SANU I “KLUBAŠI”, SVETSKI, A JESU LI NAŠI
ANATOMIJA «NAUČNOG» NEZNANJA I FIKCIJE O BUDUĆNOSTI OBRAZOVANJA (4)
Kao sledećeg iz SANU tima, predstaviću vam Dejana Popovića (70), profesora Elektrotehničkog fakulteta, koji je učestvovao u Panel diskusiji “Uloga akademske mobilnosti i digitalnih alata na istraživanje i obrazovanje”. Ovaj, naizgled kulturan građanin, već od prvog minuta počinje cinično da opanjkava svoju zemlju pred strancima:
“Ovo je naslov moga rada: „Mobilnost u oblasti obrazovanja, obuke i mladi: jezička barijera“ (“Mobility in the field of education, training and youth: The language barrier”), ono što želim da napomenem i što ćete videti na dva moja slajda, je da mnogi problemi postoje i da takve probleme mi obično ne razmatramo. Ako pogledate na programe, na EU sajtove, na druge elemente, u većini slučajeva se pozitivni efekti prikazuju i demonstriraju. Naravno, biti pozitivan je važno. Ali, ako pogledate na aktivnosti ovde videćete da se podržavaju projekti mobilnosti na polju obrazovanja, usavršavanja i omladine. Što znači mi želimo da imamo studente koji idu s jednog na drugo mesto da bi učili o različitim pristupima, različitim tehnikama i razvijali različite veštine. U isto vreme postoje zajednički master i neki doktorski programi koji su finansirani i naravno bez finasiranja ništa ne radi, jer mi živimo u svetu gde: ‘Money drives the world‘ (novac pokreće svet).
Akademik Popović: U Srbiji imamo jednu od najboljih ekonomija u svetu (ako bi slušali vesti i neke naše čelnike)
Tako ako vi pogledate na jednu stvar koju sam pomenuo kao ilustraciju, na primer, ja čitam i slušam vesti ovde u Srbiji i ja znam da mi ovde imamo jednu od najboljih ekonomija u svetu ovih dana, tj., sve što se radi i što bi moglo da se uradi, radi se na najbolji mogući način. Ja očekujem veliki talas eksperata iz Silikonske doline i V. Britanije da dođu ovde u Srbiju da uče kako valjano voditi posao i kako da učine sve što mogu da poprave ekonomiju u zemljama koje nemaju tako dobru ekonomiju kao SAD, V. Britanija, Nemačka i Francuska. Mi bi trebalo da transferišemo ovo znanje, ali to je još uvek samo ideja koju ja imam i možda će ona jednog dana na nekom mestu preovladati.
U isto vreme mi slušamo o ‘brejn drejnu'(brain drain)[1] i ‘brejn gejnu’ (brain gain)[2].
Ljudi iz naše zemlje za koje mislimo da su eksperti napuštaju našu zemlju i ne vraćaju se. Ja ne mislim da je to mobilnost. U isto vreme je ‘brejn drejn’ iz zemalja kao Srbija, Bugarska, Rumunija ili Mađarska, ‘brejn gejn’ za nekog drugog. Jer taj drugi zna kako da ih upotrebi. Studenti moraju da vide kako stvari funkcionišu na različitim mestima.” I tu počinje pobrojavanje koristi od mobilnosti za svet i za mlad svet kako to Popović vidi:
– poboljšanje performansi učenja;
– poboljšanje šansi za zapošljavanje i uspešniju karijeru;
– povećanje smisla za inicijativu i preduzetništvo;
– povećano samopouzdanje i samoosnaživanje;
– poboljšanje znanja stranog jezika;
– povećana interkulturalna svest;
– aktivnije participiranje u društvenim aktivnostima;
– povećana motivacija za buduće formalno i neformalno obrazovanje i usavršavanje.
Dalje je produžio o mobilnosti i s njom povezanim povećanjem kapaciteta institucija, o evropskoj podršci ovom procesu, o tome kako je dobro da studenti vide i nauče kako se stvari mogu raditi na različite načine i tako dalje, da bi završio bez konkretnog zaključka:
“Mobilnost je velika vrednost za društvo ali ne verujem da je prenosiva ako imate bogate zemlje i siromašne zemlje. Razvijene i nerazvijene ekonomije. Moramo da imamo specijalne metode da bi mogli da garantujemo neke pozitivne efekte.”
Gde je tu vrednost za društvo siromašne zemlje? I, šta mi u Srbiji da zaključimo, kad smo još uvek bez garancija za neke pozitive efekte od mobilnosti i evropskih projekta?
Da se Popović malo detaljnije interesovao za rezultate dosadašnje naučne saradnje s Evropom, preko tzv. evropskih projekata, video bi da su oni poražavajući. Neka pogleda nedavne zvanične podatke.
A, da je malo bolje mućnuo glavom zaključio bi da specijalni metodi koji bi garantovali korist od mobilnosti, kad su u igri bogati i siromašni, nikad neće biti nađeni. Jer bogati ne dozvoljavaju da se jaz između njih i siromašnih smanjuje, pogotovo u uslovima “demokratske” razmene dobara na “slobodnom” tržištu na kome se oduvek, a od rušenja berlinskog zida naovamo mnogostruko više, najunosnija trgovina obavlja živim obrazovanim ljudima.
Popović je čovek inženjer, koji slatkorečivo i tečno izlaže svoje misli, koji je video sveta (reče da je 26 godina proveo u inostranstvu i da je samo s dve avio kompanije preleteo 4 miliona kilometara!!!), koji čak tvrdi da je srećan i da kao takav hoće da bude primer drugima da se može ostati ovde i biti srećan (pogledati video biografiju Dejana Popovića, SANU). Teško će on biti uzor ikom, kad je u stanju da tako neprikladno denuncira svoju zemlju na jednoj međunarodnoj konferenciji.
Gruba je neistina kad Popović tvrdi: “ja čitam i slušam vesti ovde u Srbiji i ja znam da mi ovde imamo jednu od najboljih ekonomija u svetu ovih dana, tj., sve što se radi i što bi moglo da se uradi, radi se na najbolji mogući način…”
Ja čitam i slušam, takođe, i nikad ne čuh da je iko pominjao da Srbija ima najbolju ekonomiju i da se sve svugde radi na najbolji način. U tom smislu, niko nikad nije govorio. I meni smeta neumereno havalisanje političara o najvećem rastu BDP u regionu, a i “šire”. Pogotovo mi smeta to što znam da je taj značajan rast verovatno samo fluktuacija prouzrokovana s mnogo kreditnog novca, nekoliko prethodnih srećnih prodaja starih preduzeća i preteranom građevinskom aktivnošću.
Čak i da je neka budaletina izjavila “da imamo najbolju ekonomiju na svetu ovih dana”, zar redovni član SANU treba tu budalaštinu da ponavlja pred strancima? Šta je cilj ovih Popovićevih izmišljotina? Hoće li opet u prve opozicione redove sa Srbijankom Turajlić? Malo li mu je to što još uvek ponešto masno ‘čalabrcne’ s državnih jasala i što su mu omiljenu saradnicu u cvetu mladosti na čelo “Fonda za nauku” postavili? Hoće li ona, s punom naučnom kasom koju kontroliše, svoj ili naš svet da pokreće? Videćemo da li važi: “Money drives the world”, ili treba još ponešto?
I nije Dejanu Popoviću, bivšem komunisti i sadašnjem levičaru, prvi put da se ovako ponaša. Uradio je to isto na nedavnom seminaru u SANU, ali nažalost niko od akademika srpskih nemaše petlju da ga, bar posle predavanja, drugarski opomene. Izbegli bi svi zajedno ovakvo profanisanje. Setih se njegove ekselencije ambasadora Aleksandra Čepurina i pade mi na pamet:”Ima li, bre, Srba u toj Srpskoj akademiji nauka i umetnosti?”[3]
Varadi: Digitalizacija nije veći napredak od Gutenbergove revolucije
Akademik Tibor Varadi je održao odmereno predavanje o izazovima koje, po njegovom mišljenju, pred akademsku sredinu postavlja globalizacija. Odmah na početku se pohvalio da je svoj doktorat uradio na “Harvardovoj školi prava” i objasnio kako je i sam dao mali doprinos globalizaciji svojom knjigom o internacionalnoj komercijalnoj arbitraži, koja je štampana na pet kontinenata. Predložio nam je da u globalizaciju ne samo verujemo nego i da je ozbiljno uzmemo u obzir, pri čemu bi to trebalo da činimo uz zdravu dozu sumnje i povremene provere.
Predavanje Varadija je za mene bilo neobično time što je on na retoričko pitanje: “da li je digitalizacija naša budućnost”, odgovorio: “Videćemo”. Rekao je da digitalizacija po njemu nije veći napredak od Gutenbergove revolucije “koja se desila pre više jednog veka, pre više od dva veka” (pravniku možemo oprostiti ovaj lapsus jer je Gutenberg svoje otkriće učinio pre 5,71 vekova, prim. F.R.V.), da je korisna i da oni koji studiraju treba da su svesni digitalizacije.
A kao odgovor na pitanje da li je to budućnost, rekao je da bi on zadržao otvoren um (trezven pristup). Objasnio je da, ono što se sada predaje, ne treba da pripremi studente samo za razumevanje inovacija (novotarija) sadašnjih, nego i da ih pripremi da budu sposobni da shvate i prihvate i buduće inovacije, takođe. Pohvalio je period svog studiranja u komunizmu, rekavši da i na UB dosta naučio i da je glavni dobitak za njega od te škole bila pripremljenost za buduće radikalne promene do kojih je došlo.
Bio je jasan kad je na kraju rekao da je paralelno s ‘elektroničkim’ napretkom u ‘akademiji’ potrebno negovati određenu dozu sumnje/skepticizma u vezi s preteranim oslanjanjem na tehnologiju.
::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::
Sva predavanja sa Konferencije
Link :
https://www.youtube.com/results?search_query=4th+ICFE+Main+hall
Zaključci Konferencije
Link:
:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::
Ostalo je, međutim, nedorečeno i nerazumljivo to što je Varadi negde u početku svog izlaganja rekao: “Napuštajući komunizam, nismo napustili sve opasnosti, sve intelektualne pretnje komunizma.” Pošto se iz prethodnog izlaganja nije moglo ništa zaključiti o tome šta on smatra da su “intelektualne pretnje komunizma”, na osnovu kasnije rečenog u vezi s njegovom pripremljenošću za budućnost koju je stekao u komunističkoj školi, neko bi mogao da zaključi da je takva škola, koja priprema ljude za svestrano razumevanje sadašnjosti i budućnosti, najveća “intelektualna pretnja” koju sobom nosi komunizam, koga je akademik Varadi izgleda otpisao za sva vremena. A, šta je s Kinom?
Treba podsetiti na tekstove u novinama i neke defetističke izjave Tibora Varadija o Kosovu i Metohiji poslednjih nekoliko godina:
– “Varadi: Kosovo faktički nije deo Srbije”;
– “Profesor međunarodnog prava Tibor Varadi smatra da “u ovom času” Kosovo faktički nije deo Srbije i ocenjuje da je dobro što je “na stolu” ideja o njegovoj podeli”;
– “Svojevremeno je i koliko se dobro sećam, Dobrica Ćosić imao to kao ideju, ali to prosto nije bilo tada na pregovaračkom stolu, kada je to imalo malo više šansi. Danas bi, ako bi se to pitanje postavilo, verovatno neki pokušali da spoje sa Preševom, pa sa nekom razmenom. Sve u svemu, mislim da to stvarno realne šanse nema, ali je dobro sve mogućnosti držati na stolu”, rekao je Varadi;
– Prihvatiti to faktičko stanje kao priznato stanje, dodaje, je jedna opcija koja bi bila sigurno najteža i najbolnija opcija.
“Ono gde nemam nikakve sumnje, je to da li na taj način da se posebno izdvoji sever Kosova ili da se severu Kosova daje jedna vrlo specifična autonomija, jer to nema nikakve dileme, ni po evropskim merilima da Srbi na Kosovu, bez obzira kojoj državi to Kosovo pripada, imaju prava da ostanu Srbi i da zadrže svoju kulturu, škole, spomenike;
– “Na pitanje kakav je stav SANU, čiji je član, o unutrašnjem dijalogu o Kosovu i Metohiji, koji je pokrenut na inicijativu predsednika Srbije Aleksandra Vučića, Varadi kaže da Akademija nema stav, ali da podržava i podstiče članove da iznose lična mišljenja. On smatra da dijalog ima smisla i da bi trebalo ozbiljno razgovarati o tome šta je faktička situacija i šta može da se učini da se pomogne Srbima na Kosovu.”
Kukavni defetizam po pitanju Kosova i Metohije, kojim zrače pomenuti javni nastupi ovog istaknutog pripadnika mađarske nacionalne manjine, odlična je preporuka za reprezentaciju SANU koja je nastupala na Konferenciji. To dopunski Varadija svrstava u istu onu grupu akademika koji bi, da s “elementima dostojanstva” daju, ili napuste, okupirano Kosovo i Metohiju. Patentiraju li oni samo pronalazak “dostojanstvene izdaje”, ili dopunski pripremaju teren za otcepljenje Srpske Vojvodine, kad se izdaja KiM sprovede?
Lalić: Studenta treba tretirati kao partnera
Akademik Nebojša Lalić, jedan od mnogih iz lekarske komore ugnežđenih u SANU, održao je predavanje pod naslovom: “Poboljšanja pedagogije u naukama o životu i medicini”. Za ovo predavanje, koje je bazirano na preporukama: The American Society for Cell Biology, Canadian Association for Medical Education i British Medical Council, osim solidnog engleskog i nerealnosti za primenu u skoroj budućnosti u Srbiji većine toga što je ispričano, malo bi se pohvalnog moglo reći. Naprotiv, nejasno je zašto je Lalić i kome to izlagao. Najsmešnije mi je bilo kad sam pročitao da je jedan od ciljeva za budućnost da se: “student tretira kao partner”. Na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu? Mora da se akademik Lalić šalio.
U pokušaju da odgonetnem zašto je predsednik Kostić stavio akademika Lalića u tim SANU za ovu međunarodnu konferenciju, prevarih se i pogledah malo Lalićevu video biografiju na sajtu SANU.
Kad čuh kako Lalić govori o ustanku Srba u Hrvatskoj leta 1990. godine kao o “balvan revoluciji”, shvatih da su oni i ‘duhovno bliski’. Prvi bi da “uz elemente dostojanstva” preda Kosovo i Metohiju, a drugi, ustanak protiv Tuđmanove ustašofilne vlasti, u svojoj javno “okačenoj” biografiji, naziva onako pogrdno kako su ga hrvatski “za dom spremni” novinari nazivali. Čini mi se da Kostić i Lalić imaju još jednu sličnu osobinu: “liče na ljude koji nikad u životu ni pokisli nisu”.
Drugi mogući razlog da se Lalić pojavi kao predavač na međunarodnoj konferenciji, koju kobajagi i SANU organizuje i koja u izgledu ima štampanje rada u međunarodnom časopisu, mogao bi biti to što je Lalić kao dekan Medicinskog fakulteta 26. 6. 2019. godine produžio Kostiću još dve školske godine radni odnos na fakultetu pa mu ovaj sada vraća ovom sumnjivom čašću. Ali, rad je rad, a akademicima nikad dosta radova! Pogotovo onih samostalnih.
Najgore je ipak bilo izlaganje elektro inženjera akademika Branislava Jelenkovića. Njegovo nastup je bio nepripremljen i izložen bez ikakvog reda i smisla. Ko ne veruje neka pogleda. Bruka jedna![4]
Papazjanija ciljeva, bučkuriš tema
Ako je neko naivan od prisutnih, ili udaljenih gledalaca i slušalaca, i jednog trenutka pomislio da ova konferencija ima ikakve realne ciljeve onda je takvog moralo razuveriti gledanje/slušanje predavanja na Plenarnoj sesiji: “Izabrane teme od interesa za buduće obrazovanje”. Verovali ili ne, teme su bile veoma čudne![5]
Čija je pamet mogla da izabere i pomeša kristalne duge, superskupe sinteze superteških susperkratkoživućih elemenata na kraju periodnog sistema, dilemu multikulturalizam ili interkulturalizam i Konfučijevu filozofiju i da sve to proglasi za “Izabrane teme od interesa za buduće obrazovanje”, te da pozove ljude s tri kontinenta da nam o tome zbore ovde u srpskom prestonom gradu?
Jedan od predavača, Aleksandar Karpov, nije mogao a da, već na početku svog izlaganja, ne kaže da on svoje predavanje teško može da poveže s temom sekcije. Još manje veze s obrazovanjem imaju efekti duge i njihova odavno shvaćena “kompleksnost”. Najbliže nekoj vezi s budućim obrazovanjem mogla bi biti Konfučijeva filozofija i to samo ako u svetu pobedi kineski civilizacijski projekt. Interesantno je potsetiti se da su efekti duge (kristalne), bili već jednom tema “budućnosti”, ali tada je to bila “Budućnosti sa naukom”.
Neškovićev put od Julovca do svetskog interkulturaliste
Pre punih dvadeset godina, sadašnji gensek SAUNe Nebojša Nešković je proricao svetlu budućnost srpske nauke od mogućih primena njegove uže oblasti istraživanja (u prilogu plakat tribine). On je u to vreme bio samo čelnik Komisije za nauku i tehnologiju Gradskog odbora Jugoslovenske levice (JUL-a) Beograda, prve političke pozicije s koje je lansiran u svetsku politiku.
Otada je prošlo dve decenije, kristalne duge nisu našle nikakvu primenu sve do 2019. godine i do ove najnovije konferencije o budućnosti obrazovanja. NN je od lokalnog “tvrdog” julovca postao “meki” svetski interkulturalista.
Ma koliko “tvrd” bio, kod profesora Mirjane Marković nije mogao da dogura dalje od predsednika jedne komisije Jugoslovenske levice Beograda. Ona ga je baš dobro procenila i nije ga puštala na više pozicije. Otkad je “omekšao” po svim parametrima i s lokalne nauke i tehnologije prešao na svetsku kulturu i NATO vrednosti, kao da mu baš sve polazi za rukom. Tema/Dilema multikulturalizam– interkulturalizam je stalna briga resora za kulturu SAUNe za koji je Nešković delom zadužen, pa je zato aterirala u Neškovićevu sekciju.
Slično je bilo i u Azerbejdžanu 2015. godine na konferenciji: “Nova paradigma ljudskog razvoja”[6].Odgovor na pitanje čija je pamet ovakvu sekciju, pa još plenarnu, iskonstruisala, biću slobodan da predložim u nekoliko sledećih redova. Mislim da je Nešković, dobivši mogućnost da učestvuje u uređivanju sekcija i predlaganju predavača, rešio da opet barter aranžmanima vrati neke svoje stare dugove i da ponudi određene kredite u njegovom omiljenom sportu: “ti meni – ja tebi”.
Tako su se na ovoj beogradskoj konferenciji pojavila dva predstavnika “Laboratorije nuklearnih reakcija Fljorova”, “Objedinjenog instituta nuklearnih istraživanja”, Dubna, Rusija s kojom je NN imao razne poslovne aranžmane u i oko granice sive zone. To su bili: Dmitrij Kamanin i Aleksandar Karpov. Kamanin je dodatno za Neškovića značajan čovek, jer rukovodi važnim sektorom internacionalnog Instituta u Dubni – sektorom međunarodne saradnje. Znati da predavanja ove dvojice ne mogu imati ni ‘zericu’ veze sa budućnošću svetskog obrazovanja i utrpati ih u program konferencije o obrazovanju mogao je samo “veoma hrabar” čovek.
Nebojša Nešković je “veoma hrabar čovek, ne zato što se nikoga ne boji, već zato što se ničega ne stidi”.
U cilju nalaženja zajedničke crvene linije u naizgled potpuno haotičnom izboru predavača razmotrićemo još samo nekoliko karakterističnih domaćih ‘likova’. To su Milena Dragićević Šešić, Aleksandra Drecun i državni sekretar Vladimir Popović.
Šešićka ‘merači’ na upad umetnosti u politiku preko uličnih performansa i zaigravanja s emocijama ljudi
Ista pamet koja je pozvala Vladicu Cvetkovića dosetila se da pozove i Milenu Dragićević Šešić (MDŠ), profesorku Menadžmenta u kulturi i teoriji masovnih medija Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu da ‘istupi’ na beogradskom hepeningu posvećenom budućem obrazovanju. I ona, “velečasna” i “prepametna”, kontinuirano propagira srpsku nečasnu ulogu u “ratovima devedesetih” i piše knjige slaveći otpor mnogih ovdašnjih “korisnih idiota” koji su učestvovali u državnom prevratu 2000. godine. Februara 2019. godine čak daje intervju Novom magazinu u kome je napisano da: “Profesorka Dragićević Šešić verovatno nije slutila da će se devedesete godine bunta protiv represije u Miloševićevoj Srbiji, u nešto drugačijem obliku, ponoviti u zimu 2019. i oživeti proteste – kojima su umetnici onda dali, i sada daju svoj ogroman doprinos – protiv populističke politike nove vlasti, manipulacije medijima, ponovnih podela na “patriote” i “izdajnike”, govora primitivizma i, što je najopasnije, zlokobnih naznaka fašizacije srpskog društva… – Verujem da se promena mora ostvariti i da će do nje doći. Nadam se i da ću ja to doživeti. A borba za društvenu promenu i promenu vrednosti daje smisao mom životu“, kaže profesorka FDU Milena Dragićević Šešić u razgovoru sa novinarkom Anđelkom Cvijić.
Samo nepopravljivi autošovinsti mogu danas tako paranoično da buncaju o “fašizaciji” srpskog društva i da još žale zbog toga što su, pored još nekih marginalaca, ‘žene u crnom’ nestale iz kolektivnog pamćenja i što nisu ušle u oficijelne istorije umetnosti.
Sa gore pomenutim razmevanjem vremena i prostora na kome živi, samo biseri uma i duha očekivani su od nastupa MDŠ na konferenciji. Selektore nije izneverila svojim nastupom.
Reče da je umetnička ‘komuna’ u nas, danas izuzetno odgovorna zajednica i da oni rade mnogo izazovnija umetnička istraživanja nego što su naučna istraživanja. Ne reče nam samo kojim su se to misaonim aparatom služili u istraživanju, pa još naučnom, i ostavi nas da to sami dokučujemo.
S obzirom da je odmah zatim rekla da je najnoviji pristup obrazovanju umetnika takav da se manje pažnje posvećuje veštinama (izvođenja, komponovanja, glume, ..) a sve “više naporima da se obrazuju nove generacije umetnika i menadžera svesne socijalno-političkih i drugih kulturnih konteksta”, ne čudi što Šešićka ‘merači’ na upad umetnosti u politiku preko uličnih performansa i zaigravanja s emocijama ljudi.
U obrazovanju studenata i nastavnog osoblja na polju dizanja buke i galame protiv vlasti, koja vlast je nažalost neodlučna da im se suprotstavi kako zaslužuju, bivši rektor Fakulteta dramskih umetnosti MDŠ sigurno nije bez zasluga.
Neustrašivi pripadnici njenog FDU su 14. januara 2019. postali šampioni u potpisivanju peticije profesora i istraživača koji su podržali okupljanja i proteste građana protiv vlasti. Čak 56 takvih umetnika i umetničkih menadžera ja nađoh na spisku. Takvu unisonost ni u stadu ovaca nije u današnje vreme lako naći. Potpisuju i njihova braća i sestre s Fakulteta likovnih umetnosti. Mnogo su lošiji na poslu interpretiranja i stvaranja stvarnih umetničih dela.
MDŠ je, na primer, pozivajući se u toku nastupa na konferenciji na svoju nedavno knjigu: Umetnost i kultura otpora, pomenula i ljubimca druge Srbije i pobednika mnogih lukrativnih konkursa za izvođenje koječega: slabo talentovanog Mrđana Bajića. Suština njegovog i umetničkog stvaranja većine savremene bulumente je beznačajnost (na primer: kartonske kutije, strele koje lete u jednom pravcu u kome valjda i mi treba da ‘letimo’, po podu razvučeni kanapi, jedna mala bela kocka nasred ogromne muzejske hale, plavi vigvam Marine Abramović…)
Moderne apstraktne instalacije sve pretvaraju u beznačajno, pa i samog posmatrača
Samo ako beznačajnost prevlada oni imaju šanse da budu neko i nešto važno. Beznačajna dela služe da bi se i gledalac/posmatrač osetio što beznačajnijim. Ako se u tome uspe onda će takav beznačajan i uplašen mali čovek netremice slušati svaku uštvu koju mu postave za lokalnog kapoa na “galiji” na kojoj vesla otplaćujući doživotne kredite. Beznačajni “artisti” NATO-arta ne trpe visoka stremljenja. Više sfere su u njihovoj umetnosti zabranjene. Prava umetnost, ona koja pobuđuje divljenje prema ideji umetnika, njegovom majstorstvu i eksitira vibracije duha od kojih posmatrač postaje ushićen i srećan, uvek slavi slobodu kao najveću vrednost. Ali, takvi umetnički stvaraoci su obično daleki od dnevne politike i ‘komercije’.
Za očekivati je bilo da MDŠ zaključi svoj nastup preporukom da univerziteti budućnosti moraju da se ponašaju u skladu s neoliberalnim zahtevima (ne shvata “mučena” da se neoliberalna doktrina ubrzano napušta na svim onim mestima s kojih nama dolaze predlozi da tu doktrinu nikako ne napuštamo).
MDŠ napisa i sledeće: “menadžerske i marketinške tehnike u upravljanju i razvoju publike važnije su od same kreacije“.
Naravno, ovo nameće promenu “programa studiranja sa predmeta koji obučavajuumetničkim veštinama na predmete “transferzalnih veština” (transversal skills):veštine povezane sa komunikacijom, ubeđivanjem, prikupljanjem sredstava, timskim radom, itd.”
Kraće rečeno, predlaže, a šta bi drugo i mogla, da institucije umetničkog obrazovanja kopiraju američke univerzitete.
Zaboravih da napišem da je s velikim simpatijama i razumevanjem prisutnih prihvaćena Šešićkina duševna briga i razumevanje za probleme migranata koji su ostali u Srbiji. Prijem u osnovne i srednje škole Srbije je ona pozdravila, ali je bila zabrinuta malim šansama ljudi iz migrantske sredine da se ikada upišu na FDU.
Peti nastavak u petak, 13. novembra : SEDI DI SI, NI ZA DI SI NISI!
……………………………………
Napomene:
[1]Odliv mozgova je sleng – izraz ili termin koji ukazuje na značajno iseljavanje ili migraciju obrazovanih pojedinaca.
[2] Ako je brain drain odliv mozgova iz zemlje iz različitih razloga, onda je brain gain prirast mozgova, odnosno kada od priliva mozgova zemlja ima neke koristi (prim. uredništva)
[3]Kad ovo napisah, videh da se isto zapitao i prof. dr. Slobodan Turlakov (1929 – 2018) čiji je članak: “Ima li u Srpskoj akademiji nauka – Srba? objavljen 15.06.2014. godine u rubrici Politika i društvona sajtu: “https://www.srbijadanas.net/ima– li– u– srpskoj– akademiji– nauka– srba/. U ovom odličnom tekstu Turlakov, između ostalog, piše: “Ovih dana profesor Krestić je opet dokazao svoje srpsko nepokolebljivo stanovište, objavljujućiknjigu pod naslovom „Prilozi za noviju istoriju SANU“koja na svakoj svojoj stranici govori o tome, kako je višegodišnje njeno rukovodstvo svakom svojom „akcijom“ beskrupolozno isterivalo srpstvo iz ustanove koju vodi. U tom svom činjenju išli su čak dotle da su hteli da „promene ime Srpske akademije nauka i umetnosti, i iz njenog naslova izbrišu prvu reč (Srpska), koja im je smetala, koje su se stideli, čime su se, po svemu sudeći, nekom dodvoravali.“ Dakle, da je liše jasnog obeležavanja njene nacionalne pripadnosti, što vlast od 5. oktobra neprestano čini… Ovaj zaključak izrečen ove godine, tužan je finale profesorovog neumornog delovanja kroz dugi niz godina, napisima, intervjuima u javnosti, kao i rečju na Skupštinama Akademije, pokušavajući da SANU, njeno rukovodstvo i članstvo stavi u okvire one časti i onih obaveza koje su prirodni zakon njihovog postojanja.”
[4] Branislav je trebalo da se ugleda na montenegrinskog akademika Momira Đurovića, koji je lepo na početku svog izlaganja na beogradskoj konferenciji rekao: “Kad sam držao pristupnu besedu u Španskoj kraljevskoj akademiji rekli su mi: Najbolje je, Momire, da čitaš svoje izlaganje, onda ćeš sigurano znati šta govoriš. I, zato ću ja sada pročitati to što sam napisao.” I pročita Momir, inače član i SAUNe i Rimskog kluba (pridruženi član).
[5]Nebojša Nešković, Secretary General, World Academy of Art and Science. – “Rainbows as complex phenomena” („Duge kao složeni fenomeni“); Alexander Karpov, Flerov Laboratory of Nuclear Reactions, Joint Institute for Nuclear Research, Dubna, Russia “Island of stability in the periodic table of chemical elements“(„Ostrvo stabilnosti u periodnom sistemu hemijskih elemenata“);Fadwa El Guindi, Distinguished Alumna, American University in Cairo, Egypt
“Multiculturalism or interculturalism?”(„Multikulturalizam i interkulturalizam“);
Chenyang Li, School of Humanities, Nanyang Technological University, Singapore “Confucian philosophy and civic education”(„Konfučijanska filozofija i građansko obrazovanje“).
[6]International Conference on Framework for a New Paradigm of Human Development, April 30, 2015, in Baku, Azerbaijan,Panel 3: Future Of Multi-Culturalism;The increasing frequency and intensity of cultural interactions has become a source of concern, friction and conflict in many regions of the world. Multi– culturalism is at once a threat to peace and stability and the source of creative diversity humanity needs to adapt to the challenges confronting us today. What measures can be adopted to encourage the positive spin– offs and minimize the negative consequences of multi– culturalism within and between societies?Moderator: Nebojša Nešković; Panelists: EmilConstantinescu, RichardRegister, KakhaShengelia, Vesna Vučinić Nešković; Summarizer: Alberto Zucconi (ovde su masnim slovima istaknuti pojedinci koji su učestvovali i na beogradskoj konferenciji – primetite i suprugu Neškovića, Vesnu Vučinić Nešković).
Autor: dr Filip Rake Vukajlović, naučni savetnik Instituta „Vinča“ ( u penziji)
