Mišljenja

Sekte „psećih svedoka“ više brinu o psima nego ljudskom životu

Oglas jedne Banjalučanke u kojem navodi da poklanja psa jer o njemu zbog trudnoće više ne može da brine, stavio ju je na giljotinu modernog doba.

„Tako ćeš ti ostaviti i dete kad ti drugo bude na putu“, zaurlali su odmah u glas pripadnici brzorastuće sekte „psećih svedoka.“  Njima su životinje odavno postale zamena za čoveka pa njih nije ni briga da li ta žena možda ima rizičnu trudnoću i može li uopšte da hoda. Oni znaju samo za svoje čupave bebice koje ih za jednu granulu slušaju do mile volje.

Ona je još i dobro prošla za razliku od Bojane Gajić, koja je najnovija žrtva napada psa u Banjaluci koji ju je ugrizao za glavu. Samo ju je hrabrost momka iz obližnjeg kafića spasila težih povreda ali trauma i povrede besnila, onog ljudskog, su svakako ostale.

„A da ti njega nisi slučajno prva udarila i šta se ti uopšte imaš saginjati kad vidiš psa“, bio je ovoga puta zaključak članova sekte „psećih svedoka.“ Valjda je devojka trebala od psa da traži pismeno odobrenje da se sagne da zaveže pertlu ili da se možda počeše po nozi.

Ne zna se koliko je ovakvih napada u poslednjih godinu dana bilo u gradu na Vrbasu, nisu svi prijavljeni ali napadali su psi odrasle i decu od Budžaka do Starčevice, od Lauša do Laktaša gde baka Mira ostade bez ruke. I baš dok sam pisao ovaj tekst, dobijam informaciju da je sinoć u naselju Petrićevac, Pitbul rastrgao ženu nanevši joj teške telesne povrede.

Banjaluka je letos postala jedan od retkih gradova koji je dobio policiju za pse. Atrakcija je to jedino za decu koja misle da su videla patrolne šape ali izmišljena su to radna mesta za ljude koji o životinjama ne znaju ništa. Banjalučanima je sve jasnije da će na ulici moći preživeti samo ako se priklone čoporu. Sličan problem još pre po’ veka pokušao je da reši jedan drugi grad, tamo gde bi se najmanje nadali, u Engleskoj.

Iako Englezi sebe danas smatraju nacijom ljubitelja pasa, ono što je sad njihov moderan pas, nastao je tek nakon duboke transformacije društvenih stavova u praksi te zemlje. Nakon što je sredinom sedamdesetih godina Buldog, pas sa prvim imenom „monstruozna žaba“ stvoren kako bi bogataši uživali gledajući ga kako se u čoporu bori protiv bikova, rastrgao dete u jednom parku u Barnliju, građani su fizički zabranili šetačima pasa da ulaze u parkove gde su bila deca. Tako je izbio, ovde kod nas nepoznat, „rat pasa u Barnliju.“ Rat pasa počeo je 26. jula 1977. godine kada se preko 500 šetača pasa u pratnji svojih psećih partnera okupilo u parkovima, uprkos zabrani. Bio je to poziv za okupljanje ljubitelja pasa širom Engleske, za borbu protiv mrzitelja pasa, kako su ih oni zvali. Nakon ovog, ono što je počelo kao protest, pretvorilo je šetače pasa u kriminalce. Oni su napadali i lupali kuće lokalnih odbornika i palili kancelarije gradskih opština. Morao je zasedati komitet Doma lordova koji je doneo konačnu odluku da se psi isključe iz svih parkova u gradu Barnliju. Ogroman rast broja pasa podstakao je grad da se bavi pitanjem bezbednosti dece, gradskog pejzaža i prirode. To je ovaj grad u svetu stavilo na vrh liste mrzitelja pasa. Došlo je do petogodišnjeg „rata“ i sukoba ljudskih kultura i fizičkih obračuna. Čak i u to vreme životinjski lobi je bio vrlo jak. Da bi se poništili zakoni Doma lordova, cela priča premestila se u London i Dom parlamenta, što je rezultiralo promenom zakona u celom okrugu Lankašir i šetači pasa su pobedili.

A u psećoj prirodi nikad nije bilo da se on šeta, pas je kroz celu istoriju bio čovekov verni pratilac, vukao mu je saonice, koristio se kao pomoć u lovu, čuvao imanja i trčao za govedima. Tako je bilo sve do 19. veka kada je čuvanje kućnih ljubimaca izmislila pariska buržoazija kako bi moderni psi kao modni detalji sedeli u krilima bogatih Parižanki. Sve današnje moderne rase su posledica fantazije i pohlepe kako bi se proizveli štenci s karakteristikama koje kupac traži. Ako kupac traži da mu se promeni oblik njuške ili ukroti temperament, oni će to uraditi i u roku nekoliko generacija mogu da izmisle potpuno novu rasu dizajniranu da zadovolji sve ljudske potrebe. Tih godina u Parizu je bilo moderno voditi kornjače u šetnju, bogati Parižani su voleli da im one određuju tempo. Buržoazijska je radničku klasu pokušala da kontroliše i kroz druge životinje, žabe, zečeve, mačke, čak i konje. Ali su im psi bili jeftini, poslušni i već prisutni u njihovim umovima.

U domu „Parisot de Cassel“ u Parizu 1845. godine nastaje prvo udruženje za zaštitu životinja na svetu. Društvo je delovalo kao politička organizacija zasnovana na stavovima više klase, neposlušnu nižu klasu, trebalo je kroz životinje zabaviti i ukrotiti. Pas koji slobodno šeta predstavljen je lutalicom a pas koji u svom prirodnom okruženju trči po blatnjavoj livadi, viđen je kao mučena životinja. Tu su čoveka naterali da zaobiđe svu svoju maštu. Danas vidimo da su uspeli, porodični pas postao je kliše modernog života i dobio je svoje mesto čak i u krevetu, što je prešlo kritičnu tačku.

Tačku gde je mnogima žalije psa od ljudskog života…

Autor: Deki RS

Hvala na poverenju! Molimo vas podelite, širite istinu!