Сећање на блаженопочившег старца Урила
КЛЕПАЛА У ДРАГАНЦУ
/Духовнику оцу Кирилу/
[Из књиге „Живот са вером у Бога Христа Спаситеља“. књ. 6 / Протосинђел Кирило (Ђурковић) – 2. допуњено изд. – , 2018.г.]
Драганац је једини живи манастир у Косовском Поморављу. Божијом милошћу одолео је небројане нападе и насртаје незнабожачих шиптарских хорди. Сачуван је, да би сведочио векове. Да би крепио православне Србе како би сачували Светолазаревски завет…).
(…) Само нас је милост Божија заштитила, каже нам игуман Кирило. Шта сам могао тада, до само: О, Господе нека буде воља Твоја. И тако уздајући се у милост Божију истрајасмо. Сачува нас Господ. Због светости нашег народа, стараца и старица по селима пустињским.
(…) Отац Кирило зна шта су муке наших сељака. Али и зна шта је самоћа. Језиве хиљаду девесто деведесете године
остао је потпуно сам у манастиру са Богом. Молитвом, монашком, слао је извештаје о усамљености. О стрепњи и ишчекивању; о тихој нади и будућој радости.
(…) „Осећао сам Божије присуство више него икада, него кад сам био са братијом монасима. Обраћао сам се усрдно и дубоко; и верујем све је то Свемилостиви Господ примио“.
Долазио је повремено неспокој, не кријем. Искушења и узнимирења ума. Тада би се предавао пламеној молитви. Поучен искуством древних стараца и свог аве и његових поукама закључавао је ум свој у речи молитве, и спознавао суштину. Можда дарован том драгоценом спознајом, бесценим бисером духовним, јединим правим благом – богопознањем, делатно је размишљао.
„Сада ти је прилика, грешни Кирило, говорио сам себи, -да се преумиш, преправиш; да покушаш примену Еванђеља – животом (о, само ко се није никада нашао у потпуној усамљености, не зна за присуство Бога). Зато сам непрестано благодарио Богу. Па, уосталом и нека буде што треба да буде. Знам засигурно, да је то воља Божија“.
Заиста, зар је човек за земљу саздан, само – пита се монах суочен са Богом у дубокој пустињској тишини. И зна: Небо је наша коначна постојбина… Само да се истраје у непрестаној усамљеној усредсређеној молитиви у бдењу и покајању, пресабирању. Са надом на милост Божију.
Поћута, те тихо молитвено уздахнух, настави да сведочи напоменув да одавно чека да управо преда мном „открије сећања“.
„ И, Бог – велик и милостив сачува нашу Светињу, конак, свете изворе, пут и шуму (нису је сву посекли безбожни Арнаути), мене све грешног. И остави ми Господ разум (поред толико искушења, претњи и псовки, насртаја – људских и демонских, и поврати наду и веру. А велики благослов и молитве нашег духовника и Владике пратили ме све време. Заиста беше како благослови. Како измоли од Господа. И дође ми сабрат – искушеник… И нови конак подигосмо. И довршићемо, ако Бог да, све около. Велика помоћ Св. Архангела Гаврила. Ево, келије манастирске чекају Господом призване, богочежњиве људе. Ево стално срећем на путу, по селима и Гњиланској вароши добре и честите људе, и поканим их да дођу у светињу. Дошли би, кажу неки, а осиротели немају шта да донесу да приложе. Ено, видели сте, уз пут има камења, па по један камен донесите и поред капије оставите. И то је принос, одговарам: да се умножи ова наша скромна обитељ, да појачамо и умножимо молитве Господу, да се увећају ходочашћа, да се поврати и обнови црквеност ових добрих Божијих људи по поморавским и новобрдским селима. Да се сви врате на Пут Божији, похрле у Божији загрља; у пресвете Руке Господа и Спаса нашега Господа Исуса Христа које су непрестано раширене на часном и животворном Крсту.
Монах дубоко верује да је све до нас, наше је да уђемо у милост Божију, у загрљај Господњи. Да раскинемо окове грехова. Да истребимо све семе трулежи у нама и очистимо се. Да омрзнемо грех који привлачи, али штети. И помисао на њега. Да га потпуно презремо. Да не жалостимо Господа, да не срамотимо себе. Да се угаси свака страст у нама, да разгори се само мржња према злу и греху; и да успламти срце наше љубављу према Богу. Да оплакујемо склоност ка сагрешењу и немоћ нашу, и палост, и сву упрљаност душе. Јер, дужни смо заиста омрзнути грех, и пљунути на њега, и проклети га. Потнунопокајати се, оплакати прошлост грешну, и очистити се.
Монах непоколебљиво мисли: заволети Господа и заволети све који нас окружују, – преко праштања, кроз молитву и покајање; пажњом и молитвеним помињањем кроз непрестано праштање. Да, заволети све, наша је света дужност. Све што је од Господа. Што из љубави створеној… Дивити се и волети благи дрхтај јечменог класа и сипљив кликтај узнемирене птице; умилни бруј звона и жалостив урлик звери; превремени пад листа и погрешан траг глисте. Волети прекор старца и сиромаштво духа; богоискатељство. Све што је Господ прекрасно уготовио човеку за радовање, утеху и спасење. Све што слави и хвали Господа.
Само грех који нам није спремио Бог да презиремо; и да преступ, наслађивање сном и страстољубље; присећањем на пад. Све ђавоље и преварно, скревно и погано да одбацимо, а пригрлимо Богом намењено нам.
Да одбијемо сваку пажњу на грех – саветује, даље монах. Да не слушамо нашаптавање непоменог (ђавола) и његово ухање; не примамо помисли, слике што нам их он припрема.
Да поучимо се псалмопевцем: као глув не слушах и као нем не отварах уста своја (Пс. 37, 14).
И ту, заиста уверисмо се, да монах брижно чува дар Божији – ћутање. А од старешине старца чусмо поуку младом домаћину из села: „мораш се трудити да нађеш излаз из замке, начин да избегнеш пут у грех. Не заборави да те Господ увек гледа. Тако су се наши побожни стари чували. Да се не посраме пред Богом. Страх Божији је велико чудо, голем дар и почетак мудрости“.
Аутор: проф. Слободан Костић, завичајни песник и писац, Речане, Косовска Каменица
