Сергије Худијев: Дечији вртић и воз до пакла

Манифест Константина Богамолова „Отмица Европе 2.0“ изазвао је бурну реакцију, и то је

разумљиво. Написао је да је „прогресивно друштво преузело улогу нових јуришника (у Немачкој током година фашизма: члан нацистичке паравојне организације – прим. прев.), уз помоћ којих је иста држава супер ефикасна у борби против неистомишљеника“ и уопште „Захваљујући случајности, нашли смо се на репу лудог воза, који јури у Босхов пакао (Триптих „Страшни суд“ Јеронима Босха, 1504 г. – прим. прев.), где ће нас дочекати мултикултурни родно–неутрални ђаволи.

Годинама конзервативни аутори говоре о чињеници да се на Западу све више успоставља идеологија која је тоталитарна попут марксизма–лењинизма, ово је, посебно међу коментаторима који говоре енглески језик, уобичајено место – али они не руше ничију слику о свету, њима, агентима реакције и присталицама средњовековних предрасуда, па тако треба рећи.

Али када људи који се не могу назвати стубовима конзервативне побожности почну да примећују да нешто није у реду, то изазива велику иритацију. Чини се да је то представник бохемије, његова личност – али он говори такве контрареволуционарне ствари.

У Русији ово има своју конотацију – интелигенција себе доживљава као део Запада и тамо тражи узоре. Њена перцепција света заснива се на опозицији „лоша Русија – добар запад“, чак и ако аутор баци камен на Русију, сећајући се „логорског страха, цинкарења, као и тишине и насиља као начина преживљавања, укорењеног у генетско памћење“, критика стања на Западу је схваћена као богохуљење против светилишта. То покреће талас коментара чији аутори желе да истакну своју приврженост интелектуалном веровању – Запад је светлост, а Русија мрак и од тога нема ништа.

Све западне моде треба топло одобрити и усвојити на сваки могући начин. С тим у вези, типичан одговор Богамолову објављен је у истој Новој газети у којој је и његово писмо.

Одговор се састоји од две енглеске речи написане ћирилицом – „ок, бумер“. Ова већ помало застарела америчка фраза значи нешто попут „хајде, деда“, а користе је млади људи који желе да отерају махањем мрзовољног старца. Па, краткоћа је сестра талента и требало би да очекујемо да ће се следећа анализа аргумената против тренутне идеолошке моде свести на једноставан „ги“ (узвик изненађења – прим. прев.).

Можда су потписи нешто значајнији, у којима аутори писма – млади, али не само – себе описују као „фемактивисте, трансродне, квир–комунисте, ЛГБТ“ и друге необичне ликове.

То нас доводи до питања какав Запад поштују наши љубитељи напретка. Запад не само да није монолит – он има два изразито непријатељска табора. Постоји Запад који памти своје хришћанске корене, верује да су људи подељени на два – не на десетине полова, да је биолошки немогуће трансформисати мушкарца у жену и обрнуто, да се рецидивиста који је умро током притвора не сме претворити у националног хероја, и да су вера у Бога, посвећеност породици, труд, поштење, поштовање закона добре особине, а не манифестације проклетог „белог супремасизма“ (једна од расистичких концепција – прим. прев.). Овај Запад посебно представља странка која губи на последњим америчким изборима – и тај Запад је историјски аутентичан. Нису интерродни (интерродне особе могу да буду било које сексуалне оријентације – прим. прев.) са феминисткињама створили ову цивилизацију.

Створили су је људи другачије, хришћанске културе. Али, наше „западњаке“ води потпуно другачији Запад – којег више представља Америчка демократска странка – који је отворено непријатељски расположен према овом првом Западу, све до рушења споменика његовим иконичним представницима. У идеологији овог „запада“, читава западна цивилизација је одвратан пакао који су бели хришћански мушкарци поставили за све остале – црнце, жене, представнике свих врста мањина, цивилизација крајње неправде и угњетавања која мора бити уништена.

Наши напредњаци су солидарни са западњачким напредњацима – и ако су довољно млади да експериментишу, трче у гомилама да се упишу у ЛГБТ. То је делом и разумљиво – увек је лакше опонашати пороке него врлине. Ако људи желе да опонашају американце, имитираће најгоре, а не најбоље. Много је лакше и забавније постати интерродни него брижни породични човек и марљив запослени.

Али вреди напоменути да је „Запад“ на који гледају са одушевљењем и који настоје да опонашају – то је деструктивни паразит на телу западне цивилизације, који доследно уништава све, шта би могло привући на Запад, посебно Сједињене Државе.

Снажан породични морал. Оптимистично веровање у поштен рад и домишљатост. Наука, која се није могла освртати на идеологију. Слобода, у којој су западне радио станице некада волеле да избоду СССР, где такве слободе није било – слобода говора, слобода вероисповести, слобода зараде и трошења како вам одговара – укључујући подршку политичкој позицији, која је теби блиска.

Уместо тога, дух промискуитетности, лење плачљивости захтева да се све стави на сребрни послужавник у знак обештећења за прошле неправде, „борбу против расизма“, као и „трансфобију“, која захтева од научника да своја истраживања подреде идеолошким ставовима, прогонећи мишљења која се разликују од идеолошки проверених.

Богамолов пише: „У Новом етичком рајху човек се подучава да воли и лишава права да слободно мрзи“, али ово је очигледна грешка. Покрет привлачи нове присталице управо могућношћу да слободно изразе мржњу, презир, па чак и ситну злобу, што би у другом контексту било забрањено.

Сама реч „мржња“, наравно, користи се само у односу на непријатеље – то су они, ти одвратни конзервативни хришћани који су пуни мржње, док су напредни људи пуни великодушне љубави. Људи који су на „правој страни историје“ не препуштају се мржњи – већ племенитом негодовању, праведном огорчењу и борби против зла. Али ово је разговор о речима – нешто попут „наших храбрих извиђача“ и „њихових подлих шпијуна“.

Гледајући споља, напредњачка гомила, нападајући све који за то дају прилику, препуштена је мржњи. Ако покушавате да увучете другу особу у невољу – избачен је са посла, каријера му је уништена, није могао да отплати кредите (сада су људи свуда, укључујући и нас, до грла у кредитима, а американци често тридесет година отплаћују кредите за образовање) – то се никако не може назвати манифестацијом љубави и толеранције. Претпоставимо да је ова особа несташни подлац и да заслужује такав третман. Али такав став је, у сваком случају, нетрпељивост. Иако се по правилу сва злодела жртве своде на неуспешну шалу објављену годинама уназад. Или чак не шала – већ само мишљење које се испоставило да је идеолошки неприкладно.

Малтретирање из мржње није „забрана мржње“. Управо је ово укидање такве забране.

У томе постоји занимљив психолошки феномен – што више човек себе види као отелотворење толеранције и великодушне бриге за потлачене мањине, то јача ватра племенитог негодовања због било какве неправде у њему лакше пада у мржњу и чини неправду.

Одговор гомиле младих напредних талената, који се своди на чињеницу да је Константин Богамолов по њиховим мерилима старац, и зато га не треба слушати – само пример безобразлука, ароганције и одбацивања на основу тога не зависи од саме особе, старости. За ово постоји чак и посебна реч – „ејџизам“.

Да ли то значи да сами потписници крше високе принципе различитости и толеранције? Не баш. Борба за права мањина не постоји, наравно, због самих мањина, већ због прогона било кога ко може да буде оптужен за њихово угњетавање.

Заправо, Константин Богамолов је приметио слона у соби – што је изазвало такво негодовање. Па, конзервативци већ дуго говоре да је у соби слон и вреди то приметити – и наставиће да разговарају даље. Иако ће, с обзиром на положај електронских гиганата, ово бити теже него раније. Али, надамо се да ће број људи који примећују очигледнои даље расти.

Наравно, овај воз иде у пакао. И, наравно, не би требало да се у њему возимо.

Извор: radonezh.ru

Са руског: Милан Јеротић

Извор: Православни зборник ”Душа” бр.7

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!