Саопштење поводом годишњице страдања Срба скеланског краја

Навршава се 29 година од злочина над Србима 16. јануара 1993. године у Скеланима када је убијено 69 лица српске националности, а преко 160 рањено

Скелани са бројним околним српским селима и засеоцима /Ћосићи, Костоломци, Кушићи, Жабаковица, Топлица, Бујаковићи, Калиманићи, Језеро, Колари, Божићи, Блажијевићи, Зечевићи, Стајшићи, Араповићи, Лијешће…/ у Општини Сребреница, нападнути су у раним јутарњим часовима 16. јануара 1993. године.

Напад су извршиле бројне муслиманске снаге под командом Насера Орића, припадници такозване Армије БиХ, регрутовани са подручја Сребренице, Братунца, Власенице…

Муслиманске снаге су до вечерњих часова окупирали скоро целокупно подручје, а многи мештани ових села и засеока покушали су да спас потраже преласком преко јединог моста на Дрини, који је био под сталном ватром муслиманских војника, а на коме је убијено и рањено више десетина лица.

Они пак који су успели да се пребаце на територију Србије и склоне у Бајиној Башти били су под заштитом војске и полиције.

Међутим, у домету муслиманских граната и снајпериста, нашла су се и Бајина Башта и околна села, где је такође било разарања и повређених мјештана.

Доласком припадника такозване Армије БиХ до једног од најзначајнијих хидроенергетских објеката у овом дјелу Балкана постала су угрожена сва низводна насеља и на једној и на другој обали Дрине.

Разарањем бране надвила би се катастрофа над десетинама села и многим градовима са обе стране Дрине, који се налазе низводно од хидросистема Бајина Башта (Скелани, Братунац, Зворник, Бајина Башта, Љубовија, Мали Зворник, Лозница…)

Све ово је захтевало хитну интервенцију Војске Југославије, а када су муслимани одбачени на своје почетне положаје, односно удаљени од хидроцентрале престала су дејства Војске Југославије.

Тог дана убијено је на свиреп начин 69 лица српске националности, а рањено преко 160 Срба.

Две трећине страдалих били су цивили, а међу њима и неколико дјеце.

Најмлађа жртва био је петогодишњи Александар Димитријевић, а тада је убијен и његов брат Радислав који је имао 11 година.

Цветку Ристићу који је тада имао 14 година, убијена је цјела породица отац Новак (40), мајка Иванка (42) , сестра Митра (18) и петнаестогодишњи брат Мићо чији посмртни остаци још увек нису пронађени.

Старица Даринка Митровић која је била парализована, масакрирана је у својој кући, док је према сведочењу породице њен зликовац оставио писмо упућено њеној породици, у којем се хвалио својим злочином.

Роса Неђић је заробљена и сатима силована па убијена, непокретна старица Радосава Ковачевић убијена са преко 20 удараца секиром, док је старица Миленка Ристић силована и убијена на кућном прагу, а злочинци су јој урезали крст на телу.

Мучење није преживела половина од њих 30 колико је тог дана одведено у сребреничке казамате, а њих четворо и даље се воде као нестали.

Поред великог броја убијених и још већег броја рањених, од којих су неки преминули на путу до болница или у болницама, опљачкана су, спаљена и до темеља разорена сва српска насеља скеланског краја.

Судбину српског народа скеланског краја поделиле су и светиње Српске православне цркве, као и локална гробља.

Током Одбрамбено-отаџбинском рату у скеланском крају страдало је 305 лица српске националности, међу којима двадесетчетворо деце.

Хашки трибунал пред којим се судило Насеру Орићу за злочине у скеланском крају, односно у целом Подрињу, ослободио га је 2008, а у процесу који се такође окончао његовим ослобађањем пред Судом БиХ, овај злочин није обухваћен оптужницом.

Тако да за овај као и за осталне бројне масовне злочине над Србима у Подрињу, које су починили припадници такозване Армије БиХ и након 29 година још увијек нико није одговарао.

У Ваљеву, 15. јануара 2022. године

Удружење Српска Рамонда

Жртве: Новак (Радисав) Ракић, 1953; Драгомир (Јово) Ракић, 1953; Миломир (Јово) Ракић, 1957; Радиша (Славко) Ракић, 1961; Драгомир (Марјан) Ракић, 1940; Миле (Дико) Ивановић, 1952; Предраг (Мило) Ивановић, 1973; Желимир (Милутин) Ивановић, 1968; Жарко (Миленко) Павловић, 1938; Милорад (Чедо) Трифуновић, 1958; Богдана (Јово) Живановић, 1927; Добрина (Михаило) Ћивановић, 1923; Тадија (Милорад) Ракић, 1930; Дамјан (Жико) Максимовић, 1934; Анђелко (Светозар) Павловић, 1914; Видосава Трифуновић, 1915; Небојша (предраг) Илић, 1969; Марко (Саво) Милановић, 1954; Алекса (Дражо) Глигић, 1968; Шћепо (Симо) Јањић, 1947; Симо (Перо) Јањић, 1948; Владо (Саво) Мијатовић, 1966; Милан (Милош) Миловановић, 1967; Милун (Раденко) Марковић, 1970; Анђа (Симо) Јањић,1927; Гордана (Остоја) Секулић, 1966; Александар (Томислав) Димитријевић, 1987; Радисав (Томислав) Димитријевић, 1984; Драган (Јован) Димитријевић, 1965; Радован (Драган) Симић, 1966; Драгоје (Бориша) Милошевић, 1960; Миленко (Петар) Миловановић, 1941; Радивоје (Стојан) Николић, 1952; Миленко (Војислав) Николић, 1940; Петко (Мићо) Тодоровић, 1940; Филип (Ђорђе) Живановић, 1931; Стојан Живановић, 1925; Милојко (Анђелко) Јаковљевић, 1957; Саво (Милован) Максимовић, 1932; Роса Неђић, 1933; Владислав (Лазар) Ристић, 1947; Радивоје Митровић, 1942; Милија (Митар) Јаковљевић, 1957; Мирко (Макси) Митровић, 1939; Миленко (Милан) Јаковљевић, 1946; Новак (Цветко) Ристић, 1951; Илија Милановић, 1922; Радо Ристић, 1920; Душанка Милановић, 1920; Миленија (Петко) Јанковић, 1963; Миленко (Станоја) Тодоровић, 1928; Никола (Јово) Живановић, 1921; Радинка Митровић, 1946; Миленко Ристић, 1930; Иванка (Милорад) Ристић, 1950; Митра (Новак) Ристић, 1974; Мићо (Новак) Ристић, 1977; Мирко (Радисав) Ракић, 1925; Радосава Ковачевић, 1915; Илинка Благојевић, 1914. и Даринка Митровић, 1922.

Извор: Српска рамонда

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!