Сећање на невине жртве: Пре 30 година хрватски терористи су напали Сомбор и Апатин

Иако Србија није учествовала у грађанском рату који је вођен у периоду од 1991. до 1995. током слома СФРЈ, важно је напоменути да је територија данашње Републике Србије (тада СР Југославије) од самог почетка па до завршетка рата била изложена артиљеријским нападима како са подручја Хрватске, тако и са подручја Босне и Херцеговине. Хрватско руководство чинило је све да се ратни вихор пренесе и на тло Војводине те су српски градови и села били изложени циљаним нападима хрватских снага приликом чега су страдали многи цивили. Грађани Србије страдали су на различите начине и под различитим околностима а нападаче често није било брига у кога пуцају, те су у тим нападима осим Срба, страдали и припадници других националности.

Град који је можда претрпео и највећа разарања јесте Шид. Бисер Срема, познат по мултикултуралности, био је под директним ударима у више наврата. Шид је гранатиран са територије Хрватске од стране хрватских паравојних снага у три наврата 1991. и 1992. године. Током напада гађани су искључиво цивили и цивилни објекти. Највећи напад збио се 5.11. 1991. када су мете бомбардовања били вртић, стамбене зграде, цркве и други друштвени објекти. Током гранатирања Шида убијена су и рањена 42 грађана српске, мађарске, словачке и русинске националности.

Осим Шида, гранатиран је и Апатин и то у више наврата. На град из кога нису вршена никаква борбена дејства, нити су тамо били смештени било какви војни потенцијали, 6. новембра 1991. око 23х и 30 минута са положаја хрватске војске испаљено је 11 артиљеријских граната које су причиниле знатну материјалну штету стамбеним објектима.

За време рата од 1991. до 1995. године Мост 51. дивизије (Батински мост) био је једина веза Барање, која је тада била у саставу Републике Српске Крајине (РСК), са остатком света јер је на Драви био непролазни фронт између РСК и Републике Хрватске, а Мађарска је од краја 1991. године па све до времена тзв. мирне реинтеграције своју границу према Барањи држала затвореном. Зато је тај мост био од животног значаја за снабдевање становништва, привреде и војске.

Знајући то, хрватска је страна крајем јануара 1992. године из рејона Копачког рита убацила у рејон Апатина диверзантску групу преобучену у униформе ЈНА са циљем да минирају тај мост. Несумњиво, намера нападача је била и да се почине злочини над српским цивилним становништвом у циљу застрашивања и изазивања опште панике. Терористи су планирали да у стању таквог хаоса минирају мост али како истичу сами мештани – постојала је намера агресора да се експлозив постави и пред куће и зграде обичних грађана. За овај терористички чин припремљено је скоро 3750 кг експлозива.

Ивица Крњак, заповедник Самосталне те „ускочке сатније“ која ће касније постати позната као „сомборска скупина“. Крњак је осмислио акцију у којој би се он, са одабраним припадницима своје јединице, преобукао у униформе официра и војника ЈНА те би амфибијом пуном експлозива прешли Дунав и са српске стране пришли строго чуваном Батинском мосту, који је спајао места Батину и Бездан, односно Барању и Војводину.

Ноћу 26. јануара 1992. Крњак и група његових до зуба наоружаних терориста кренули су у акцију и крвави, злочиначки пир. Исте ноћи у Копачком риту, терористи су наишли на двојицу српских мештана којима је била сумњива група „војника ЈНА“ које је предводио Ивица Крњак, а који је имао униформу официра ЈНА и представљао се као пуковник Јордан Јовановић.

Диверзанти су преко Копачког рита ушли дубоко на територију Србије, али су због техничког квара на возилу (амфибији) откривени и распршени на мање скупине. Након борби од 2. до 7. фебруара – 7 диверзаната је заробљено, још 1 накнадно, 3 су погинула, а 9 се успело спасити и препливати Дунав. У том свирепом акту агресије, свирепо је убијено троје грађана СРЈ, док је десеторо цивила, војника и припадника МУП-а задобило теже и средње тешке повреде. Осим ратног злочина над цивилима, злочинци су прекршили још нека од правила Женевске конвенције тиме што су пуцали по већ рањеним војницима, те злостављали и мучили обичне грађане, локалне рибаре и чланове особља.

Како су тада јавиле Сомборске новине, у месту Колут хрватски терористи су мучки убили полицајца Дамира Кокотовића, младића од непуне 22 године, док су на подручју Апатина убијени недужни цивили: пензионер Дане Вукобратовић /61/ и девојка Марица Воња /28/. Звуци сирене за узбуну, скривања по подрумима, одјеци граната и метака, те расута тела убијених, само су нека од потресних сцена које памте становници овог краја.

– Ми смо сви живели како треба, није било никаквих међунационалних тензија. Овде има преко тридесет нација и сви смо лепо живели. Сложно и без проблема. Нас све и сад обузме страх кад се сетимо тих дана када су усташе дошле готово на наш праг да нас побију све. Причало се да су хтели да минирају куће, то су они сами говорили и признавали, убили су невине људе, који су ишли на посао. Сви смо могли бити мета. Они су планирали да разнесу не само мост, него да дигну у ваздух и Сомбор и Апатин, куће, цркве, зграде..Ваљда им није било довољно што су стотине људи Срба, Мађара, Русина побили тамо у Хрватској па су дошли нас овде да убијају. Имали су сигурно и јатаке, Хрвате који су их обавештавали о свему и куда да се крећу. Ми смо живели у страху и током рата и дуго година након рата. Бацали су гранате на нас, на децу, на свој народ, то је зло, не знам шта друго да кажем. Дуго нисам могла да заспим док их нису осудили – испричала је тада ТВ репортерима Илонка З. грађанка Сомбора, иначе Мађарица по националности, која је читав рат провела у свом граду стрепећи за свој али и за живот своје деце.

– Доћи на туђи праг да силују, да кољу, да убијају, па то само могу они најокорелији нацисти а такве су биле Зенге и црнокошуљаши из Хрватске. Ја немам речи да опишем то њихово лудило. Па замислите у новембру и децембру 1991. стотине ако не и хиљаде Хрвата, цивила, свих, небитно, је прошло кроз руке ових наших дивних лекара и медицинских сестара у Шиду, Сремској Митровици, Сомбору, лечили су тај њихов народ…доводили су своје Хрвате, и цивиле и њихове војнике, рањенике у наше болнице, ја нисам могао на преглед отићи све је било пуно и наши их примили, лечили, све на нивоу што се каже…спасили им животе и они, замислите, само два три месеца после, дођу на наш праг да нас убијају. Мени је жао што су ти злочинци размењени, све их је требало доживотно осудити, да робијају за почињено јер они ће то сутра опет поновити. – речи су Милета Јовановића, који сваке године пали свеће за убијене суграђане.

Само прибраношћу војске ЈНА и припадника полиције, спречен је већи масакр а напад агресора је жустро одбијен. Део терориста дао се у панични бег скривајући се по шумама. Друга група од десетак припадника те јединице није имала среће: у Сомбору су их ухапсили припадници ЈНА, а похапшени хрватски војници, брзо су у затвору одали браћу, па чак и једни друге, због чега су осуђени као терористи.

Што се тиче српских цивила, они су до краја рата живели у агонији и атмосфери страха, стрепње и неизвесности. Страховали су да би терористи сваког момента могли доћи у њихове куће не би ли довршили започето.

Осморица оптужених терориста били су Бранко Мацан, Радомир Метић, Мартин Хорват, Адонис Хоџић, Никица Ћурић, Јосип Брандт, Саша Малчић те Адам Кушенић. На оптуженичкој клупи због „извршеног кривичног дела пружања помоћи учиниоцу после извршеног кривичног дела тероризма“ налазила су се и три брата Бранка Мацана – Јерко, Винко и Анте те сестра Здравка Башић, док је Бранков нећак Владимир оптужен за „непријављивање кривичног дела“. Пресудом 03.07.1992. оптужени су проглашени кривима. Изузев Бранковог братанца Владимира Мацана, који је ослобођен, сви су осуђени на дугогодишње казне затвора у распону од 5 до 20 година – укупно њих 12 на 159 година. У априлу 1993. осуђени терористи су пребачени из Сомбора у Сремску Митровицу, а у јуну исте године казна им је смањена на 85 година и шест месеци.

Међудржавним договором, хрватски терористи (припадници тзв. „сомборске скупине“) су након две године затвора размењени на контролној тачки УНПРОФОР-а код Липовца (12.01.1994.) чиме су југословенске власти послале јасну поруку породицама убијених и рањених цивила и припадника МУП-а, колико им је заиста било стало до својих грађана и задовољења правде.

О терористима је у Хрватској касније снимљен и филм где су сами учесници говорили о крвавом походу на туђе градове и села говорећи о томе као о некаквом херојском подвигу. Двојица су у изјавама датим по завршетку рата изразила жаљење што није „више четника погинуло“. Хрватски лист Национал пише како су се Крњак и преостали припадници Ускочке сатније вратили у Осијек, те да их је са једне стране мучио неуспех диверзантске акције, а са друге су жудели за осветом због својих заточених сабораца. Тако су кренули у обрачун са српским цивилима у Осијеку, са женама, децом, старим, болесним и немоћним особама. Тада почињу „нова селотејп убиства“ која су била мотивисана великом мржњом према свим грађанима Осијека српске националности.

Како истиче хрватски лист Национал, „Крњакова скупина“ је била одговорна за тешке масакре над српским цивилима у Осијеку. У јесен 1991. ова група је обављала две врсте послова: с једне стране, припадници Ускочке сатније често су, преодевени у униформе војника и официра ЈНА одлазили у извиђачке и диверзантске акције на српске територије и у унутрашњост Војводине, а када би се вратили у Осијек, бавили би се грађанима српске националности, који су нетрагом нестајали. Национал пише да је Крњакова ускочка сатнија била је подељена на три локације у граду Осијеку. Први простор била је некадашња основна школа „Раде Кончар“ у осјечкој Дивалтовој улици, где је било смештено највише припадника сатније. Друга локација је била кућа протеране српске породице у Улици Отокара Кершованија, где је био стожер Крњакове сатније: осим њега, који је онде становао, са њим су били његови најближи сурадници. Трећа локација била је позната само неколицини „проверених“: реч је о кући протераног Србина у Дубровачкој улици 30. Та је кућа постала Крњаков „центар за испитивање“, јер је имала велики подрум дебелих зидова од неколико различитих просторија, а ни једна подрумска просторија није имала прозоре према улици, па је могла послужити за испитивање, злостављање, силовање и мучење а да ни најближе комшије из улице знају што се догађа.

Хрватски терористи – припадници „Сомборске скупине“

Терористи који су учествовали у овој злочиначкој акцији данас су угледни грађани Републике Хрватске, примају „мировине“ и уживају сва права и привилегије тог друштва. Неки су награђени и политичким позицијама, живе као слободни и пуноправни грађани. Где су покопана тела убијених осијечких Срба, наравно, не желе да кажу.

Са друге стране, у Србији годишњице напада на Сомбор и Апатин протичу у потпуној тишини и ситуација је непромењена већ три деценије. Имена свирепо убијених и рањених цивила и припадника полиције су заборављена, нико их више и не спомиње. Неколицина грађана Сомбора и Апатина, те породице жртава, ипак апелују да се у близини Батинског моста подигне прикладно спомен обележје које би подсећало на ову трагедију.

Извор: Моја Посавина

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!