Satiranje Srba – vežba za uništenje Rusa
Sveti Sava i ruski monasi
Istorijski susret srpske duhovne povesnice dogodio se oko Leta Gospodnjeg 1192. Tada su na dvor Stefana Nemanje, velikog župana sve srpske zemlje, došla dvojica svetogorskih monaha iz ruskog manastira Svetog Pantelejmona. Ruski monasi su znali da je srpski Veliki župan nesebični pokrovitelj pravoslavnih svetinja, pa su zato došli da, prema običaju, mole srpskog vladara za materijalnu pomoć. Tada je najmlađi sin Stefana Nemanje – sedamnaestogodišnji princ Rastko – čuo priče o čudesnoj lepoti monaškog života i podviga na Svetoj Gori Atonskoj. Bio je to sudbinski susret, jer je princ Rastko umesto u lov, sa ruskim monasima otišao na Svetu Goru gde je uskoro primio monaški postrig i zavet i postao monah Sava. Tada je, dakle, uspostavljena prva i najčvršća srpsko–ruska duhovna vertikala.
Patrijarh Arsenije Treći i car Petar Veliki
Istorijski značajne srpsko–ruske veze uspostavio je početkom 18. stoleća srpski patrijarh Arsenije Treći Čarnojević (Bajice, 1633 – Beč, 1706). Poglavar SPC u najgora vremena, Arsenije Treći, je najpre bio arhiepiskop pećki i patrijarh srpski od 1674. do 1690. pod turskom vlašću, i posle Velike seobe iz Stare Srbije u Austriju, poglavar SPC i duhovni vođa pravoslavnih Srba u Habzburškoj monarhiji od 1690. do usnuća u Gospodu 1706. godine. U ovo vreme najvećih srpskih stradanja i iskušenja, srpski patrijarh se obratio za pomoć i pokroviteljstvo najmoćnijem vladaru tog vremena, ruskom imperatoru Petru Velikom (vladao od 1682. do smrti 1725). U susretu sa ovim moćnim vladarom Pravoslavnog Ruskog Carstva, upriličenom u Beču 1697. godine, srpski patrijarh se požalio na pretežak položaj Srba u austrijskom carstvu. Nešto kasnije, u pismu koje 29. oktobra 1705. šalje ruskom imperatoru Petru, patrijarh Arsenije se ponovi žali na težak položaj Srba koji poredi sa biblijskom tragedijom Jevreja u egipatskom ropstvu, i moli ruskog vladara da preuzme pokroviteljstvo i ulogu Mojseja, pa da „mojsestvuje“ i izbavi Srbe iz ropstva.
Svoj doprinos srpsko-ruskom pravoslavnom bratstvu dao je u prvoj polovini 19. stoleća i najveći pesnik srpskog jezika, vladika Petar II Petrović Njegoš (1813–1851). Petar Drugi je 6. avgusta 1833. godine u crkvi Kazanski sabor u prestonom Sankt Peterburgu (Petrogradu), u prisustvu cara Nikolaja Prvog i svih članova Sinoda, rukopoložen za arhijereja–poglavara Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori.
Sveti car Nikolaj Drugi spasava Srpsku vojsku
Na početku Velikog rata (1914–18), u najtežem trenutku novije srpske povesti, prilikom povlačenja Srpske vojske 1915. godine („Niko ne zna šta su muke teške/ Ko ne pređe Albaniju peške“), najveću pomoć Srpskoj vojsci i narodu pružio je poslednji imperator sve ruske zemlje, Sveti ruski car Nikolaj Drugi Romanov (rus. Nikolaй II Aleksandrovič, Carsko Selo, 1868 – Jekaterinburg, 17. jul 1918).
Ostaće zabeležene reči zdravice svetog ruskog cara Nikolaja Drugog, izrečene nekoliko nedelja pred početak Velikog rata pred predstavnicima evropskih država: „PODIŽEM OVU ČAŠU U ČAST SRBIJE, JEDINOM SAVEZNIKU I PRIJATELJU RUSIJE U EVROPI!” Predstavnici zapada su ovom carevom zdravicom bili zatečeni i zaprepašćeni.
U pismu srpskom regentu Aleksandru Prvom Karađorđeviću, poslednji ruski monarh je zabeležio: „Ja sam pre svega Rus, ali sam odmah posle toga Srbin, pa su mi najbliži interesi srpskog naroda. Posle rata Srbija će biti nekoliko puta veća nego što je to danas.“
U najtežem trenutku za srpsku vojsku i narod sveti ruski car je uputio saveznicima ultimativno pismo i zapretio da će Rusija istupiti iz rata i potpisati separatni mir sa Nemačkom, ako saveznici, pre svega, Francuska i Italija, ne pošalju svoje brodove i prevezu srpske vojnike i starešine u Grčku. Carev ultimatum je glasio:
„Ukoliko se srpska vojska odmah ne izbavi iz Albanije, Rusija raskida savez sa Antantom i sklapa separatni mir sa Nemačkom.“ Nakon toga, savezničke države su početkom 1916. godine prebacile srpsku vojsku na Krf.
Napoleon i Hitler
Istorija – učiteljica života nas podseća da su svi pokušaji zapadnih sila u Novom veku da se klasičnim ratnim sukobom Rusija baci na noge i uništi – slavno propali. Iako je 1812. na Rusiju krenuo sa dotada najvećom i najbolje opremljenom vojskom od 691.500 vojnika, Napoleon se u Francusku vratio sa nekih 30.000 živih leševa.
Ništa bolje nisu prošle ni Hitlerove falange koje su 1942. opsedale Staljinrad. Tada su radi konačnog uništenja Rusa u pomoć Hitlerovom Vermahtu svoje napaljene rusožderske dobrovoljce poslali Mađari, Finci, Italijani, Hrvati, Slovaci, Rumuni… U opsadi Staljingrada učestvovalo je čak i 12.000 („neutralnih“) Šveđana. Svetskoj javnosti ostalo je nepoznato da su čak i Francuzi poslali na Rusiju svoju diviziju „Šarlemanj“ koja je na teritoriji današnje Belorusije počinila strašne ratne zločine.
Ništa bolja nije bila ni Poljska koja se sve do danas prodaje za jednu od najvećih žrtava Drugog svetskog rata. Na strani Hitlera ratovalo je blizu 600.000 Poljaka! Mnogi od njih u sastavu SS! Među njima i Jozef Tusk, deda aktuelnog predsednika Evropskog saveta Donalda Franjćišeka Tuska (rođen u Gdanjsku 1957). U Varšavi se tvrdi da su Nemci Poljake prisiljavali da ratuju za njih, ali je istorijska istina da su u SS jedinice primani isključivo dobrovoljci. (Dragan R. Mlađenović, „Bog i ruska zima“, Nauka i kultura, 04.07.2022).
Rusi i Srbi ginu za ratne ciljeve Zapada
Posle Hitlerovog neuspeha da uništi Sovjetski savez, zapadni saveznici su lukavo smislili da umesto pohoda i frontalnog napada na Rusiju najpre ubede Ruse (i Srbe kao „male Ruse“) da se bore za iste, „savezničke“ ideale, pa ih zatim u svim globalnim ratnim sukobima kao najhrabrije isturaju da ginu u prvim borbenim redovima.
Danas je i deci jasno da su za ratne ciljeve zapadnih saveznika u Drugom svetskom ratu najviše krvi prolili ruski vojnici Crvene armije i srpski dobrovoljci koji su činili Jugoslovensku vojsku u Otadžbini pod komandom generala Dragoljuba Draže Mihailovića (1893–1946). Đenerala Dražu, najvećeg antifašističkog borca Drugog svetskog rata i regularnu vojsku Kraljevine Jugoslavije (skr. JVuO) koju je Mihailović vodio, 1943. godine verolomno je izdao krajnje pokvareni britanski premijer Vinston Čerčil (1874–1965). Tada je srpski Đeneral Mihailović razočarano uzviknuo: „Da nema Nemaca, Englezi bi bili najgori narod na svetu!“
Magnum crimen ili genocidno satiranje Srba u ustaškoj Endehaziji osmišljeno je u laboratorijama Novog svetskog poretka u Vatikanu, Berlinu, Beču i Londonu. Satiranje Srba, koje je Zapad uvek gledao kao male Ruse, zamišljeno je kao vežba i generalna proba za „konačno rešenje“ uništenja pravoslavnih Rusa. Taj dijabolični plan je dobrim delom uspeo još 1917. godine, kada su Englezi i njihovi sateliti u Rusiju ubacili komunističkog zloduha sa njegovim boljševičkim ubicama, i sklepali fantom državu SSSR koja je, zahvaljujući „veštačkom disanju“, uspela da potraje više od sedamdeset godina.
Satiranje Srba kao „malih Rusa“ za Zapad je od početka bila vežba i proba za uništavanje pravih, „velikih“ Rusa. Pomenuta Nezavisna država Hrvatska („Endehazija“) je očigledan i najbolji primer da bi se shvatio pakleni plan depopulacionih zapadnih centara moći. U vreme postojanja ove genocidne fantom–države Endehazije (od aprila 1941. do maja 1945), glavni i osnovni zadatak napujdanih ustaša je bio da pobiju što više pravoslavnih Srba i oni su ovaj zadatak pomoću „srbosjeka“ i „srbomlata“ izvršili sa najvećom satanističkom revnošću. Endehazija je voljom zapadnih planera povampirena 1991. godine. Za „konačno rešenje“ srpskog pitanja i dovršenje srbocida zadužen je bio komuno–ustaški poverenik gospon Sranjo. I opet bi satiranje Srba prošlo glatko, da se ovog puta Srbi Krajine nisu pobunili uzviknuvši: „Nećemo se više dati klati!“
Pijani i trezveni predsednik
Iste 1991. godine pala je i Sovjetija, pa su na čelo vaskrsle Rusije zapadni centri moći instalirali svog poslušnika, alkoholičara Borisa Jeljcina (rus. Boris Nikolaevič Elьcin, Butka–Sverdlovsk, 1931 – Moskva, 2007). Jeljcin je bio predsednik Rusije od 1991. do 1999. godine i nije se mešao u svoj posao. Zato su zapadni gangsteri u proleće 1999. mogli spokojno da izvedu vežbu „Bombardovanje Srbije i Crne Gore“, s bojevom municijom i pravim bombama; „vežbu“ su cinično nazvali „Milosrdni anđeo“.
Planerima uništenja pravoslavnih Rusa i Srba račun je pomutio sportista i trezvenjak Vladimir Putin (rođen 7. oktobra 1952. u Lenjingradu–SSSR), od 2000. godine naovamo predsednik Ruske federacije.
Čim je 2000. godine stao na čelo velike Ruske federacije, predsednik Putin je počeo da gradi „Multipolarni svet suverenih država“ i „Poredak koji dosad nije postojao“. O Srbima je u više prilika izrazio laskavo mišljenje. Na zasedanju Međunarodnog diskusionog foruma „Valdaj” u Sočiju (2023) ruski predsednik je izjavio da se nada da će kolektivni Zapad „pre ili kasnije shvatiti” da „Srbe možete uništiti”, ali ih ne možete „slomiti i potčiniti“.
Kolektivni Zapad će pre ili kasnije morati da shvati da se slobodarska priroda i karakter Srba nimalo ne razlikuju od prirode Rusa: i jedne i druge MOŽETE UNIŠTITI, ALI IH NE MOŽETE SLOMITI I POTČINITI.
No ovog puta i nadalje za sva vremena ruski i srpski neprijatelji treba da znaju i vazda imaju u vidu DA SE VIŠE NEĆEMO DATI KLATI.
Spasi nas, Bože, i sakloni od legija nečastivih sila!
Amin.
