Село које до 15. јануара 1999. није чуо нико, од тада за њега зна цели свет
Рачак је данас модерно село са велелепним вилама, базенима, маркетима, школама али и спомеником Вилијаму Вокеру. Човеку који је средином јануара 1999. године ходио Рачком са свитом новинара и свету показивао место незапамћеног масакра. „Нову Сребренйцу” како је то тада представио.
Нећемо улазити у то, одакле овим људима новац за оволику раскош у најсиромашнијем делу КиМ, али за Рачак до 15. јануара 1999. године није чуо нико. Од тада за њега зна цели свет. Ово село у близини Урошевца на југозападу КиМ, ратних година је због свог географског положаја било важно стратегијско место. Управо зато што се налазило близу раскрснице путева за Урошевац и Приштину. Онај ко је контролисао Рачак, контролисао је и снабдевање наоружања за оперативну зону Неродимље, некадашњу престоницу Немањића. Због тога су села Језерских планина и сам Рачак, постали уточиште терориста.
Ова распуштена банда криминалаца, покупљених из подземља широм Европе, организована је у тзв. ОВК-а. Њихова тактика је била „удари и бежи”, јер они нису могли никад да се боре против наше војске и полиције, они су могли само да убију неког из заседе. Из заседа су пуцали на аутобусе, војна и полицијска возила и одмах бежали на планине. Такав сценарио им је управо и написан од стране њихових финансијера са запада. Убити што је могуће више цивила и тако испровоцирати реакцију војске и полиције, а онда ће они свој сценарио представити свету кроз медије. То је једноставно био модус операнди америчке спољне политике. Поготово због страха да су терористи на рубу пораза јер су Срби крајем септембра 1998. године контролисали целу територију КиМ.
На састанку министара одбране НАТО алијансе у Виламури у Португалу 24. септембра ’98. године, донесен је план о бомбардовању Србије. Требало је само нешто због чега ће свет подржати то бомбардовање, а идеалан повод би биле Маркале, мислим Рачак. Од тога доба па све до 10. јануара 1999. године у ширем реону Рачка, из заседа је убијено 25 полицајаца, војника и цивила и још толико их рањено. У селу Сливово, пуцајући на полицијску патролу из гробља, терористи су тог 10. јануара убили полицајца Светислава Пржића. Ово је само убрзало антитерористичку акцију српске полиције са циљем хапшења терориста у Рачку. За ову акцију одабрано је 36 најбољих полицајаца, сви су они били са КиМ и познавали су ове терене. Страшно мали број, али више није могло да их буде јер би били уочљиви.
Њихов задатак је био да се кроз шуме и јаруге пробију и заузму ровове изнад Рачка. Ове ровове у дужини од 3 км терористи су копали ноћу јер се полицијска станица налазила само 2 км даље. Акција је почела у 3 сата ујутру 15. јануара ’99. године. У селу Белинце формирана је колона од 36 полицајаца Оперативно-потерне групе која је држећи се за опасаче, кренула пробијање кроз територију где нема ниједног јединог Србина, нити иједно упориште. Ровове је чувало само неколико терориста и заузети су без испаљеног метка око 5 часова ујутру. У исто време 106 припадника Посебних јединица полиције, пред Рачак стижу у зору из правца Урошевца. Тада су у Рачку испаљени први хици, као што се и претпостављало, након што је ПЈП ушла у село, терористи су се почели повлачити у ровове и бежати према планинама. Остају потпуно шокирани када су схватили да се налазе у „потковици.” Одбивши да се предају, ту су оставили животе због свог фанатизма.
Акција је завршена око поднева, а епилог је био 40 убијених терориста и један рањен српски полицајац. Тада се дешава нешто несхватљиво, наређење је било да се покупи оружје, тела оставе и да се повуче из села. Полиција се из Рачка повлачи око 16:00 часова без да је истражни судија урадио свој део посла. Учесници ове акције ће тек након неколико година сазнати ко је примио новац да изда наређење да се оружје покупи пре него је урађен увиђај. Терористи из села Сува Река, Ланиште и Језерце, одмах су искористили ову ситуацију и ушетали се у Рачак. Исте вечери у село улазе и припадници ОЕБС-а на челу са Вокером, који је давно показао да је већ одабрао страну у сукобу. Те вечери се групишу тела убијених терориста и настају фотографије „невиних цивила” масакрираних од стране помахниталих Срба. Терористи су заиста и били у цивилној одећи, јер се униформисани нису ни смели кретати на 2 км од полицијске станице.
Фотографија доле показује те „цивиле”, а сваки наоружан цивил у овом случају се оправдано третира као терориста.
Када је полиција добила информацију да се сва тела налазе у џамији и да се сахрана спрема за 19. јануар, знали су да би то био последњи ексер у ковчег српском народу.
Тела су се морала извући ради обдукције, и на данашњи дан ’99. године на Рачак је кренуло око 500 полицајаца. Село су заузели око поднева и тела су из џамије пренешена у Приштину на обдукцију. Поред наших стручњака, обдукцији су присуствовали и патолози из Бјелорусије и Финске, и све је снимано. Форензика је рекла да никаквог злочина није било, рађена је парафинска рукавица и 39 тела је на рукама имало трагове барута.
То је необорив доказ да су имали оружје у рукама. Фински патолози ће ипак на своју руку изјавити да је у Рачку почињен злочин против човечности. Ово показује да је у овом светском рату против Срба свака држава требала да одигра своју улогу.
Случај „Рачак” оборен је пред свим судовима света. Али у западном јавном мњењу, Рачак је остао да живи као „Нова Сребренйца” због које су бомбардовани крволочни Срби.
Антитерористичка акција у Рачку сматра се за најбољу коју је српска полиција икад извела. Изведена је у непријатељском окружењу, уз минимум људства и минимум технике, без губитака. Ова акција се данас изучава на Полицијској академији у Француској…
Аутор: Деки РС
