Saveti za preživljavanje u slučaju rata / kolapsa sistema
Ovo je priča čoveka o tome kako su on i njegov „klan“ preživljavali u toku godinu dana u gradu sa stanovništvom od 60.000 ljudi tokom raspada Bosne, 1992.godine. I, uprkos činjenici što je ovo opis izvanrednih okolnosti, sve pomenuto može nam pomoći da predvidimo određene činjenice i omogućiti nam da se pripremimo za njih.
“Ja sam iz Bosne, a vi znate da je tamo bio pakao od 1992 do 1995.godine. U toku jedne godine sam živeo i opstao u gradu od 60.000 ljudi, bez vode, struje, benzina, zdravstva, civilne odbrane, raspodele hrane i drugih gradskih službi, bez ikakvog oblika centralizovane vlasti.
Naš grad je bio blokiran od strane vojske u toku godine dana i život u njemu je bio pravi užas. Nismo imali ni policiju, ni vojsku, bilo je naoružanih grupa, a oni koji su bili naoružani, branili su svoje domove i porodice.
Kada je sve počelo, neki od nas su bili bolje pripremljeni, ali većina zaliha hrane porodica u susedstvu bila je dovoljna samo za nekoliko dana. Neki od nas su imali pištolje, a samo mali broj je imao AK47 i sačmaru.
Posle 1-2 meseca, u gradu su počele da haraju bande, oni su uništavali sve, na primer, bolnice su uskoro postale prava bojišta. Policija više nije postojala, a 80% bolničkog osoblja nije išlo na posao.
Imao sam sreću da je moja porodica u to vreme bila velika – 15 ljudi u velikoj kući, 6 pištolja, 3 AK47. Zbog toga smo mi, na kraju, preživeli, bar većina od nas.
Amerikanci su nam bacali suve obroke svakih 10 dana da pomognu opkoljenom gradu, ali to nije bilo dovoljno. Neke, veoma mali broj kuća, su imale bašte. Posle 3 meseca su počeli prvi glasovi o smrti od gladi i hladnoće.
Skinuli smo sva vrata i prozore sa napuštenih kuća, rasturili naš parket i izgoreli sav nameštaj da bi se zagrejali.
Mnogi su umrli od bolesti, posebno zbog vode (u mojoj porodici – dvoje), zato što smo mi uglavnom pili kišnicu. Događalo se da jedemo i golubove, pa čak i pacove.
Novac je vrlo brzo postao bezvredan, i mi smo se vratili razmeni robe. Žene su se davale za konzervu mesnog nareska. Teško je o tome govoriti, ali to je istina – većina žena koje su trgovale sobom, bile su očajne majke.
Vatreno oružje, municija, sveće, upaljači, antibiotici, gorivo, hrana, akumulatori – za to smo se borili kao zveri. U takvoj situaciji sve se menja – većina ljudi se pretvara u čudovišta. To je bilo odvratno.
Snaga je bila u broju. Ako ste živeli sami u kući, bilo je samo pitanje vremena kada ćete biti ubijeni i opljačkani, bez obzira koliko dobro ste bili naoružani.
Danas smo ja i moja porodica dobro pripremljeni – imamo zalihe, ja sam dobro naoružan i imam iskustvo. Bez obzira na to šta se može desiti – zemljotres, rat, cunami, vanzemaljci, teroristi, deficit, ekonomski kolaps, neredi…bitno je to da će se nešto desiti.
Zaključak iz mog iskustva – ne možete sami da opstanete, snaga je u broju, pravilnom izboru proverenih prijatelja, u jedinstvu porodice i njenoj pripremi.
1. Da li ste se bezbedno kretali po gradu?
Grad je bio podeljen na zajednice po ulicama. Naša ulica je imala 15-20 kuća, i mi smo organizovali naoružane patrole po 5 ljudi svake večeri, da bi osmatrali bande i naše neprijatelje.
Sve razmene su se dogašale samo na ulici. Na 5 km od nas je bila cela ulica za razmenu, sve je organizovano, ali je zbog snajperista bilo suviše opasno hodati tamo.
Takođe, na putu do tamo mogli ste da naiđete na razbojnike i budete opljačkani. Ja sam išao tamo samo 2 puta kada mi je trebalo nešto zaista posebno i važno (lekovi, uglavnom antibiotici).
Niko nije koristio automobile – ulice su bile blokirane otpadom, smećem, napuštenim vozilima, a i benzin je vredeo kao zlato.
Ako ste morali da idete negde, onda je to rađeno samo noću. Nije se smelo ići sam, niste smeli ići u prevelikoj grupi, samo 2-3 ljudi. Svi su trebali biti dobro naoružani, kretati se veoma brzo u senci, kroz ruševine kuća, a ne po ulicama.
Bilo je mnogo bandi od po 10-15 ljudi, ponekad je njihov broj dostizao 50. Ali, bilo je mnogo i normalnih ljudi – takvih kao ti i ja, očeva, dedova, koje su ubijali i pljačkali. Nije bilo „heroja“ i „zlikovaca“. Većina ljudi je bila negde u sredini, i bili su spremni na sve.
2.A drveće, čini mi se da oko grada ima mnogo šume, zašto ste goreli svoj nameštaj i vrata?
Oko moga grada nije bilo mnogo šume. To je bio veoma lep grad – sa restoranima, bioskopima, školama, aerodromom, i kulturnim centrima. Mi smo imali u gradu park sa voćkama, ali je sve to bilo isečeno za manje od dva meseca.
Kada nema struje za kuvanje hrane i grejanje, morate da gorite sve što vam padne pod ruku – nameštaj, vrata, podove … i sve ovo izgori veoma brzo.
Nismo imali pristup predgrađima i prigradskim farmama – u predgrađima je bio neprijatelj, mi smo bili u okruženju. A u gradu se nikad ne zna ko ti je neprijatelj.
3. Koja znanja su vam koristila tada?
Morate da zamislite da je to, u stvari, bio povratak u kameno doba! Na primer, ja sam imao bocu sa plinom. Ali nisam je koristio za grejanje i kuvanje, to je bilo preskupo! Ja sam je prilagodio nameni za punjenje upaljača – upaljači su bili od neprocenjive vrednosti! Neko mi je donosio prazan upaljač, ja sam ga punio i uzimao za njega konzerve hrane ili sveće.
Ja sam bolničar po struci i moje znanje u tim uslovima bilo je moj kapital. U takvim vremenima, znanja i veštine, na primer, sposobnost da se poprave stvari, vrede više od zlata. Stvari i zalihe nestanu, to je neizbežno, a pomoću veština i znanja – imate priliku da zaradite za hranu.
Hoću da kažem – učite se da popravljate stvari, cipele ili da lečite ljude. Moj komšija, na primer, znao je da napravi kerozin za lampe. On – nikada nije gladovao.
4. Kada biste sada imali 3 meseca za pripremu, šta biste uradili?
3 meseca za pripremu? Hm, bežao bih preko granice! (šala).
Danas ja znam da se sve može promeniti jako brzo. Ja imam zalihe hrane, sredstava za higijenu, baterija…zalihe za 6 meseci. Živim u stanu sa dobrim stepenom bezbednosti, imam kuću za beg, “rezervni položaj“ u selu 5km od mog stana, u kući takođe imam zalihe za 6 meseci. To je malo selo, većina žitelja je tamo dobro pripremljena, rat ih je naučio.
Ja imam 4 vrste vatrenog oružija, i po 2000 metaka za svako.
Imam dobru kuću sa baštom, koju znam da obrađujem.
Osim toga, ne želim više da se osećam kao budala – kada svi okolo govore da će sve biti dobro, ja već znam da će sve propasti.
Ja sada imam snage da učinim sve da bih preživeo i zaštitio svoju porodicu. Kad se sve ruši, čovek treba da bude spreman da radi neprijatne stvari da bi zaštitio svoju porodicu. Ja samo želim da moja porodica preživi.
Preživeti sam skoro je nemoguće (po mom mišljenju), čak i ako ste naoružani i spremni, na kraju, ako ste sami, vi ćete umreti. Video sam to mnogo puta.Dobro pripremljene velike grupe i porodice sa različitim veštinama i znanjima su najbolja opcija.
5. Šta ima smisla skladištiti?
Zavisi. Ako želite da opstanete pljačkajući, onda sve što vam je potrebno je dosta oružja i municije.
Osim municije, hrane, sredstava za higijenu, akumulatora, baterija, obratite pažnju na jednostavne stvari za razmenu – noževe, upaljače, sapun, kresivo. A alkohol, koji može da se skladišti na duže vreme – viski (marka nije bitna), čak i najjeftiniji, je vrlo dobar proizvod za razmenu.
Mnogi su umrli zbog nehigijenskih uslova. Biće vam potrebne vrlo jednostavne stvari, ali u jako velikim količinama, na primer, mnogo kesa za otpad. I samolepljive trake. Tanjira i čaša za jednokratnu upotrebu, plastičnih ili kartonskih, njih treba mnogo. Ja to znam jer mi to nismo imali. Ja mislim da je skladištenje sredstava za higijenu važnije od skladištenja hrane.
Lako je upucati goluba, naći jestivo bilje, ali ne možete da pronađete ili upucate dezinfekciono sredstvo, na primer. Morate imati dosta deterdženata, sapuna, sredstava za dezinfekciju, rukavice, maske … sve za jednokratnu upotrebu.
Pored toga, potrebna je obuka u prvoj pomoći, potrebno je da znate kako da očistite rane, opekotine, čak i prostrelnu ranu, jer ne postoji bolnica. A čak i ako nađete lekara, on može da nema anestetik ili vi nemate čime da ga platite. Naučite kako da koriste antibiotike i napravite zalihu njih.
Oružje treba da bude jednostavno. Ja sada nosim Glok .45, jer mi se sviđa, ali taj kalibar ovde nije uobičajen, pa zato i dalje imam dva ruska TT kalibra 7,62 mm. Ovde ima mnogo takvog oružja i municije. Ja ne volim automat Kalašnjikov, ali svi ga imaju, tako da …
Potrebne su vam stvari male i neupadljive, na primer, dobro je imati generator, ali je bolje imati 1000 “BIC“ upaljača. Generator pri radu pravi buku i privlači pažnju, a 1000 upaljača su jeftini, zauzimaju malo prostora, i oni se uvek mogu zameniti za bilo šta.
Vodu smo uglavnom koristili kišnicu – prikupljali smo je u četiri velika bureta, a zatim kuvali. U blizini je bila reka, ali voda u njoj je uskoro bila prljava. Cisterne za vodu su takođe veoma važne. Morate da imate burad, kofe i kontejnere za skladištenje i transport vode.
6. Jesu li vam zlato i srebro bili od pomoći?
Da. Ja lično sam zamenio svo zlato za municiju. Ponekad smo mogli da koristimo novac (marke i dolare) da kupimo neke stvari, ali ti slučajevi su bili retki, a cene previsoke. Na primer, konzerva pasulja koštala je 30-40 dolara. Domaća valuta je brzo propala, jednostavno rečeno, mi smo se stalno razmenjivali.
7. Je li so bila skupa?
Bila je skupa, ali jeftinija od kafe i cigareta. Imao sam dosta alkohola, i menjao sam ga bez problema. Konzumiranje alkohola je bilo povećano više od 10 puta nego obično.
Sada je za razmenu verovatno bolje da skladištimo cigarete, upaljače i baterije, jer zauzimaju manje prostora.
Ja nisam bio spreman u to vreme, nisam imao vremena da se pripremim. Do nekoliko dana pre nego što je „govno upalo u ventilator,“ političari na televiziji su ponavljali da je sve u redu.
A kad nam je nebo palo na glavu, uzeli smo samo ono što smo mogli.
8. Da li je bilo teško doći do vatrenog oružja, šta ste mogli menjati za oružje i municiju?
Posle rata oružje je bilo u svakoj kući. Policija je zaplenila dosta oružja na početku rata, ali većina ljudi je sakrila oružje. Ja imam legalno oružje (sa licencom), po zakonu to se zove „privremeno oduzimanje“. U slučaju nemira, Vlada ima pravo da privremeno oduzme svo oružje … pa imajte to na umu. Znate, postoje ljudi koji imaju legalno oružje, ali imaju i nelegalno, u slučaju mogućeg oduzimanja.
Ako imate dobre stvari za razmenu, nije teško pronaći oružje. Ali, morate da zapamtite da su prvi dani najopasniji zbog haosa i panike. Moguće je da nećete imati vremena da nađete oružije da biste zaštitili svoju porodicu. Biti nenaoružan u vreme haosa, panike i nereda – to je jako loše.
U mom slučaju, pojavio se čovek kome je bio potreban auto-akumulator za njegov radio, a on je imao oružje i ja sam zamenio akumulator za dva pištolja.
Municiju sam nekad menjao za hranu, a nekoliko nedelja kasnije sam hranu menjao za municiju. Nikada ništa nisam menjao kod svoje kuće i nikad u velikim količinama. Samo veoma mali broj ljudi (komšije) je znao koliko toga sam imao u kući.
Mudrost se sastoji u tome da imate maksimalnu moguću količinu stvari po površini koju zauzima i novcu koji vredi. Posle ćete shvatiti šta se najviše traži.
Da vam razjasnim – municija i oružje su i dalje za mene na prvom mestu, ali ko zna, možda bih na drugo mesto stavio gas-maske i filtere.
9. A šta je bilo sa bezbednošću?
Zaštita je bila vrlo primitivna. Ponavljam – mi nismo bili spremni, i koristili smo ono što smo mogli.
Prozori su bili polupani, krovovi u užasnom stanju zbog bombardovanja. Svi prozori su bili blokirani džakovima peska, kamenja. Ja sam podupro baštenska vrata otpadom i koristio aluminijumske lestve da bih prešao preko ograde. Kada sam se vraćao kući, tražio sam da mi ih daju.
U našoj ulici je živeo čovek koji je potpuno zabarikadirao svoju kuću. On je napravio rupu u zidu susedne razrušene kuće kao svoj tajni ulaz.
To može izgledati čudno, ali sve kuće koje su bile najsigurnije, bile su prve opljačkane i uništene.
U mom naselju su bile lepe kuće sa ogradama, psima, alarmima i gvozdenim šipkama na prozorima. Rulja je napala baš na njih. Neki su bili u stanju da uzvrate i izdrže, neki ne. To je sve zavisilo od toga koliko je ljudi i oružja bilo unutra.
Naravno, bezbednost je važna, ali treba i sebe držati uzdržano. Ako živite u gradu i takva nevolja se desi, treba da imate jednostavan, skroman dom, sa mnogo oružja i municije. Koliko municije? Pa, koliko god je moguće!
Koliko god je to moguće vaš dom treba da izgleda neprivlačno.
Danas, ja imam čelična vrata iz bezbednosnih razloga, ali to je samo da bi me spaslo od prvog talasa haosa. Posle toga idem da se pridružim velikoj grupi prijatelja ili porodica na selu.
Tokom rata, imali smo razne situacije, ne želim da ulazim u detalje. Ali, na našoj strani je uvek bila prevashodna vatrena moć i barikade. Uvek je neko gledao na ulicu – dobra organizacija u slučaju naleta bande je najvažnija.
U gradu se uvek pucalo.
Opet, naša kružna odbrana je bila primitivna – svi izlazi su bili zabarikadirani, ostavljeni su bili samo najveći otvori za telo. Uvek je najmanje 5 članova porodice u kući bilo spremno za borbu, a jedna osoba na ulici je sedela prikrivena.
Da ne bi poginuli od snajpera, morali ste da ostanete kod kuće ceo dan.
Slabi ginu u prvim danima, ostali se bore za život.
Shvatite, bez obzira na vašu super-odbranu, super-oružje, ako ljudi vide da bi trebalo da vas opljačkaju jer ste bogati, opljačkaće vas. To je samo pitanje vremena i broja ljudi.
Tokom dana, gotovo niko se nije pojavljivao na ulicama zbog snajperista – linija odbrane je bila veoma blizu.
Mnogi su poginuli jer su hteli da se izvide situaciju, na primer, a to je veoma važno. Hoću da vam napomenem da nismo imali nikakvih informacija, ni radija, ni TV, ničega osim glasina.
Nije bilo organizovane vojske, ali smo svi bili vojnici. Bili smo primorani. Svako je nosio oružje i pokušavao da se zaštiti.
Reći ći vam, ako se to sutra ponovi, ja ću biti kao i svi – skroman, očajan, možda čak ću i vikati ili plakati.
Bez moderne odeće. Neću da oblačim usper uniformu i vičem: „gadovi jedni!“
Ja ću biti neupadljiv, dobro naoružan i pripremljen, pažljivo procenjujući situaciju sa svojim najboljim prijateljem ili bratom.
10. Kako ste stajali sa toaletom?
Mi smo koristili lopate i svaki komad zemlje, u blizini kuće … izgleda prljavo ali tako je i bilo.
Prali smo se kišnicom, ponekad u reci, ali to je bilo isuviše opasno.
Toalet papira nije bilo, a čak i da jeste, ja bih ga zamenio za nešto. Sve je to bilo teško.
Mogu da vam dam nekoliko saveta – prvo, morate da imate oružije i municiju, a nakon toga sve ostalo, imam na umu sve!
Naravno, mnogo toga zavisi od vašeg prostora i vašeg budžeta.
Ako ste zaboravili ili propustili nešto, to nije strašno, uvek će se naći neko sa kim možete da razmenite stvari. Ali ako propustite oružje i municiju, nećete imati pristupa razmeni.
Osim toga, ne vidim problem u velikim porodicama i broju gladnih usta – što je veća porodica, više je oružja i više snage, a onda, kako je i ugrađeno u ljude prirodom, sledi adaptacija.
11. A briga za bolesne i povređene?
Povrede su uglavnom bile prostrelne rane.
Bez specijalista i svega drugog, ukoliko je žrtva uspela da pronađe doktora, imao je negde oko 30% šanse za opstanak.
To nije bilo kao u filmovima, ljudi su umirali, i mnogi od njih su umrli od inficiranih rana. Ja sam imao zalihe antibiotika za 3 ili 4 postupka, naravno, samo za moju porodicu.
Često, ljudi su umirali od savršeno glupih stvari. U odsustvu lekova i nedostatku vode, običan proliv je bio dovoljan da vas ubije, posebno decu, u toku nekoliko dana.
Imali smo dosta kožnih bolesti, trovanja hranom, i ništa nismo mogli da uradimo po tom pitanju.
Koristili smo mnogo lekovitih biljaka i alkohola. Na kratko to je pomagalo, ali na duže staze, bilo je užasno.
Higijena , to je osnovno, ali i imati maksimalnu količinu lekova, posebno antibiotika“.
Izvor: Pravoslavna porodica – Moskva Tretii Rim, http://3rm.info/index.php?newsid=22346
