Сећање на оца Венијамина Жукова

субота, 18. 02. 2023.петак, 17. 02. 2023. Kefalo

Дана 23. јануара 2023. године протопрезвитер Венијамин Жуков се упокојио у Господу у Француској.

С тим у вези, обратили смо се следећом поруком старешини париске Цркве Свих Светих у Руској земљи просијавших РПЦЗ, барону Павлу Сергејевичу фон Бенигсену.

Са дубоком тугом сазнасмо за упокојење пријатеља наше заједнице, протопрезвитера Венијамина Жукова. Изражавамо наше искрено саучешће. У срцима која воле Христову Русију остаће заувек лик доброг пастира, неспокојног борца Беле идеје, родољуба Велике и Недељиве Русије, верног сина РПЦЗ, правог хришћанина, оца Венијамина.

Нека Господ упокоји душу тек упокојеног и опрости му све сагрешења.

Ваши у Христу,
протојереј Сергеј Кондаков,
протојереј Михаил Карпејев,
протојереј Александар Малих,
парохијани храмова цара мученика Николаја, преп. Сергија Радоњешког, заједница правeдног Јова Многострадалног.

Андреј Николајевич Јакимов, члан наше парохије, написао је следеће тужно обавештење.

Мало је таквих као што је био отац Венијамин! Цео живот у послу! Жива историја Цркве!

Саслуживао је са Првојерарсима РПЦЗ митрополитима Филаретом (Вознесенским) и Виталијем (Устиновом) и многим другим архијерејима РПЦЗ у манастиру Лесна. Био је дуги низ година исповедник и свештеник Леснинског манастира. Управитељ је парохија у Паризу од 1990. године. Донедавно је био настојатељ два храма цара мученика Николаја у Вилемуасону и Свих светих у Руској земљи просијавших у улици Клод Лорен у Паризу.

Написао је десетине књига и саставио многе збирке о савременој историји Руске православне цркве на руском, француском и неколико других језика. Обављао је много мисионарског рада. Штампао је и дистрибуирао широм света и у Русији огроман број икона Богородице Иверонско-Монтреалске, Новомученика и Исповедника Руских, Царствених Великомученика, Светог Јована Шангајског Чудотворца.

Од почетка 10-их година 21-ог века, стално је подржавао сиротишта у Доњецкој и Луганској области, слао им књиге и иконе и материјалну помоћ. Лично је слао књиге и иконе у Русију и широм света, никада ништа није узео заузврат.

Митрополит Виталије га је 2001. године поставио за секретара Архијерејског Синода РПЦЗ. Баћушку су у Вилмуасону увек посећивали, а посебно када је прослављан спомен на Царске великомученике 17. јула из целог света долазила су његова духовна деца, браћа и сестре, православни верници. Његовим трудом на данашњи дан 2017. године извршено је прослављење првојерарха РПЦЗ митрополита Антонија, Анастасија, Филарета и Виталија. Брат Фјодор је под својим строгим руководством насликао дивну икону, коју и ми имамо у храму. Велики пријатељ православне Русије, веома је волео наше парохије и наше свештенике. О њему као човеку могло би се много више рећи, али сада је стао пред Господа. Молите се за његов покој.

Вечнаја памјат!

Извор: https://kondakov.ws/blog/Pamyati-ottsa-Veniamina-Zhukova

Протопресвитер Венијамин Жуков и митрополит Виталиј (Устинов), 2004г.

https://rusidea.org/upl/pct/ZhukovVitalij2004.jpg

Животопис (према подацима на интернету)

Венијамин Николајевич Жуков (15.12.1931 – 23.01.2023) рођен је у Лорени (Француска) у породици белог Врангеловог официра Николаја Михајловича Жукова.

Служио је у француској војсци у ваздушним и падобранским трупама. Затим је студирао на Факултету за физику Универзитета у Лорени, специјализујући се за хемијско инжењерство у металургији. Радио је у овој специјалности као инжењер. Био је и на научном раду у Француском националном центру за истраживање телекомуникација, бавио се ласерским кристалима, имплантацијом јона у танке слојеве, полупроводницима.

Године 1963. породица се преселила у Виллемоиссон–сур–Орге (близу Париза). Служио је као регент у цркви Успења Пресвете Богородице у Саинте–Геневиеве–дес–Боис. 1964. године, после прослављења праведног Јована Кронштатског, прелази у РПЦЗ.

Године 1967. рукоположен је у ђакона од архиепископа женевског и западноевропског Антонија (Бартошевића), служио је у манастиру Лесна посвећеном Пресветој Богородици у Провемонту.

Године 1973‒1988 ‒ Главни уредник Билтена Западноевропске епархије Руске православне заграничне цркве „Messager: Bulletin d’information du diocese de l’Europe Occidentale de l’Eglise Orthodoxe Russe Hors-Frontieres“, званичног органа на француском језику западноевропске епархије Руске православне заграничне Цркве.

Године 1979. у манастиру Лесна архиепископ Антоније (Бартошевич) га је рукоположио за свештеника, постао је исповедник и председник Друштва пријатеља манастира Лесна.

1981. године, након славе Саборног храма Новомученика и Исповедника Руских, основан је храм у част Светог Цара–мученика Николаја и Светих Новомученика и Исповедника Руских на његовом земљишту у Виллемоиссон–сур–Орге, освећење цркве извршено је 1984. године.

Године 1987. постављен је за шефа комисије РПЦЗ за припрему прославе 1000-годишњице Крштења Русије. Од средине осамдесетих година прошлог века био је декан париског деканата РПЦЗ у чину протојереја. Од 1988. администратор Западноевропске епархије РПЦЗ за Француску.

Од 1990. године је ректор Цркве Свих Светих у Руској земљи просијавших у Паризу (19 rue Claude Lorrain, 75016 Paris).

2000. године критиковао је Архијерејски сабор РПЦЗ који је одржан у октобру 2000. године и који је најавио почетак дијалога о зближавању са МП. У мају 2001. године поделио је отворено писмо поводом забране несагласног свештенства Западноевропске Епархије РПЦЗ, у коме је навео: „Ми, свештенство и паства који исповедају традиционалну РПЦЗ, не прихватамо МП као истинску Руску Цркву, не погађају нас забране које нам намећу од стране МП, као ни од стране оних који признају МП као аутентичну Руску Цркву. Али ови последњи не могу да се бране од осуде Московске патријаршије. Услед тога, наши епископи су пробили канонско ограђивање (боравак) РПЦЗ и тиме је изложили опасности уништења. То је њихова кривица, за коју ће морати да одговарају.„

Митрополит Виталије, који је до тада био у пензији, објавио је 27. октобра 2001. године на Интернету „Ванредну изјаву„, у којој је писало: јерарси и многа чеда Заграничне Цркве, ја … повлачим свој потпис са документа о свом добровољном пензионисању и о преношењу мојих овлашћења на архиепископа Лавра. Тако је настала РПЦЗ (В) – јурисдикција Руске Православне Цркве у изгнанству, где је о. Венијамин ушао као секретар. На Архијерејском Сабору РПЦЗ (В), одржаном новембра 2005. године у Свето-Преображенском скиту у Мансонвилу, о. Венијамин је поново изабран за члана и секретара Архијерејског синода РПЦЗ (В).

Учествовао је у догађајима 2006–2008, који су довели до поделе РПЦЗ (В) на неколико нових „крхотина„, укључујући „Руску православну заграничну цркву под омофором архиепископа кишињевског и молдавског Антонија (Рудеја)„, где је служио о. Венијамин.

Од априла 2008. године водио је „Журнал уживо„ (https://pisma08.livejournal.com/), у којем објављује документе који се односе на историју поделе РПЦЗ од 2000. године, материјале о историји РПЦЗ и сопствене мемоаре.

+ + +

Почетком 1990-их, прикупљајући грађу за књигу „Мисија руске емиграције„, случајно сам посетио о. Венијамина у храму и код куће. Током овог сусрета, после дужег разговора, о. Венијамин ми је поклонио примерке Париских „Савремених белешки„ и других световних публикација које је имао са речима: „Толико година сам их чувао овде, очигледно чекајући на тебе„. Наши односи су настављени и убудуће у преписци, слао сам му своје објављене књиге из Москве, у „Мисији„ се његово име са захвалношћу помиње међу онима који су ми помогли.

Сачували смо добре односе и након слома историјске РПЦЗ, упркос неслагањима како је то требало спречити (сматрао сам да је исправно не ићи у РПЦЗ (В), већ да се треба одуприрати капитулационистичким тенденцијама). У целини, били смо једног мишљења, посебно после капитулације Синода РПЦЗ у мају 2007.

Последњих година о. Венијамин је објавио многе вредне књиге, које је предавао парохијанима и слао поштом нашој московској парохији:
– Руска православна црква у отаџбини и иностранству. Париз, 2011.
– Николај II. Последњи православни цар. Збирка историјске грађе и мемоара. Париз, 2013.
– У спомен на Владику Јована. Живот, богопознање, учење. Париз, 2017.
– Свети Антоније, Анастасије, Филарет и Виталије. Првојерарси Руске Заграничне Цркве. Париз, 2018.
– Руска православна загранична црква. Велики шок. Париз, 2019.
– Руска православна загранична црква. Наслеђе. Париз, 2022.
– „Држи шта имаш, да нико не узме венац твој“ (Откр. 3:11). Вилмуасон – Француска, 2022.

Његов парохијанин Н.Ја. саопштава да је став о. Венијамина према рату у Украјини био је недвосмислен: „Био је на страни Русије… Он се по мојим речима упознао са Н и веома га је волео. Имао је наду за људе какви су били Он и Ти! Када је сазнао да ћу летети за Москву, дао ми је књиге да их поделим. После сваког мог путовања, увек је питао за Н и како је у Русији. Живео је у Русији и бринуо се за њу. По избијању рата у Донбасу 2014. године основао је кружок за прикупљање средстава за болесну децу и сирочад, често је подсећао на ово и донирао и слао средства, добијали смо писма захвалности, које је он увек качио да висе на улазу у цркву. Био је веома потиштен манифестацијом неосовјетизма последњих година. Одлично је знао да Руска Федерација још увек није Русија, већ само корак ка њој…„.