовим Законом. Иако је сам Бог поручио и казао да „без мене не можете чинити ништа“ (Јован, 15,5).
ђ) избављење од сатане и његове области
„ И да се избаве из замке ђавола, који их је живе уловио да врше вољу његову“ (2.Тим. 2, 26).
„Онај који твори гријех од ђавола је, јер ђаво гријеши од почетка. Ради тога се јави Син Божији да разори дјела ђавоља“ (1. Јов. 3,8).
„Вама је отац ђаво, и жеље оца својега хоћете да чините; он бјеше човјекоубица од почетка, и не стоји у истини, јер нема истине у њему; кад говори лаж, своје говори, јер је он лажа и отац лажи“ (Јован, 8, 44).
Није довољно рећи на крштењу, одричем се сатане и свих дела његових, него је пре свега потребно то и потврдити у свом будућем животу, у свим могућим околностима у којима се будемо налазили. Наиме, сва зла која постоје на свету неће заобићи ни једног човека, који се буде изјаснио као верујући човек, који тражи „оно што је горе где Христос седи с десне стране Бога “ (Кол. 3, 1). Поред набрајања зала, али сазнања од којих хришћани треба да се уклањају (Кол. 3, 5–9), он упућује сваком злу супротне хришћанске врлине (Кол 3, 12–17), које га чувају, од оца демонизма, прихватајући речи јеванђеоске, да мислимо „о ономе што је гóре, а не што је на земљи. Јер умресте и ваш је живот сакривен са Христом у Богу“ (Кол. 3, 2–3). Плодови овог живота сакривеног у Богу ће се отворити, постаће свима познати „када се јави Христос, ( који је ) живот наш“ (Кол. 3, 4) – у време Другог доласка и општег признања на Страшном суду.
Све наше молитве првенствено треба да се баве Богом и Његовом благодаћу. Зло се помиње, од њега се свакако верник брани, а не придружује му се, придодајући га увек својој молитви, како би Бог судио о њему. Добро, а не зло, мора испунити центар нашег бића, како би нас демон за свагда мимоишао.
Али, иако наше хришћанско „живљење“ треба да буде преокупиранo сваким добром и самим Богом, ми ипак некада морамо да погледамо и на оно што нас окружује. У молитвама приликом светог Крштења врши се „запрећивање (заклињање)“. Ђаво се помиње, али као онај који је инфериоран, кад ми истакнемо своје определење да не желимо да се са њим дружимо. Он је онај који је истеран и прогнан са Неба, и зато му свештеник казује, да треба да се „уплаши и изађе, и одступи од створења овог“ – оног ко се крсти, у име Оца и Сина и Светога Духа. Амин! Сва заклињања која се врше на светом Крштењу, завршавају се сједињењем са Христом, после чега човек крштењем улази у Цркву, живи нови живот и причешћује се светим Тајнама. Побожан човек живи са Христом и у Христу јер је одбацио ђавола. Пошто му одбачени више није преокупација, избегава се и сувишно помињање његових имена због чега му је наш побожи народ и наденуо одговарајуће надимке, попут „Непоменик, Проклетиник, Нечастиви, онај под левим коленом, итд.
и) избављење од власти таме
„Који нас избави од власти таме и пренесе у Царство Сина љубави своје“ (Кол.1, 13).
„ Да им отвориш очи да се од таме обрате свјетлости и од власти сатанине Богу, да вјером у мене приме опроштење гријеха и удио са освећенима“ (Дела ап. 26, 18).
Кад се човек избави од утицаја демона, он се аутоматски ослобађа и силе мрака. Само живот у Гоsподу Исусу Христу доноси светлост живота и светлост будућег века, док сви они који живе у дослуху са злом и ђаволом имај затамљену душу и затамљен живот, који не излази из мрака – животног. Међутим, кад се човек обрати вери и животу црквеном, он добија нови вид светлости, излази из мрака демонског и јасно види чињенично стање живота, почиње да распознаје шта је добро а шта зло, шта је корисно а шта штетно за њега, као и за црквену заједницу и за будућност деце своје.
Хришћанска слобода је заправо слобода деце Божије
„ Јер се твар покори таштини, не од своје воље, него због онога који је покори, са надом, да ће се и сама твар ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе дјеце Божије“ (Рим. 8, 20 – 21).
Све поуке, и све заповести у Јеванђељу, имају за циљ остварење хришћанске љубави као динамичко превазилажење егоцентричне индивидуалности, како би смо стекли верску слободу. Заповест љубави је „испуњење закона“ (Рим. 13, 10) не као савршенији и делотворнији закон, нити као допуна Закона, већ као његово испуњење и живот у њему и са њим, без оптерећења, са проналажењем смисла живљењау својој пуноћи. Хришћанска љубав једноставно води у хришћанску слободу, побољшавајући наше друштвено понашање, које делује примерено свом верском убеђењу и слободи живљења. Непосредни израз везе између љубави и слободе хришћанске, можемо пронаћи у Јеванђељу у Христовој молитви Богу Оцу коју Он чини, за све чланове Цркве, „да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду“ (Јован, 17, 21); „да буду једно као што смо ми једно“ (Јован, 17, 22), да деца Божија имају слободу у Духу Светом. Овај осврт на начин божанског постојања, на тројично јединство и заједницу личности, показује да је љубав „прва и највећа заповест“ (Мат. 22, 38), која је уско везана, или боље рећи саставни део слободе хришћанске „јер је љубав од Бога и сваки који љуби од Бога је рођен, и познаје Бога … јер као што је Он и ми смо у овоме свету“ (1Јов. 4, 7; 4, 17).
Раздвајање и „расејавање“ деце Божије јесте дело пада и смрти, где нема слободе, него робовање ономе по коме се живи и делује по жељи нечастиво. Дело живота и бесмртности – дело Цркве – је „да расејану децу Божију сабере у једно“ (Јован, 11, 52), да би саздао тело: „јер смо многи једно тело Христу“ (Рим. 12, 5). Јединство Цркве није просто социолошка чињеница или морално постигнуће, него је то истинити живот у слободи хришћанској. Само унутар егзистенцијалног духовног живљења које представља јединство Цркве, ми познајемо човека онаквим какав он заиста јесте у бити, са његовим личносним посебностима да може имати хришћанску и слободну вољу која ће га чинити слободним бићем у Господу. Заправо, човек има могућност да упозна Бога, да постигне заједницу са Њим, са начином постојања којим је и Црква сједињена. Јединство Цркве пројављује истину о постојању и животу, додуше, „сада у огледалу и загонтеки“ (1.Кор. 13, 12), пошто је јединство још увек динамичко напредовање од покајања до савршенства: „јер делимично знамо… а када дође што је савршено, онда ће престати што је делимично“ (1.Кор. 13, 9-10) – „сада знам делимично, а онда ћу лицем у лице“ (1.Кор. 13, 12). Али, какво год откровење истине да човек поседује, па макар и у огледалу и загонетки, оно је сабрано у јединству и љубави Цркве, које се пројављује у слободи деце Божије, која траже и желе да остваре живот вечни.
Сви верници су позвани да стекну слободу хришћанску
„Јер сте ви, браћо, на слободу позвани; само не слободу за угађање тијелу, него да из љубави служите једни другима“ (Гал. 5, 13).
Овај цитат из Јеванђеља нам показује да смо сви позвани да будемо слободни у Господу, без обзира на наше духовно стање. Позвани су сви они који већ верују, али су такође позвани и сви они који су неверујући, да и они приме веру у Христа, да би за веру и споствено спасење ревновали, као слободни људи у Господу, који би постали равноправни чланови црквене заједнице.
Слобода човекова, односно слобода хришћанска се поистовећује са његовим бићем и зато је тежња за слободом уствари тежња за вечним постојањем и то у заједници са свим хришћанима. Схватање хришћанске слободе и њено остварење зависи од тога како човек схвата постојање Бога, света и самога себе. Хришћанско схватање Свете Тројице, стварање света ни из чега, стварање човека као слободног бића међу творевином који има задатак, зависно од његове слободе, да приведе вечном животу, вечном постојању, Богу и кроз њега у Христа, управо се тиче слободе хришћанске. Једино Дух Свети остварује слободу људи као вечно постојање заједнице са Христом. Зато су сви одреда позвани да упознају слободу хришћанску, да се боре за своје спасење у неоптерећеној слободи вере и љубави. Треба се дубље бавити чињеницом да се слобода човечијег бића једино остварује у Цркви, односно у Светој Евхаристији. Света Евхаристија у православном свету је одувек била једини прави израз слободног, вечног постојања света и једино реално Царство Небеско, како на земљи тако и на небу, односно у вечности, као круна изражавања вере и начина живљења. Онога момента када се хришћански живот одвоји од Свете Евхаристије постаје само имитација хришћанства и Царства Небеског и заједнице са Богом, а не истински живи Христос и Царство Божије као лична заједница човека и света са Богом.
За разлику од разумних људи који се владају према хришћанском учењу, постоје и неразумни људи који виде смисао живота у стицању богатства и живљењу по својој вољи не признавајући ауторитет Бога као Творца света и дародавца свих могућих дарова па и материјалних добара који су неопходни за живот. Најбољи пример овакве врсте неразумности је прича о богаташу: „У једнога богатог човјека роди њива. И размишљаше у себи говорећи: шта да чиним, јер немам у шта сабрати љетину своју? И рече: ово ћу учинити: срушићу житнице своје и саградићу веће; и ондје ћу сабрати сва жита моја и добра моја; и казаћу души својој: душо; имаш многа добра сабрана за многе године; почивај, једи, пиј, весели се. А Бог му рече: безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе; а оно што си припремио чије ће бити“ (Лука, 12, 13 -212).
Верници треба да се држе чврсто хришћанске слободе
„И то због придошле лажне браће што се увукоше да уходе слободу нашу, коју имамо у Христу Исусу, да нас заробе; овима се ни за час не дадосмо у покорност, да истина јеванђеља остане код вас“ (Гал. 2, 4 – 5).
„ Стојте, дакле, у слободи којом нас Христос ослободи, и не дајте се опет у јарам ропства ухватити“ (Гал. 5, 1).
„Али ко проникне у савршени закон слободе и остане у њему, и не постане забораван слушалац него творац дјела, тај ће бити блажен у дјелању својему“ (Јак. 1, 25).
Црква Христова је одувек имала своје непријатеље којима није било по вољи што је на свет дошао Син Божији да спаси човечанство од греха, ђавола и смрти. Зато су одувек хтели да посеју семе раздора међу браћом по вери у Христу, како би их одвратили од истине и онемогућили јеванђеоско сведочење о правом путу и правој вери, која преко љубави и сваке врсте доброте сведоче о Цркви Христовој, недајући се покорити ни на који начин. Зато и апостол упозорава вернике да чврсто стоје у вери и слободи коју су добили од Христа, како не би постали опет робови и изгубили даровану им слободу. Због тога је потребно да верник не буде само празан слушалац Речи Божијих, него пре свега прегалац и примењивач јеванђеоских порука у свом свакодневном животу.
Догађаји који су описани у Светом писму Новога завета, који су везани за Господа Исуса Христа, Његов живот, рад и мисију у једном ширем контексту везују се за проблематику целокупног човечанства, а првенствено за проблем постојања слободног, вечног постојања човека. Ту спадају тумачења стварања и постојања света и човека, као забележено штиво у Светом писму Старога завета и однос Бога према свету и човеку. Схватање постојања света намеће питање међусобног односа Бога и света јер свет је као дар Божији, нешто друго у односу на Бога. Међутим, ту се одмах и садржи одговор: однос Бога са светом је слободан однос. Свет је вољна Божија твар, управо због тога што је створен и што је одржан у бићу вољом Божијом. Хришћанско учење представља Бога као апсолутно слободног и независног у односу на свет. Међутим, на овај проблем хришћанство је позитивно одговорило захваљујући Божијем откровењу у Христу који је својим Васкрсењем из мртвих потврдио да је Син Божији и Спаситељ света. Догађај Христовог Васкрсења из мртвих је потврдио да је Бог све створио ни из чега, да кроз Христа и у Христу све вечно живи на божански начин, односно слободно. У сведочанству рођења Господа Исуса Христа које је забележио јеванђелист Лука јасно се разликују два момента:
а) Бог нуди човеку и кроз њега, целокупној творевини заједницу, која ће бити за њу способна и спасоносна и зато позива Пресвету Марију на слободну сарадњу са Њим,
б) Конкретно остварање те заједнице између Бога и творевине је рођење Господа као човека, Исуса Христа од Дјеве Марије посредством Духа Светога, тј. сам Господ Исус Христос, Син Божији родио се као човек поставши тако Богочовек за спасење света. Тако Дјева Марија пристаје на слободну сарадњу речима „ево слушкиње Господње – нека ми буде по речи твојој“ (Лука, 1, 38).
Верници треба да хвале Бога због чињенице што им је даровао слободу
„И не опијате се вином, у чему је разврат, него се испуњавајте Духом (Светим). Говорећи међу собом у псалмима и химнама (молитвама ) и песмама духовним, певајући и појући Господу у срцу своме“ (Еф. 5, 18 – 19).
Није могуће веровати у Бога а понашати се према стандардима овога света са свим могућим ужицима, који се нуде на сваком кораку. Верник, треба да ради све умерено: у пићу, у јелу, у говору, у понашању, како би дао добар пример узорног верника. Веома је важно да верник буде радан и дисциплинован, и да непрестано захваљује Богу за сва добра која добија од Господа. Уз све ово потребно је да у својим молитвама хвали име Божије, што може неометано и без оптерећења да спроводи свој живот у духу Бжанских настојања, како би се сачувао од светског утицаја слободоумља, страсти и похлепе за богатством, славом и разним врстама моћи, чему теже незнабошци, као метод живота на земљи.
Хришћанска слобода се не сме употребити на зло
„Као слободни, а не као они који користе слободу за покривање злобе, него као слуге Божије“ (1.Петр. 2, 16).
Имајући хришћанску слободу не значи да човек може да ради шта хоће по својим жељама и свом нахођењу. Узоран верник поштује прво Бога, а онда и закон земаљски, као и ближње своје. Божија благодат кој се добија од Бога прек оДуха Светог, помоћи ће сваком вернику да подноси разне грубости, неправде и чињење било чије самовоље, над њим. И кад буде добровољно подносио разне видове неправде, онда ће благодат да се учврсти у његовој души и он ће онда моћи да разуме људе око себе и смисао живљења у подношењу неправде ради спасења душе своје (Еф. 2, 17 – 20). Зато што је највећа корист души човечијој кад добро чинећи подноси све неправде око себе, јер он тада надилази тренутак овоземаског пролазног живота. Хришћани су позвани да буду верници да преко сваке врсте трпљења, љубави опрштања уђу у надање на спасење, како би их Бог помиловао на Суду Божијем.
Пази! Ово о чему пишемо, записано је и у Јеванђељу: „Јер таква је воља Божијада добро чинећи ућуткујете незнање безумних (охолих и крутих) људи“ (1. Петр. 2, 15)!
Својом слободом хришћани не смеју да саблазне друге људе
„А чувајте се да како ова ваша слобода не постане спотицање слабима“ (1.Кор. 8, 9).
Верник увек и свагда мора водити рачуна о свом понашању и говору. Нијe јеванђелски оправдано да се верник понаша развратно, охоло, обесно, некултурно, неморалнои бахато. Јер ако верника који има знање јеванђеоско види који незнабожац или слабо утврђени верник, како се овај опија, псује, једе месо у посту, причешћује се без поста, покајања, молитве, опраштања и исповести, кад год жели, односно на свакој светој Литургији, или пак блудничи, или се моли и дружи са јеретицима, може се саблазнити и побећи од Цркве Христове, и буде још гори него што је био. А верник који добро познаје црквени живот биће крив што је саблазнио брата у Христу и удаљио га од пута према спасењу душе. Ово се нарочито односи на пастире Божије, боље рећи на патријарха, епископа и свештеника који морају да буду светлост свету, да се на њих угледају и верници и неверници. Кад се притом било који свештенослужитељ на овај начин огреши о малог брата у вери, он неће бити крив само брату свом, него ће бити крив и Господу Исус Христу, што се понаша нехришћански (1. Кор. 8, 12).
Христова наука води у хришћанску слободу
„И познаћете истину и истина ће вас ослободити“ (Јован , 8, 32).
„Ако вас, дакле, Син (Божији) ослободи, заиста ћете бити слободни“ (Јован, 8, 36).
У разговору са народом Господ Исус Христос, док је поучавао у старозаветном храму, покрај ризнице, скренуо је пажњу свима онима који не творе вољу Божију и који нису хтели да га прихвате као Сина Божијег, да не чине исправно. Међутим, они га нису слушали већ су само гледали некако да га увате – ухапсе и суде му, јер су сматрали да он хули на Бога. Дакле, истину коју им је тада говорио и која је могла да их ослободи заблуде и мрака, нису прихватали, упорно негирајући његове речи, држећи се својих ставова да су они тобоже верни, иако су били склони насиљу и свакој врсти недуховног понашања. На ово њихово понашање Христос је одговорио: „кад би Бог био Отац ваш, ви бисте љубили (слушали, волели поштовали мене), јер ја од Бога дођох и изађох, јер нисам дошао сам од себе него ме Он посла“ (Јован, 8, 42).
Дакле, тадашњи народ који се окупљао да га чује и види није имао исконску веру, која је препоручивана и проповедана од Мојсија и Авраама, оца старозаветног, него су били ближи свом схватању и нагонском које има је саопштавао отац лажи и преваре, који је до времена долсака Исуса Христа, могао да покаже сву своју моћ, јер није било јачега од њега. Ту науку лажи и преваре затекао је Христос приликом свих својих проповеди.
Забадава су противници Христове науке говорили: „ми смо сјеме Авраамово, и никад никоме нисмо робовали. Како ти говориш: постаћете слободни;“ јер их је Он одмах опомињао са речима: „заиста, заиста вам кажем да сваки који чини гријех роб је гријеху. А роб не остаје у кући вавијек, син остаје вавијек. Ако вас, дакле, Син ослободи, заиста ћете бити слободни. Знам да сте сјеме Авраамово; али тражите да ме убијете, јер моја ријеч нема мјеста у вама. Ја говорим што сам видио од Оца својега, и ви, дакле, чините што сте видјели од оца вашега. Одговорише и рекоше му: Отац наш је Авраам. Исус им рече: Да сте дјеца Авраамова, чинили бисте дјела Авраамова. А сада тражите да убијете мене, човјека који сам вам казао истину, коју чух од Бога. То Авраам није чинио. Ви чините дјела оца својега. Тада му рекоше: Ми нисмо рођени од блуда; једнога оца имамо – Бога. А Исус им рече: Кад би Бог био отац ваш, љубили бисте мене; јер ја од Бога изиђох и дођох; јер нисам дошао сам од себе, него ме Он посла. Зашто не разумијете говор мој? Јер не можете да слушате ријеч моју. Вама је отац ђаво, и жеље оца својега хоћете да чините; он бјеше човјекоубица од почетка, и не стоји у истини, јер нема истине у њему; кад говори лаж, своје говори, јер је он лажа и отац лажи. А мени не вјерујете, јер ја истину говорим. Који ме од вас кори за гријех? Ако ли истину говорим, зашто ми ви не вјерујете? Онај који је од Бога, ријечи Божије слуша; зато ви не слушате, јер нисте од Бога. А Јудејци одговорише и рекоше му: Не кажемо ли ми добро да си ти Самарјанин, и да је демон у теби“ (Јован, 8, 33 – 48).
Дакле, ове речи Христове јасно показују колико је потребно да истрајавамо у науци Христовој, која нам једина даје слободу хришћанску, и то само онда, кад живимо по вери у души и срцу свом, са деловањем хришћанског кодекса и врлинослова који свагда сведочи за Христа.
Ни једног тренутка не смемо заборавити како се Христос понашао када је сатана хтео да га искуша и победи. Наиме, Христос је три пута био искушаван. Сатана је том приликом наговарао Господа да камење, које је било испред њих постану хлебови, јер је хлеб средство за исхрану оних, који су рођени од жена. Тада је изговорио и ово: даћу ти царства овога света и славу њихову (Лука, 4, 6), само ако ми се поклониш. Па је потом изговорио: скочи доле на земљу, јер је записано да ће Бог послати анђеле своје да те спасу. Христа, међутим, није збунило ништа од свега тога: кад Му је ђаво показивао раскош, Он се није радовао; кад је покушавао да га застраши, Он није клонуо духом него је, идући Својим путем, творио вољу Свога Оца. Христос, ништа није прихватио што му је сатана предлагао, јер је знао да испред њега стоји отац лажи и преваре, и да ће пре или касније морати да одступи од њега, остављајући сопствени пример понашања као поуку за све нас и сва будућа поколења која се буду родила на земљи, све до Његовог Другог доласка.
У нама се, међутим, често појављује страх, услед недостатка вере, страхујући да нам може зла сила нашкодити, не сећајући се поучавања јеванђеоског да нам ни длака са главе неће зафалити без воље Божије.
Лажни учитељи говоре против хришћанске слободе
„Сјећајте се својих старјешина, који вам проповиједаше ријеч Божију; гледајући на свршетак њихова живота, угледајте се на вјеру њихову. Исус Христос је исти јуче и данас и у вијекове. Не дајте се завести различитим и туђим учењима, јер је добро утврђивати срце благодаћу а не јелима, од којих не имаше користи они који су у њима уживали“ (Јевр. 13, 7 – 9).
„Да не будемо више мала дјеца, коју љуља и заноси сваки вјетар учења, обманом људском, и лукавством ради довођења у заблуду; него да будемо истински у љубави да у свему узрастемо у Онога који је глава – Христос“ (Еф.4, 14 – 15).
„Нико да вас не заварава празним ријечима; јер због тога долази гњев Божији на синове противљења. Не будите, дакле, саучесници њихови. Јер некада бијасте тама, а сада сте свјетлост у Господу: владајте се као дјеца свјетлости; јер плод Духа је у свакој доброти и праведности и истини. Истражујте што је угодно Господу. И немојте узимати учешћа у бесплодним дјелима таме, него их још разоткривајте“ (Еф. 5, 6 – 11).
Сви ови стихови из Јеванђеља су довољни сами за себе, који јасно описују како верници треба да се понашају. Па ипак, и ми ћемо рећи коју реч ради оних који су слаби и неупућени у вери Христовој и који не разумеју добро смисао црквеног живота. Ови стихови из посланице Јеврејима јасно указују на чињеницу да никако не би смели да заборавимо своје учитеље, овога пута Светога Саву и светог Јустина Поповића, и да не прихватамо туђа учења и туђе обичаје који нису блиски нашој вери и нашој хришћанској љубави у Господу, као и да не губимо своју веру и слободу у тој истој вери, само зато што ћемо у свету добити некакве привилегије, преко уживања, стомакоугађања и пролазних задовољстава, или пак, некакве славе земаљске. Скромност, добра дела и пристојност сваке врсте треба да буде одлика сваке верне душе православне. Зато је потребно како нам говори и Јеванђеље да се сећамо својих учитеља, да гледамо на крај њиховог земаљског живота,[1] како би нам они били прави педагошки пример хришћанског понашања и чувања вере. Не будемо ли слушали црквене проповеднике и јеванђеоске речи, нећемо имати хришћанску слободу, већ ћемо остати робови покварених духова, који је ће уживати у нашој немоћи и нашем мучењу, због нашег робовања сатани (2. Петр. 2, 19).
а ) злоупотреба хришћанске слободе
„Јер се увукоше неки људи одавно унапријед записани за ову осуду, безбожници који благодат Бога нашега изврћу на разврат, и одричу се јединога Владике и Господа нашега Исуса Христа. А хоћу да вас подсјетим, што ви свакако знате, да Господ спасивши народ из земље египатске, погуби затим оне који не вјероваше; и анђеле који не одржаше своје достојанство, него напустише своје боравиште, оставио је за суд великога Дана у оковима вјечним под мраком“ (Јуда, 4 – 6).
Сви безбожници без разлике немају живот вечни, односно неће доживети спасење своје душе, већ ће бити осуђени као неподобни станари Царства Божијег. Они не само да не признају Господа Исуса Христа, него имају обичај и да се ругају вери, борећи се искључиво за материјалистичке ставове и живот по свом слободоумљу, од данас до сутра. Безбожници замењују истину за лаж, и више одају хвалу световним идолима, користољубљу, богатству, разним видовима задовољства, него што признају Творца овога света (Рим.1, 25). Дакле, сви они који служе егоистичном уживању у блуду, јелу и пићу трошећи баснословни новац на безвредне и пролазне ствари, на празнословље и сваки вид чињења неправди, немају могућност спасења. Зато се треба подсетити речи апостолових, који каже: „не знате ли да коме дајете себе за слуге у послушност, слуге сте онога кога слушате: или гријеха за смрт“ (Рим. 6, 16). Дакле, свака непослушност и не живљење по Богу губи могућност живљењау заједници са Богом, са својим прецима, својим вољенима, него ће бити осуђени, као неподобни и непожељни. Зато треба користити време свог живота на поправљање, на послушнст и чињење сваке врсте добрих дела, је р живот на земљи је пролазан. Господ поучава неразумне људе, да користе сваки тренутак за поправљање својих личности све док има времена, јер док смо год живи на земљи увек има времена за покајање и прихватање истине: „јер кад идеш са супарником својим поглавару, потруди се да се још на путу избавиш од њега, да те не одвуче судији, и судија да те не преда тамничару, а тамничар да те не баци у тамницу“ (Лука, 12, 58). Ово је сиуација што се тиче неверних људи. А кад су у питању сви они који знају вољу Божију, па чине како не треба односно супротно од правилног живљења и поучавања народа верног, попут свештенослужитеља ситуација је много више одговорна и обавезујућа јер „онај слуга који је знао вољу господара својега и није приправио нити учинио по вољи његовој, биће много бијен“ (Лука, 12, 47). Притом, биће много тешко објаснити Господу зашто су учили народ верни погрешно и супротно упутству Јеванђеља. Сви пастири који су горди и пуни сујете, који немају благу нарав, који нису трпељиви, који не попучавају народ верни преко проповеди у духу црквеног учења и Светих Отаца (овога пута према учењу Светога Саве и светог Јустина Поповића, као два светла ока српске духовности, наравно не запостављајући ни остале Свете Оце Цркве Христове), који су среброљубци, који не чувају аманет Божијег учења (1.Тим. 6,20), и који се не старају за душе верних (Јевр.13, 7), који не утврђују верне у вери (1. Сол.3, 2), него још и проклињу народ верни који исправно исповеда веру,[2] боље да се нису ни родили, јер ће много одговарати пред Господом.
Ако неко не разуме шта је злоупотреба хришћанске слободе и саме вере, само нека се опомене слободоумног учења данашњих свештенослужитеља СП.Ц. да је могуће причестити се без икакве припреме (а то значи без поста, молитве, покајања, опраштања, трпљења и исповести), на свакој светој Литургији, кад год коме падне напамет, као и самовласно и неутемељено понашање патријарха Порфирија који је посегао за анатемом над верним народом Цркве Христове,[3] само зато што исправно исповедају своју веру.
б) уништавање хришћанске слободе
„И то због придошле лажне браће што се увукоше да уходе слободу нашу, коју имамо у Христу Исусу, да нас заробе; овима се ни за час не дадосмо у покорност, да истина јеванђеља остане код вас“ (Гал. 2, 4 – 5).
„Које није друго, само што вас неки збуњују и хоће да изврћу јеванђеље Христово. Али ако вам и ми или анђео с неба проповиједа јеванђеље друкчије него што вам проповиједасмо, анатема да буде! Као што смо већ рекли, и сада опет велим: ако вам неко проповиједа јеванђеље друкчије него што примисте, анатема да буде“ (Гал.1, 7 – 9)!
в) незнабошци немају хришћанску слободу нити је могу имати
„Исус им одговори: Заиста, заиста вам кажем да сваки који чини гријех роб је гријеху“ (Јован, 8, 34).
„Али шта Писмо говори? Истјерај робињу и сина њезина; јер син робињин неће наслиједити са сином слободне. Тако, браћо, нисмо дјеца робиње него слободне“ (Гал.4, 30 – 31).
„Да не слушају јудејске бајке, ни заповијести људи који презиру истину“ (Тит, 1, 14).
Ови стихови нам јасно показују да сви они који немају веру у Бога остају робови својих заблуда и својих својеглавих понашања, те тако неће имати слободу у Христу нити ће моћи да рачунају на спасење своје душе. Јер је понашање незнабожаца неразумно, непокорно и заблудело у робовању разних пожуда и наслада, који проводе свој живот у злоби и зависти, гнусно мрзећи један другога (Тит, 3, 3), не могу имати никаву слободу, а по најмање хришћанску јер не живе по Богу. Зато је спасење безбожника веома далеко од њих, јер се не држе наредаба Божијих (Пс. 119, 155). Притом измишљају разне теорије о вредности живота и како треба на најбољи могући начин искористити све плодове његове, јер је све пролазно и све нестаје, па стога треба што више и што боље уживати. Сви они презиру истину Христову, стварају своју бајковиту слику о тренутку деловања и размишљања. Стварајући при том некакв виртуелни свет који се састоји од мехура сапунице, са додадтком некакве вештачке интелигенције – памети, која може да реши све проблеме и захтеве овога света.
А сви они, који се понашају према вољи Божијој заправо су деца Божија, која имају хришћанску слободу у којој се крећу и понашају. Јер срце верника непрестано стреми према Богу и очи његове су упрте према небу, не давајући примат беспосленим и деструктивним стварима и појавама. Амин!
Аутор: Ипођакон Душан Миљковић
[1] Протојереј Драги Вешковац из Крушевца који је још увек активан и врли Христов пастир, писао ми је на дан 14.05.20224. године, следеће речи: „тог 8. дана, на Марковдан доживесмо велику радост због крштења моје унуке, а истог дана увече, у Љубостињи на акатисту, св. владики Николају, упокоји нам се прота Милосав – Мицко, за време док је читао кондак и икос. Дакле, издахнуо је на молитви. Имао је 73 године. Био је диван прота у Трстенику од 1979. године. Много сам га волео. И не само ја… Из мог је села и он и протиница.“
Овде треба додати и сећање на свештеника Војислава Илића, који је након пензионисања и завршетка активне свештеничке службе у селу Каоник код Крушевца, отишао у своје село Владимировци, код Шапца, где је издахнуо на прагу своје сеоске Цркве.
[2] Српски патријарх Порфирије је у првој недељи великог часног поста упутио анатем уверном народу зато што исповеда правилно веру у Бога Оца, Творца свега видљивог и невидљивог, у цркви Светог Саве у Београду, на дан 24. Марта 2024. године,са речима: „онима који погрешно уче о Духу Светоме, о томе да он происходи од Оца – анатема!“ Патријарх је изговорио нечувене и непримерене речи верном народу, покренувши отров подозрења и сумњичења у његов пастирски рад и склоност према јеретичким учењима, која одвајају и спречавају ширење исконске вере православне, од истине. Он је изазвао старашан потрес код верних душа, својим неразумним речима преко своје самосвојствене анатеме, и учинио да се сви замислимо над основним питањем самосвести свих архијереја С.П.Ц. ако ова анатема остане непримећена, необјашњена и на крају крајева одбијена и неприхваћена, за критички опус и тражење објашњења од стране патријарха: шта је хтео да постигне овим, шта је мислио под изговореним речима и како објашњава сопствене речи. Дакле, патријарх Порфирије није проклео само верни народ, него се ово проклестство односи и на све епископе, свештенике, ђаконе, јеромонахе и монахе. Овај анатемски отров је покушао да отрује верне душе, својим неразумним речима, са ударцем који тотално покорава сваку верну душу свим могућим патријарховим саветима и говорима у будућности, да сви верници буду неми послушници без обзира шта им се сервира. Међутим, у томе се, ипак, није успело, јер у овој анатеми има и добре стране, зато што ће након овога моћи да се одвоји добро од зла, исправно учење од неисправног. Због овог страобалног духовног ударца, читавој духовности епископата и самој Цркви, добијамо велико искушење, да још више очврснемо у својој духовној свести и да се покаже малено стадо, које је одабрано, као верно свом учитељу Господу Исусу Христу, као ретко зрно пшенице, које ће након проклијања и ницања дати много више добрих и крупних плодова, него што су то настојања неутемељеног у вери патријарха Порфирија.
У свему овоме је карактеристична једна појава по којој су се јавили неки душебрижници да објасне и оправдају патријарха Порфирија, да тобоже он није рекао што је рекао, да ове речи анатеме не значе што заправо значе, стављајући једне речи у загради у односу на друге, правећи некакве вештачке паузе у говору којих није било, а да се сам патријарх Порфирије не изјашњава и не оповргава своје злокобне речи анатеме, или да бар објасни о чему је било речи. Све ово наводи на чињеницу да је анатема била тендециозна, која нагиме према једној религијскох групацији која нешто слично заговара, о Духу Светом, као неспојиво учење са Православном Црквом.
[3] Ако имамо у виду да имамо једну Цркву Христову, са једним и јединственим учењем без обзира на којој се географској површини она налазила и деловала на појединим просторима, као локална црквена заједница, опет у оквиру свеукупне црквене заједнице читаве Васељенске Цркве, онда се поставља питање, зашто нису реаговале остале цркве – црквене заједнице, кад је дошла ова информација до њих, да је патријарх српски Порфирије, на овај начи проклео и њих, јер стоје исправно у вери и исповедају да Дух Свети исходи од Бога Оца. Ако ово остане, ипак не примећено, и не коментарисано, то ће свакако значити отуђеност појединих локаланих цркава једни од других и да свако ради шта жели не тичући га шта ко ради и шта говори, јер није у његовој близини. А то је Цркви Христовој страно, јер смо сви ми једно тело, једни уди – једни другима, којима је свима једна глава – Господ Исус Христос, те да је веома важно шта ради и како се понаша брат у Христу, ма где био и ма шта радио, без обзира на простор где живи и где делује.
