Саво Манојловић и „Крени промени“ су само завршни део пројекта НВО хоботнице који траје више од деценије
Највећи трик који су НВО икад извеле јесте кад су убедили свет да није важно одакле долази новац.
Рокфелер (и слични) су схватили да по годишњој цени једног војника окупатора у Ираку и Афганистану могу да купе целу организацију у некој држави која ће да заступа интересе крупног капитала. Војник уз то изазива отпор и не може се искористити рудно богатство у условима сталне побуне, док финансирани играчи треба само да скрену пажњу јавности са пљачке на неку другу страну, у крајњој линији да праве ријалити.
Џон Рокфелер је намештајући игру у нафтном бизнису постао најбогатији човек на свету. Како је „прешао игрицу“ у свом сектору?
Тако што је игру наместио.
Његов Стандард оил заузео је око 90% тржишта и створио монопол, потпуно уништивши конкуренцију. После деценије борбе америчко министарство правде је успело да докаже незаконити монопол и разбије компанију, али Рокфелер је ипак задржао огроман утицај а и 1913. смислио је начин како да сачува своје богатство од опорезивања кроз ВЕКОВЕ, и кроз своју фондацију настави да шири утицај и „намешта игрицу“.
И његови синови су 1940. основали своју Фондацију браће Рокфелер.
Тешко је укратко описати све, суштина је да им је данас у фокус Западни Балкан и Кина (највећи противник Америке који им у овој деценији преузима доминацију светском привредом).
Фондација Рокфелер се затим (заједно са Фондацијом Била Гејтса) бави и решавањем питања глади у Африци преко употребе ГМО хране, финансирањем Монсанта и Баyера (сад су једна компанија). Србија једина у Европи не дозвољава увоз и производњу хране са ГМО, што може да буде најбоља препорука за нашу храну, реклама, која се НЕ КОРИСТИ, вероватно јер се спрема либерализација увоза („под условом да буде јасно означено, јадни ми морамо због уласка у ЕУ 2067“).
Чак је и Гардијан пре неколико година писао како ове фондације својим финансијским утицајем подривају стратегије УН агенција и држава у сегментима борбе против глади или болести.
Писали смо о председнику Буркине Фасо Томасу Санкари који се пар недеља пред атентат успротивио западном колонијализму баш речима „Ко те храни тај те контролише“.
Рокфелер, Сорош, УСАИД и десетине сличних западних фондација пласирају велике суме новца у цивилно друштво земаља у развоју, али и сваком ко сутра може да има било какав утицај на законе или политику тих земаља. Ако плаћаш све играче свеједно ти је ко ће да победи на изборима, сви су твоји. Свеједно ко ће да надзире њихов рад, и они су твоји.
Направљена је симбиоза власти и оних који говоре да су против власти а виђени су као могућа следећа замена.
Ово није само изум Балканаца, на пример једне године је само Сорошева фондација објавила директна плаћања која је имала према 300+ чланова парламента ЕУ (од 750).
Слика Сорошевог сина са тимом А у Охриду говори у прилог томе, где се види коње ту од њих најопуштенији, а ко је газда.
Вољу Запада о стварима које им доносе профит спровешће тим А или тим Б. Купиће и тим Ц.
Ова наша српска жаба је чудо, како још није скувана. Наравно, има ту и обећавања тима А и Б Западу ко ће боље да испуни жеље.
Саво Манојловић и „Крени промени“ су само завршни део пројекта НВО хоботнице који траје више од деценије.
Учио је дуго како се фондаши у „Грађанским иницијативама“ (претпостављам да ће тај део покушати да прикрије, мало су ту незгодне финансије и акције за будућег политичара који покушава сад да глуми центар) , у „Србија у покрету“, одрадио курс за кампање на Харварду, направио своју организацију УЗУЗ… Саво пре Саве је Марина Павлић са „Србија у покрету“ (Саво је ту био привезак), али се она и поред издашних донација није пробила са онлине петицијама, док је Саво ту имао више успеха јер се накачио на несрећу народа са литијумом. Онлине петиције користи за прикупљање базе мејлова које ће касније користити у политичкој каријери.
Заштитимо Јадар и Рађевину је контактирао „да нам помогне са онлине петицијом“. Одбили смо, рекли да ако је већ правник, и ако већ годинама има организацију за заштиту уставности и законитости онда може да помогне правно, јер смо тад кретали у рад на жалби за Бернску конвенцију. Лик је нестао.
У онлине петицију је по сваку цену гурао Мирослава Мијатовића (писали смо већ о његовој улози), иако нам је рекао да „зна ко је Мијатовић, али нема везе, он мора да буде потписан“.
Ту је стигла потврда да улога коју је Саво одиграо око Паркића на Бановом брду није случајна (после годину дана борбе грађана, који су зауставили радове а Саво се накнадно појавио, Саво је одрадио генијално решење са Весићем да град надокнади штету инвеститору другим плацем – никад нисмо добили одговор који је то плац дат, колико вреди, колико је све грађане Београда коштало да се све заташка и Весићеви општинари са Чукарице извуку).
Победа за сликање коју смо сви ми дебело платили.
Још једна потврда да централа може једном да погреши али не 100 пута десила се са блокадама, кад је неочекивано на улице Србије изашло 100к људи. Да се Вучићу не деси народ побринуо се Саво, који је најавио да ће позвати људе да се повуку ако се испуне два захтева: Закон о референдуму и о експропријацији.
Народу је рекао да је испуњено. А није.
Код референдума нема више цензуса (па тако може и сутра Косово да се укине из Устава без изашлих 50%), а експропријација је могућа, по Закону о рударству. Испада да су људи изашли на улице да би се Саво рекламирао.
Укидање пројекта Јадар почетком јануара је одрађено да би се крајем јануара Србија изјаснила по нашој тужбу у Стразбуру – да је пројекат завршен, а и због близине избора. Знамо већ како ће покушати да га наставе, али Стразбур је прочитао те намере па ће још надзирати Рио Тинто.
О Савиној игри са Мораторијумом на литијум и бор (не забрана, него само мораторијум) сам већ рекао да је у питању подвала која само обезбеђује 20 година фондашења и зарађивања на теми.
Обратио сам пажњу и ко је тих дана говорио у прилог Сави, да не смемо да забранимо будућим генерацијама да копају „кад се нађе неко еколошкије решење“. (Поздрав за Поноша. Двоје су се тако смували)
Потврда је и ова нова донација Рокфелера од 60к долара, док остале донације нису доступне, али колико су имали као „Србија у покрету“ говори да ће сад имати још више.
И поред толико новца се тражи од српске сиротиње да финансира акције „Крени промени“, и плати налепнице (500 динара за 10 комада?) које ће сами донатори после да лепе. У видеу се каже „свака наша акција је покренута донацијама појединаца“. Рокфелер се прећуткује.
Претпостављам да се ради на ширењу базе активиста који ће сутра бити база за одборе у политичкој кампањи широм Србије.
„Сукоб“ са Митровићем је добро осмишљен ријалити, маркетинг (типа Карлеуше „само нек се прича о мени“) за оба актера, и опет wин-wин за обе стране.
У фебруару је ионако био најављен крај Задруге.
Нови пројекат је сигурно већ спреман (сад и пензионери буље у телефоне).
Пинку неће одузети националну фреквенцију, неће се више ни доводити у питање као што сад нико више ни не спомиње како то да је експропријација могућа и како то да за референдум о Косову може да одлучи и два гласача. Биће ово само још један ријалити који ћете моћи да гледате из студија Хепија у Земуну (пошто јавни сервис РТВ и Гојгићка тамо снима, не смета Пецони у суседној просторији. Колико се плаћа закуп Хепију? Тј, ми колико плаћамо?)
Овај текст је изазван фондашким убијањем активизма. Тешко стање народа, који је под сталним нападом власти на општа добра свих нас, цивилни сектор користи да се дочепа све већих донација са Запада, не борећи се да спречи штету него само за то да се до пензије „боре“.
Посебно је револт изазвао манекен Рокфелер браћа фондације, Дојчиновић својом изјавом о Асанжу.
Асанж је Прометеј слободног света, којег је лицемерни „демократски свет“ издао, највероватније баш зато што није глумио, и није био фондаш.
Више је учинио један Асанж за истину него сви новинари света заједно, који нису имали образа ни да се побуне да га спасу разапињања на крст.
После деценије проведене у 4 зида биће изручен Америци где га чека још гори третман до смрти, али нема протеста, нема милиона људи на улицама Лондона и демократског Запада, а домаћи фондаши знају ко их финансира и шта за те паре морају да раде.
Аутор: Никола Радовановић
Извор: Заштитимо Јадар и Рађевину
