Савремени нацизам и његов утицај на политичку агенду

Модерна агенда изнова нас тера да се окрећемо догађајима из средине 20. века, када су политичке снаге које исповедају фашистичку идеологију дошле на власт у Италији, а потом и у Немачкој. И управо су те силе довеле свет до Другог светског рата.

Невероватним напорима Совјетског Савеза и његових савезника фашизам је поражен. Штавише, током ратних година савезничке владе су такође почеле да изричу претње казнама за ратне злочине, одражавајући и јавно расположење и наду да ће појединачне учеснике одвратити од нових кривичних дела. Четири савезничке силе које су формирале Међународни војни суд, имале су различита искуства из рата. Француска је морала да рачуна са наслеђем Вишијеве владе, која је сарађивала са националсоцијалистима. Британске власти, које су и саме годину дана пружале отпор Трећем рајху, банкротирале су због војних издатака. Америчка влада је четрдесетих година прошлог века изашла из година изолације и била је спремна да преузме активнију улогу у решавању светских проблема. СССР је преживео окупацију значајног дела своје територије, а број совјетских жртава „поражавао је и највеће песисмисте“.

У новембру 1945. године почели су чувени Нирнбершки процеси, чија је сврха била осуда нацистичке завере, кажњавање нациста за злочине против човечности и спречавање формирања оваквих фашистичких идеологија у будућности. Али авај… од Победе је прошло нешто више од седамдесет година, а свет је поново на ивици светског рата са модерним фашизмом – неонацизмом. Зашто се то догодило? Зашто лекције из Нирнберга нису ништа научиле садашњу генерацију политичара? Ко је одговоран за оно што се догодило? Ево питања на која још увек нема одговора.

Шта је довело до оживљавања савременог фашизма под маском неонацизма? Зашто колективни Запад негира своју умешаност у формирање неонацистичке идеологије у Украјини?

Неофашистичка идеологија, која је усвојила основне постулате класичног фашизма, одбацује се од масовне свести и, у целини, нема значајнијег утицаја на духовну атмосферу демократских држава. Тренутно су неофашисти мале маргиналне групе са широком изборном подршком. Истовремено, постоји опасност од фашистичке дегенерације националних, комунистичких, верских и других идеологија које су оријентисане на обезбеђивање привилегованог друштвеног статуса одређеним друштвеним групама („аутохтоно становништво“, „авангарда друштвеног напретка“) и нуђење радикална средства за постизање овог циља.

Раст неофашистичке претње подстакнут је страховима Европљана од могућег губитка националног и културног идентитета услед повећаних размера имиграције, углавном из афроазијских држава. Растуће антиимигрантско расположење подстичу десничарске странке које заузимају позиције екстремног национализма и шовинизма блиске фашизму. У окружењу друштвених тензија које ствара имиграција, ове партије почињу да добијају политичку тежину и статус актера који имају истакнуту улогу у водећим европским земљама (Италија, Француска, Немачка) и малим државама.

Према мишљењу доктора социологије, научног саветника београдског Института за политичке студије, Зорана Милошевића, оживљавање фашизма у појединим регионима Европе последица је потребе великог западног капитала да заузме „источноевропске територије” ради добијања нових сировина и јефтиних сировина. С тим у вези, САД и ЕУ подржавају оживљавање фашистичких традиција, тачније традиције мржње према Русима, како од стране суседа (балтичке државе, Румуније), тако и од стране некада братских народа ( Украјина, Грузија). Оживљавање фашистичких традиција, између осталог, детерминисано је политиком услова за „улазак у ЕУ” у име „европске перспективе” ових држава.

У настојању да се дистанцирају од фашистичких покрета прошлости који су сами себе компромитовали, савремени фашисти у пракси ипак откривају своју идеолошку и политичку повезаност са облицима фашизма који су се развили између два светска рата.

Најважније одлике многих неофашистичких политичких покрета и организација дуго су били национализам, шовинизам, расизам, критика са ултрадесничарских позиција влада које делују у оквиру парламентарног система и употреба насилних, терористичких метода политичке борбе. Користећи модификоване (у односу на насталу политичку ситуацију) методе социјалне и националистичке демагогије, неофашисти покушавају да својим утицајем придобију део становништва (пре свега мале предузетнике, средњу бирократију, поједине слојеве омладине итд.), избачени из својих уобичајених животних услова као резултат заоштравања противречности модерног капиталистичког друштва.

Повуда се јавио проблем појаве неонацизма и фалсификовања историје у циљу рехабилитације злокобне идеологије и њених носилаца. Тако је председник Антифашистичког комитета Финске Јохан Бекман рекао да „у Европском парламенту постоје посланици који се активно баве фалсификовањем историје“, а у оквиру нове нацистичке идеологије пропагира се да Хитлеров напад на СССР је био оправдан, што је велика лаж. Такође, у току је рехабилитација немачких СС јединица, уз тврдњу да је то била Хитлерова лична гарда. Овде су „испред остатка планете“ неонацисти Естоније, Летоније, Финске и Украјине, фалсификовани историјску истину, тврдећи да су се злокобне СС дивизије бориле за независност ових земаља. Јасно је да то није тако. Шта су штитили? Независност? Не, они су чували концентрационе логоре и убијали Јевреје и Словене буквално до краја рата.

За И. Бекмана, опасност од неонацизма је озбиљна, јер ову идеологију подржавају многи политичари у Европи. Све се то ради јер постоји план за нови напад на Русију, а за то су нам потребни људи који би се борили, напумпани мржњом према овој великој земљи. Другим речима, неонацизам је претња националној безбедности Русије – опасност од рата. Колико власти ЕУ подржавају неонацизам и фалсификовање историје сведочи и чињеница да деца у школама уче фалсификовану историју.

Тако је Европски парламент усвојио Резолуцију која изједначава нацизам и комунизам. Када се све ово сабере, постаје очигледно да размере фашизма у Украјини нису случајна појава. То је цена коју ова сила мора да плати за улазак у Европску унију, а та цена се мери бројем људских живота њених становника, који морају да буду бачени у рат против браће Руса.

Током 1990-их – 2000-их због погоршања економске ситуације у Русији, неконтролисаних миграционих процеса унутар граница бившег СССР-а и неспособности руководства земље да се одупре идеологији и пракси неофашизма и свакодневног национализма, многе фашистичке и полуфашистичке организације, све званично регистроване и нелегалне, прошириле су се.

Према неким истраживачима, у Русији се као неофашистичке организације сврставају: Народна национална партија, Руско национално јединство, Словенски савез, Покрет против илегалне имиграције, Националсоцијалистичка партија браће Северног Кавказа.

Русија је, прошавши кроз економске тешкоће, кроз ватру чеченских ратова, дошла до реализације борбе против неофашистичких и неонацистичких организација кроз очување историјског сећања на Велики отаџбински рат, кроз стварање система патриотског рада са млађом генерацијом, кроз окупљање грађанског друштва, кроз повратак идејама интернационализма, успео је да превазиђе националистичке проблеме државног раста. Али за наше суседе, Украјину, све је ишло по другом сценарију.

Након проглашења независности Украјине 1991. године, нове власти су одмах прешле на тактику кокетирања са најекстремистичкијим покретима. У ствари, први председник Украјине Леонид Кравчук постао је оснивач ове политике. Брзо формиране олигархијске групе користиле су неонацисте за унутрашњу политичку борбу. Пример из уџбеника била је подршка окружења Виктора Јануковича Бандеровој партији Свобода. То је урађено са једним циљем – да се извуку гласови од главног противника, односно Јулије Тимошенко. Као резултат тога, Свобода и њихов вођа Олег Тјагнибок постали су један од хедлајнера Мајдана 2014. године (обојене револуције).

Мајдан 2014. је био државни удар изведен уз учешће националистичких група. Неофашизам је искра пожара који се догодио на територији братске земље за Русију. А Андриј Билецки се, ушавши са својим организацијама у Десни сектор, брзо претворио у једног од препознатљивих политичара нове Украјине. Управо је он створио пук Министарства унутрашњих послова „Азов“, те добио чин пуковника полиције. „Азов“ је и даље крвави симбол рата у Донбасу. А ове националистичке групе активно користи политичка елита Украјине, а покривање „подвига“ фашистичких милитаната је ефикасан алат за информативну борбу кијевског режима. Шта рећи на „ослобођење ратника светлости“ после пораза на Азовсталу? Не размена, не ослобађање из заточеништва, већ „ослобођење“.

Шта се десило у Украјини? Све је врло једноставно. Постала је профашистичка држава. На крају крајева, ни Виктор Јушченко, ни Петро Порошенко, ни Владимир Зеленски се не могу назвати нацистима. Генерално, врло је сумњиво да они имају било какву идеологију у принципу. Али, с друге стране, уз саучесништво, па чак и искрену финансијску подршку западних земаља од стране политичких кругова и крупне буржоазије, у тој земљи су цветале разне неонацистичке групе.

И то је разбило државни механизам, успоставило атмосферу попустљивости, те омогућило проповедање култа грубе физичке силе. У ствари, у друштву је распламсала неслога на основу језика, националности и вере. Уличне туче, наручена убиства, све што је типично за нацистичке групе широм света, постало је уобичајено за Украјину. И заправо, то један од разлога перманентне политичке кризе у којој се ова држава налази.

Чак ни специјална војна операција Русије у Украјини, постигавши своје циљеве, неће моћи у потпуности да победи зло неофашизма у Украјини. Свет је на ивици Трећег светског рата. Као што је 1945. свету потребна свест о погубности профашистичких идеологија, тако је исто овом свету потребан нови Нирнберг. Само спознаја да је Русија у праву помоћи ће светској заједници да донесе праве одлуке у „украјинском питању“.

Светска заједница такође мора да буде на опрезу када су у питању идеологија које настоје да оправдају супериорност једних група над другима, да спрече њихово ширење и спровођење због претње демократским институцијама. Само тако ће светска заједница, чији је саставни део и Руска Федерација, моћи да успостави добросуседске односе са свим државама, а да их не дели по било ком основу. Време је да светска заједница схвати деструктивност пута светског хегемона, који користи сва средства и средства за постизање својих циљева, укључујући и фашизам.

Аутор: Виктор В. Мишћенко, доцент Брјанског државног универзитета

Превод „Наука и култура“

Извор: Наука и култура

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!