Сећање на повратак прогнаних Срба у родну Сребреницу
Војна операција „Криваја 95“ која је реализована у периоду од 6. до 25. јула 1995. године омогућила је хиљадама протераних Срба да се врате својим домовима након три ипо године избеглиштва, неизвесности и страха. Сребренички муслимани су током априла и маја 1992. протерали више хиљада Срба и припадника других националности са њихових вековних огњишта а за ове злочине још нико није одговарао! Стога, 11. јули 1995. као дан ослобођења Сребренице има значајно место у колективном сећању српског народа јер је баш тада коначно заустављен рат у Подрињу, побеђена је политика мржње, поражена је идеологија зла а српске породице су тада напокон добиле прилику да се врате на своја огњишта!
Стара изрека каже да избегличка туга и патња за завичајем и родним крајем трају читав живот! То можда најбоље знају Срби из Сребренице који су тог априла и маја 1992. године били приморани да напусте своје домове и оду у прогонство. Са кућног прага отерале су их прве комшије муслимани-Бошњаци који су и овај град баш као и читаву Босну пожелели само за себе! Срби су тако преко ноћи постали странци у сопственом завичају а да тога многи нису били ни свесни!
Људи су тако само због своје српске националности и православне вероисповести избацивани из својих кућа, отпуштани са посла, протеривани из града у којем су рођени…непрегледне колоне уморних избеглица кренуле су тих пролећних дана 1992. у потрагу за привременим склоништем и новим домом. Овај прогон је био плански организован и систематски спроведен од стране бошњачког војног и државног руководства, а све у циљу стварања чисте „Муслиманске Босне и Херцеговине“ где не би било места ни за Србе ни за друге народе!
ГОЛГОТА ПОДРИЊСКИХ СРБА
Подсећања ради, бошњачке-муслиманске снаге под командом Насера Орића су већ у априлу 1992. започеле са етничким чишћењем Сребренице и средњег Подриња од српског становништва а терор је потрајао све до јула 1995. године. До тада је спаљено преко стотину српских села и заселака а многа од њих данас више не постоје на мапи. У тим свирепим нападима муслиманске војске, такозване Армије БиХ, живот је изгубило 3267 Срба, међу којима велики број жена, деце и старијих лица. Муслиманске снаге нису штеделе никога, а сам град Сребреница је постало главно војно упориште непријатељске агресорске војске одакле су вршени напади на околна српска села. У Сребреници су баш као и у свим другим босанско-херцеговачким општинама прве жртве били Срби, цивили, обични грађани. Почетком маја 1992. из самог града-вароши Сребренице прогнани су готово сви Срби. Од двадесетак Срба који су остали у граду Сребреници, рат је преживела само једна сенилна старица, док су сви остали мучки убијени а многи се и данас воде као нестали. У граду се током пролећа 1992. формирају логори, затвори и заточенички објекти где су током читавог трајања рата довођени заробљени српски цивили из сребреничких, братуначких и зворничких села који су овде мучени, злостављани и ликвидирани. У нападима, који су најчешће вршени на велике православне празнике (Ђурђевдан, Петровдан, Божић, Видовдан…) али и током гранатирања центра Братунца страдао је велики број српских цивила, укључујући и 72-оје деце. Најтеже је прошло место Скелани које је више пута било нападнуто. Муслимански екстремисти су убили 305 Срба, мештана тадашње МЗ Скелани, од чега је њих 69 страдало кобног 16. јануара 1993. године. Најбројније жртве су били цивили, жене и старија лица а тог зимског дана убијено је и петоро деце, док је њих осамнаесторо рањено!
ИЗБЕГЛИЧКА ТУГА – РАНЕ КОЈЕ НЕ ЗАРАСТАЈУ
Три ипо године је недужно српско становништво живело у прогонству, далеко од свога родног краја. Привремено пребивалиште српске породице су нашле углавном по суседним општинама – Братунцу, Зворнику и Власеници али и у градовима и селима братске Србије – у Бајиној Башти, Малом Зворнику, Лозници, Ужицама… Живот у избеглиштву био је нарочито тежак јер се нико није надао таквом следу догађаја. Многе породице понеле су тек мало најосновнијих ствари, а многе друге чак ни толико! Далеко од свога града, сребренички Срби су жељно ишчекивали дан повратка у своју родну Сребреницу. Приче прогнаника су потпуно различите и специфичне а опет све посебно тешке и потресне!
Након месеци и година чекања, тога јула 1995. дан ослобођења је коначно освануо! Храбра српска војска на челу са генералом Ратком Младићем ослободила је Сребреницу и зауставила терор орићевих разуларених банди. Војна акција „Криваја 95″ спроведена је на брилијантан начин а све са циљем да се спрече даљи злочини муслиманске тзв. Армије БиХ, да се заштити српско цивилно становништво и да се омогући повратак прогнаном народу.
Србин Милош је имао тридесетак година када је био приморан да напусти свој родни град а медијима је испричао своју исповест: “ – Протјерали су нас у прољеће 1992. са пушком у руци из наше родне Сребренице. Рекли су одлазите, ово је сад муслимански град, више нема мјеста за Србе. Идите и не враћајте се…нису нам дозволили ни све ствари да понесемо, избјегли смо са двије торбе а све остало су попалили, уништили и опљачкали и то све наше комшије муслимани са којима смо у миру и лијепо живјели прије рата. Али има Бога, након дугих молитви ево нас опет на родном мјесту, на свом огњишту одакле су нас прије три године протјерали. Да ми је да их видим и питам „зашто?“…убијали су нас само јер смо Срби. Погледајте на шта град личи, не можемо препознати своје куће и станове, све су порушили и попалили, опљачкали.., сад ето и они осјећају оно што смо ми прије три године. – рекао је Милош по повратку у свој град.
Раде, повратник у општину Сребреница казао је пре више година: – Увијек ћу памтити овај дан. Осјећања су помјешана, драго нам је што смо опет овдје у својој Сребреници одакле смо отјерани као пси те 1992. а опет смо тужни јер су многе наше комшије побијене, многе куће су попаљене, станови су урнисани..кад смо ушли затекли смо право расуло. Препознали смо имовину из Ратковића, Брежана, Кравице, Скелана које су муслимани опљачкали приликом напада на наша села у љето 1992. ту су наше веш машине, наши фрижидери, трактори, драгоцености, чак и одјећа, ..све је то из српских села опљачкано па донесено овдје – рекао је са сетом у гласу Раде М. из околине Сребренице!
Међу првим повратницима у Сребреницу, тог јула 1995. била је и Милица Стјепановић чији су супруг Михаило Стјепановић (42) и његова мајка Анђелија (74) остали у граду као цивили. Контакт са њима изгубила је у пролеће 1992. а уласком у ослобођену Сребреницу 1995. Милица се надала да ће затећи и своје најближе. У емисији „Подрињска Сјећања“, Милица Стјепановић је испричала како је њен супруг био изузетно поштован и цењен у Сребреници и како су га сви знали као доброг човека који је свима помагао. – „Године 1992. ја сам радила у општини и ништа нисам била обавјештена, само су рекли склањајте се дјеца и жене. Мој супруг је ту био са мајком и они су остали на свом огњишту, нису желели да напусте своје огњиште. Ја сам отишла са дјецом у Љубовију у избјеглиштво. Последњи пут сам контактирала са супругом у јулу, он ме је звао али се то брзо прекинуло и нисам га више од јуна 1992. чула. “ Милица је испричала како се у Сребреницу вратила 1995. године:
– Слушала сам како је Сребреница била заштићена зона, неке су породице и изашле из Сребренице. Зато сам била уверена да ћу тамо затећи и супруга и свекрву, међутим, када се могло доћи у Сребреницу ја сам била међу првима како бих видела јесу ли живи, каква је њихова судбина…све сам се надала, можда су ипак остали живи. Међутим, није их било. Кућа је била сва растурена, пола куће је било откривено, није било цријепа..у кући је био хаос. Причало се да је овдје било много породица али ја њих нисам затекла – испричала је Милица. Она наводи како се свуда распитивала о судбини супруга и свекрве, али одговора није било. На крају је из једне књиге сазнала да су обоје заробљени и стрељани од стране муслиманске војске у Поточарима. Они се и даље воде као нестали.
„Нажалост, у Сребреници није било живих Срба, сви који су остали у граду су убијени. Последњу српску жртву, старицу Иванку Мирковић, жену од преко 80 година, нашао сам убијену вероватно претходне ноћи на улазу у једну од вишеспратница близу полицијске станице. То је једини град у БиХ, где су побијени сви Срби и то никако да дође до наше свести“, истиче Иванишевић, који је оснивач београдског Института за истраживање српских страдања у 20. вијеку. “Откуд сада да су побијени муслимански ратни заробљеници две три године касније важнији него српски ратни заробљеници. Све српско је уништено и побијено, и цивили и ратни заробљеници, сва села су етнички очишћена”, рекао је Иванишевић новинарима у Београду, уочи прес-конференције “Сребреница – чињенице и питања”. Он је подсетио да је у то време, након три године тешких страдања, српска страна, учинила највише што се од ње могло очекивати.
– Изостала је освета и непријатељски однос и породице муслиманских злочинаца имале су третман као недужна цивилна лица која су се стицајем околности нашла у невољи. Да су се муслимани тако понашали према српским цивилима хиљаде њих би данас било у животу. Након уласка српске војске у Сребреницу муслимански цивили очекивали су освету јер су њихове куће биле пуне опљачкане српске имовине из српских спаљених села, али је српски војник показао толико витештво и достојанство, какво није виђено у Европи. – рекао је Иванишевић.
ЈЕДАНАЕСТИ ЈУЛИ – ДАН СРПСКЕ ТУГЕ И ПОНОСА
Српски народ Сребренице и Подриња заувек ће са високом дозом пијетета и поштовања спомињати име генерала Ратка Младића и свих других хероја, припадника Војске Републике Српске који су бранили српски народ и ослободили Сребреницу.
Иако се 11. јули 1995. искључиво спомиње у контексту страдања муслиманских-бошњачких војника треба истаћи да је за Србе то дан повратка на своја огњишта, дан када је у Подриње напокон дошла слобода и када је коначно стао рат на овим просторима. Тада је добро победило зло а војном акцијом Војске Републике Српске заустављен је терор орићевих екстремиста. Више хиљада српских породица је добило прилику да се врати у своје домове одакле су протерани три године раније!
Дану ослобођења претходио је свиреп напад муслиманске војске из наводно демилитаризоване зоне Сребренице, на српско село Вишњица а који се збио 26.06.1995. Тада је убијено и рањено десеторо српских цивила, махом старије доби што је унело додатни страх међу српско становништво. Злочини над Србима су настављени и у наредним данима. Нападнуто је српско село Баљковица приликом чега је убијено двадесеторо српских цивила и војника а тог јула 1995. гранатирани су цивилни циљеви у Зворнику приликом чега су убијене три жене, док је већи број српских цивила рањен. Од гранате је страдао десетогодишњи Ристо Којић, а у граду Сребреници 10.07.1995. ноћ пред улазак српске војске, орићеви зликовци су убили старицу Иванку Мирковић. Она је провела три ипо године у ратној Сребреници а ликвидирана је на самом крају рата да не би сведочила о ужасима које је видела. Тих јулских дана 1995. муслимански војници су из освете због пораза на бојном пољу засипали пројектилима српска села и градове иживљавајући се над цивилима. Муслимански војници су се крили по шумама и нападали српско становништво па су тако свирепо убијена петорица српских дрвосеча, повратника који су обављали уобичајене радове. Све то је подстакло борце ВРС да покрену војну акцију и зауставе овај терор.
Иако нема српске куће која није завијена у црно, српски борци су тог јула 1995. ипак показали висок ниво хуманости према муслиманским цивилима који су збринути и евакуисани на сигурну територију. Пружена им је сва медицинска помоћ, храна и све друге неопходне потребе.
И поред свих невоља које су погодиле српски народ, ови честити и храбри људи су снагом своје воље одмах по завршетку рата 1995. кренули са обновом роднога града! У Сребреницу се осим њених грађана доселио и велики број Срба са простора Сарајева, Олова, Вареша и других БиХ општина које је муслиманска војска прогнала из њихових домова. Сам процес обнове јесте био тежак и трновит али је везаност његових становника за завичај ипак била јача! Успешно су реализоване бројне идеје а донацијама су започети и завршени многи пројекти. Обновљене су и православне светиње које је орићева војска оштетила на самом почетку рата. Ипак, нека села су заувек остала збрисана са лица земље а остаци разрушених кућа и данас стоје зарасли у коров сведочећи немо о голготи српског народа. Православна звона и данас поносно звоне Сребреницом а српски народ одлучан је да своју историју никад не заборави.
Аутор: Игор Митић – Београд
