San i java u Veljkovoj priči

Ko 5. avgusta 2020. godine nije ustao na vreme, kao što se to desilo potpisniku narednnih redaka, bio je osuđen na dvogodišnje čekanje da na sajtu „Između sna i jave“, „povodom 23 godine od genocida nad Srbima u Hrvatskoj, najmasovnijeg etničkog čišćenja u Evropi posle Drugog svetskog rata“, zaviri u tekst „Propast Zapadne Srbije“ (https://izmedjusnaijave.rss/%d0%bf%d1%80%d0%be%d0%bf%d0%b0%d1%81%d1%82-%d0%b7%d0%b0%d0%bf%d0%b0%d0%b4%d0%bd%d0%b5-%d1%81%d1%80%d0%b1%d0%b8%d1%98%d0%b5/#8230), predstavljen kao „do sada neobjavljena studija istoričara Veljka Đurića… prikaz srpske nesreće koja je po autorovom mišljenju ravna, ako ne i teža, od Vidovdana 1389. na Kosovu i Metohiji“.

Za svaki slučaj, počasno mesto u ovoj priči daje se Đurićevoj uvodnoj napomeni:

„Tekst sam pisao početkom novembra 1995. godine u nameri da zabeležim brojne činjenice za koje sam ubeđen da će, protokom istorijskih zbivanja, biti skrajnute i zaboravljene. Predajem ga čitaocima posle 23 godine, jer smatram da bi trebalo da se podsećamo na naše velike greške, nerazumne vođe i tragedije. Svestan sam da će ‘i ala i vrana’ da skoče da me kritikuju i optuže ali ću se braniti zahtevima da ti kritičari budu ubedljivi i da kažu da je mnogo toga napisanog bilo drugačije!“

U svome tekstu, makar to bilo i studiozno, da li 1995, da li dvadeset tri godine kasnije što je, s obzirom na „generacijsko“ priznanje da je sanjao „Zapadnu Srbiju, državu Srba zapadno od reke Drine“, verovatnije -, naplastio je on svega i svačega, čak je i Kosovsko bojište proširio na Metohiju!

Verovatnije, naravno, pošto Đurićeva državotvorna vizija pozajmljena od Vojislava Šešelja koji je prvi imenovao „Zapadnu Srbiju“, „danas izgleda kao da ćemo to ostaviti našim dalekim potomcima u amanet“. Kad je već tako, „nama ostaje da žalimo, tugujemo i da tragamo za uzrocima koje, odmah da kažem, svi znamo“.

Malo čudna „mudrost“, zaista, jer zašto bismo danas tragali „za uzrocima koje… svi znamo“, mada se razložnom mora smatrati pretpostavka da te uzroke svi baš i ne znaju. Van svake sumnje, Veljku Đuriću nisu bile zabavne takve neznalice, pa je nepomenute uzroke zadržao za sebe i one koji imaju vremena da žale, tuguju i tragaju.

A da bi se sve to bezbolnije prevazišlo, on je i tužnim tragaocima i blaženim neznalicama podmetnuo istrošenu žvaku: „Krajem 1991. godine, unutar međunarodno priznatih granica Republike Hrvatske, postojale su: SAO Krajina, SAO Zapadna Slavonija i SAO Istočna Slavonija, Baranja i Zapadni Srem. One su se, na praznik Svetog Nikole, 19. decembra 1991. godine ujedinile pa je proglašena Republika Srpska Krajina“.

Jednome dokonom čitaocu (u liku ovog potpisnika) dalo se da sve to prokomentariše na licinom mestu, ispod rečene žvake:

„Kažeš, Veljko, da su se „SAO Krajina, SAO Zapadna Slavonija i SAO Istočna Slavonija, Baranja i Zapadni Srem… na praznik Svetog Nikole, 19. decembra 1991. godine ujedinile pa je proglašena Republika Srpska Krajina. Prvi predsednik postao je Milan Babić.

To ti je velikačka izmišljotina, da ne kažemo preblago: NEISTINA.

Kad je već tako, kako da ti u ono preostalo verujemo“.

Naivni komentator pomišljao je da bi se neko, Veljko Đurić pre svih, nameračio da odgovori, ali jok!

Stoga, evo kraćeg obrazloženja one imenice ženskoga roda, ispisane verzalom, odnosno velikim slovima:

a. Ne postoji Istočna Slavonija, taj pojam izmislila je jedna političko-zemljopisna neznalica iz nekadašnjeg partijsko-političko-državnog vrha u Beogradu, a „naučili“ ga i primenjuju njegovi srodnici po znanju;

b. Zapadna Slavonija nije se toga dana bavila nikakvim ujedinjavanjem i nije kriva za nešto što je tada nazvano „Republika Srpska Krajina“;

v. „Na praznik Svetog Nikole, 19. decembra 1991. godine“ jeste „proglašena Republika Srpska Krajina“, ali se pomenuto Đurićevo ujedinjenje nije dogodilo. Jesu rečenoga dana odvojeno zasedale Skupština SAO Krajine u Kninu i Velika narodna skupština Srbske oblasti (SO, ne SAO) Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema u Belom Manastiru, ali su one razmatrale i usvojile Ustav u različitim verzijama trećeg člana: Skupština u Kninu izglasala je tekst koji kaže da teritoriju Republike Srpske Krajine čini područje SAO Krajine, dok je isti član Ustava usvojenog u Belom Manastiru „tvrdio“ da Republiku Srbsku Krajinu tvore SAO Kra­jina i SO Slavonija, Baranja i Zapadni Srem;

g. Samo se po sebi razume da novinski izveštači nisu znali kako se mo­glo desiti da skupštinske odluke u Kninu i Belom Manastiru budu različite, oni su pisali o onome što se pred njiho­vim očima dešavalo, a nije bilo nikakvog razloga da sumnjaju u proceduru za donošenje Ustava. Zbog toga, moglo se i desiti da kninski saradnik novosadskog „Dnevnika“ javi da „Republiku Srpsku Krajinu, koja se prostire na pro­storu od oko 12 000 kvadratnih kilometara i ima 300 000 stanov­nika od če­ga oko 226 000 s pravom glasa, čini 17 opština: Benko­vac, Obrovac, Donji Lapac, Gračac, Korenica, Vojnić, Vrgin­most, Slunj, Kos­ta­jnica, Dvor na Uni, Petrinja, Glina, Okučani, Kar­lovac, Pak­rac, Sisak-Caprag i Knin“, a da „Dnevnikov“ sarad­nik iz Banje Luke izvesti da je „u Kninu i Belom Manastiru, 19. decembra, na dan Svetog Nikole, svetitelja pravoslavne crkve, stvorena Re­publika (čitaj država) Krajina. Glavni grad te Republike, koja će objedinjavati SAO Krajinu i SAO Slavoniju, zapadni Srem i Baranju, biće Knin, a… novu Republiku činiće 17 opština… duž Kupe pa sve do Jadran­skog mora“. Pada u oči da i u ovom tekstu Krajina ima sedamnaest opština, na području od Kupe do Jadranskog mora, i da se u „obje­dinjenoj“ Republici nalazi i Srbska Oblast Slavonija, Baranja i Zapadni Srem, bez svojih pet opština, možda i ona negde duž Kupe pa sve do Jadrana;

d. Republike Srbska Krajina stvorena je 26. februara 1992, usvajanjem ustavnih amandmana na zajedničkom zasedanju skupština Kninske Krajine, Zapadne Slavonije i Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema, održanom u Borovu Selu, a 19. decembar 1991. godine „sačuvan je“ iz sentimentalnih razloga – da ne bi pucala bruka nastala zloupotrebom ondašnjeg kninskog čelnika.

No, bilo kako bilo, Veljko Đurić, školovani doktor istorijskih nauka, nije bio na času kad se o tome učilo, nije bio raspoložen da čita ono što je drugima bilo poznato kao istorijska istina, a „protok istorijskih zbivanja“ od 1995. do 2020. godine iskoristio je da istinu skrajne ne bi li bila zaboravljena i podsećala ga „na naše velike greške, nerazumne vođe i tragedije“.

Taman to zapisah, a pomislih da se u nečemu nisam ogrešio o dr Veljka – daj da ponovo zavirim u „Propast Zapadne Srbije“, opet negde „Između sna i jave“. I, gle čuda, nađoh se pred naslovom „O Kosovu, rode, da ti pojem“ (https://izmedjusnaijave.rs/%d0%be-%d0%ba%d0%be%d1%81%d0%be%d0%b2%d1%83-%d1%80%d0%be%d0%b4%d0%b5-%d0%b4%d0%b0-%d1%82%d0%b8-%d0%bf%d0%be%d1%98%d0%b5%d0%bc/), obradovan pomišlju da će mi neko odpevušiti pesmicu ili dve o srbskoj kolevci.

Ali, ne, već posle jednog klika sudario sam se sa novim naslovom – „Da li je ovo Srbija – Srbija mojih predaka“. Dr Veljko Đurić Mišina bio je sočinitelj svekolike te priče, a ovde, da se ne bi previše išlo u širinu, valja citirati svega dva njegova „istorijska znanja“.

Prvo: „Ratno razbijanje Jugoslavije započeto 1991. godine porazno se odrazilo na sudbinu srpskog naroda s druge strane Drine iz više razloga. Prvi, jer politička matica u Beogradu nije imala srpski nacionalni program (na trećem mestu uverava svoje čitaoce da „Slobodan Milošević nije razumeo srpsko nacionalno pitanje“, možda zbog toga što prethodno nije Veljka pitao u čemu je „fora“ – IP) pa se nije ni mogla da snađe u direktnom odmeravanju sa Hrvatima i muslimanima. (Kako je kazao znameniti Simo Dubajić iz Kistanja, tragedija nas Srba preko Drine usledila je kao posledica što su nas s one strane Drine vodili psihijatri, a s ove njihovi pacijenti!) I danas, više od četvrt veka, važi Dubajićeva tvrdnja jer je previše pacijenata na političkoj sceni kojime je pre mesto u bolnicama nego da odlučuju o sudbini države“; i

Drugo: „Sudeći po glasovima koji dolaze iz Amerike, od dobro upućenih i visokokotiranih u tamošnjoj državnoj administraciji, dvojica političara koji se predstavljaju kao predsednici ‘Kosova’ i Srbije, još pre pet godina (2017 – IP) dogovarali su razmenu teritorija…Ovdašnji svedržitelj je dobro savladao lekcije kada i šta treba da kaže… Pre tri godine (2019 – IP) je namestio da o rešenju Kosova i Metohije govori, takođe jedan politički preletač od karijere, komunista po ubeđenju, biološki Srbin iz Bosanske Krajine. Zanimljivo je da iz svedržiteljeve sekte o Kosovu i Metohiji niko ko je rodom iz Srbije još uvek nije kazao ni jednu reč! Da li je to znak da svedržitelj i dalje svađa srpski narod po regionalnom poreklu? A sa posvađanim narodom lakše će priznati ‘Kosova’ gde će ga podržati oni koji nisu iz Srbije, odnosno sa Kosova i Metohije“.

Mada neimenovanom „svedržitelju“ grdno zamera što Srbe regionalizuje, dr Đurić koji za sebe reče da je u Srbiji „stekao zasluženo mesto u struci i nauci“, sopstvenu regionalizaciju „brani“ čistim antisrbizmom: istočno od Drine sve su psihijatrijski pacijenti (dobro, on veli da su to oni koji vode Srbe, ali se od toga „vođenja“ ne može izuzeti više od polovine Srba koji su izabrali „previše pacijenata… kojime je pre mesto u bolnicama nego da odlučuju o sudbini države“), a sa jednim „zapadnim“ Srbinom, ni manje ni više nego „biološkim“, sprda se što uopšte „govori o rešenju Kosova i Metohije“. Veljko će čak „zasluženo“ domisliti da kada pomenuti a neimenovani svedržitelj „bude menjao imena beogradskih ulica Miloša Velikog i Karađorđeve u Đurađ Skenderbegovu i Alojzija Stepinca, Srblji će da ćute“, što je dvostruko budalasto: biće da Stepinca pominje iz nekakvog ličnog razloga (ne bi li, možda, bez nevolje stizao u rodne Kosore Donje kod Sinja i tamo ugodno boravio), a srbskog junaka Skenderbega smeštajući u Arnaute – deluje i protiv istorijske istine i u korist srbske nacionalne štete.

Koliko je Đurićevo „mesto u struci i nauci zasluženo“, može se videti i iz nekih na preskok izabranih primera.

*Sada nepostojeći sajt „Balkanska geopolitika“, 21. januara 2020. godine preuzeo je od beogradskih „Večernjih novosti“ tekst Borisa Subašića, pod naslovom „Srbi, narod koji je žrtvovan“, nastao iz razgovora sa dr Veljkom. Prekinuo sam čitanje već „ulaskom“ u drugi pasus, pošto je i to bilo do­voljno da se vidi kako je „srpski narod u ratovima u 20. veku pre­trpeo stradanje koje se graniči s genocidom“, da je „politička i društvena elita često donosila pogrešne odluke“ zbog toga što „Srbi nisu svesni kolike su žrtve podneli“, ali i da, pored svega toga, prof. dr Veljko Đurić Mišina, tada v. d. direktora Mu­zeja genocida, uverava Srbe da ni u Velikom ratu, ni u njego­vom nastavku 1941-1945. godine nisu doživeli genocid, čime opravdava hrvatsko nastojanje da dokažu kako je Jasenovac bilo srbsko od­ma­ralište, a brojne bezdane jame po Hrvatskoj i Hercegovini (a ni Bosna nije baš zaobiđena ili zaboravljena) deo velikog terena za golf. Kazuje tako, a ne doseća se da i on, svojim „zasluženim mestom u nauci i struci“ utiče na mnoge „pogrešne od­luke“ onih koje je nazvao „politička i društvena elita“; neka se samo priseti da je i on jedan od potpisnika onog be­zumnog radivojeradićevskog „apela“ uperenog ne samo protiv srb­ske istorije, već i protiv srbskog opstanka.

*Da misli nekontrolisano, dr Đurić je pokazao i u dvama izda­va­čkim „poduhvatima“ (1993. i 1994), pri piratskom, fototip­skom izdavanju knjige Veliše Raičevića (1907-1972) „Hrvati u svetlosti istoriske istine“ (pod pseudonimom „Psunjski“ objavljene marta 1944. u okupiranom Be­ogradu i odmah zabranjene), u koje je bio umešan. Oba puta, naj­pre kao „senzacionalno otkriće“, knjiga je objavljena bez auto­ro­vog imena (i, naravno, bez ikakvih moralnih obaveza prema njemu i fi­nansijskih njegovim naslednicima. Čak i ako bi se pravdao da u vreme dok se pripremalo prvo pi­ratsko iz­danje (mada je krajem 1995, u pismu Muzeju Vojvodine iz Novog Sa­da uveravao da je on autorovo ime znao još 1989), za dru­go izda­nje ne bi mu to vredelo: sredinom jula 1994. godine, pot­pisnik ovih redaka tražio je od njega da se to očekivano izdanje pojavi pod imenom Veliše Raičevića. Da li zbog toga što nije želeo da remeti započeti posao, ili zbog nečega drugog (naročito „parnog“, finansijskog), tek – on je odbio ikakvu mogućnost da pri­hvati ono što je od njega traženo: te nije sigurno, sve je to naga­đa­nje, bilo bi rizično da se u tom trenutku pojavi jedno ime da bi se kasnije pojavilo neko drugo…

Krajem septembra 1993. go­di­ne, u beogradskom Međunarodnom pres­-centru, izdavačko pre­du­zeće „Novo delo“ organizovalo je predstavljanje svojeg izdanja knjige „Hrvati u svetlosti istorijske istine“. Tom pri­likom, akademik Vasilije Krestić rekao je da je ceo postupak u vezi sa ponovnim izdavanjem knjige vo­đen nekritički, da se izdavač nije u svemu to­me najbolje snašao i da je za to „najzaslužniji“ Veljko Đurić, „istoričar mlađe generacije“.

Zbog svega toga, mora se postaviti pitanje sa ka­k­vim je pobuda­ma dr Veljko učestvovao u oboma neovla­šće­nim, divljim, piratskim izdanjima Raiče­vićeve knjige Hrvati u svetlosti istoriske istine, pod pseudo­nimom, bez Raičevićevog imena na njoj. Kao istoričar, čo­vek kome bi istorijska isti­na trebalo da bude na prvom mestu, dr Veljko je morao sprečiti i jednog i drugog izdavača da knjigu objave nemu­što, bez autoro­vog imena, sa je­di­nim ciljem da izbegnu obave­ze iz autorskih pra­va i iz svega iz­vu­ku ličnu korist. Dr Đurić je pro­pustio da to uči­ni, preuzimajući na sebe sve moralne posle­di­ce toga po svemu nemoralnog čina.

*Zna se da je Edmund Glez fon Hor­stenau (1882-1946), od 1941. do 1944. godine nemački opunomoćeni general u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj (NDH), zadužen da u Zagrebu zastupa interese Vermahta i po­mo­g­ne u formiranju Pavelićeve vojske, pisao u svom dnevniku (ka­snije objavljenom u memoarima „Između Hitlera i Paveli­ća“) da su „Srbi novoj državi koja se prostirala od Jadrana do Drine i Zemuna bili primorani da beže jer su im oduzeta sva gra­đanska prava i otimana im je imovina…. Masakr nad Srbima desetkovao je njihov broj… Na osnovu nemačkih procena, do jeseni 1941. ubijeno je prilikom pogroma i u logorima 200.000 Srba. Do kraja 1943. poslanik dr Nojbaher (Herman, 1893-1960, specijalni nemački izaslanik za Balkan tokom ratnih godina – IP) procenjuje broj ubijenih Srba na oko 750 000“. Iz Horstenauovog pisma Hajnrihu Himleru saznajemo da su nemačke trupe „nemi svedoci bru­talnosti ustaša nad Srbima, Jevrejima i Ciganima“, te da su ta „mjesta užasa“, stvorena po uzoru na ranija engleska, „dosegla vrhunac ovdje u Hrvatskoj, pod Poglavnikom, kojeg smo mi postavili“.

No, u skladu sa sopstvenim „otkrićem“ da ova dva nemačka „specijalca“ pojma nemaju, dr Veljko Đurić Mišina kao šef u Muzeja žrtava genocida u Beogradu, preuzeo je sva ovlašćenja da medituje o srbskom stradanju u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj (1941-1945), pa se, tako, 6. juna 2021. godine saznalo za njegovu izjavu da je Glez fon Horstenau „preskočio nekoliko činjenica bitnih za razumevanje konteksta“, a da su Nojbaherovi „elaborati pisani na osnovu sekundarnih i indirektnih izvora i kao takvi se ne mogu u istorijskoj nauci uzimati bez kritičkog odnosa. To znači da je Nojbaherova procena o 750.000 pobijenih Srba u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj samo slobodna procena koja iza sebe nema nikakve relevantne i proverljive dokaze“.

Tu nerelevantnost i neproverljivost, Doktor je pošire „elaborirao“ neki dan ranije (1. juna), u razgovoru za nekakav N1 (https://rs.n1info.com/vesti/djuric-misina-prema-izjavama-svedoka-u-jasenovcu-izmedju-98-000-/), kada je „visokoumno otkrio“ da se, bez obzira na „procene od 30.000 do 1.400.000“ stradalnika i brojka „od 700.000 žrtava Jasenovca o kojem smo svi slušali u školama… nije utemeljena ni na kakvim naučnim dokazima“, te da se „na osnovu izjava svedoka koji su bili u Jasenovcu dolazi do cifre od 98.000 do 208.000 žrtava“. Bez obzira na sve to, on će „priznati“ da to nije konačan podatak, već slobodna procena svedoka“.

Kada je reč o svedocima i njihovoj „nezvaničnosti“, Veljko će navesti da je „prvi nezvaničan podatak dao Josip Broz Tito koji govori od 10.000 najvernijih sinova Hrvatske ubijenih u Jasenovcu, Andrija Hebrang govorio o 25.000, memorandum srpske crkve o 180.000, vlada u Londonu 370.000“. Doda li tome da „svedok nije do kraja pouzdan“, te da je „igra brojeva pogodan politički momenat za manipulaciju međunarodnim odnosima, ali i psihom naroda“ (za Mišinu, „u pitanju je klasično dnevna politička manipulacija“ kojom se „huška narod“), dr Đurić naglasiće da „komunističkoj vlasti od 1945. godine odgovara veliki broj žrtava ustaškog režima – zato da bi sakrili… podatak o 350.000 ljudi koji su bili žrtve partizana“, te da je „protiv toga da brojimo žrtve i da je za to da popisujemo žrtve Jasenovca“.

Podrazumeva se da dr Veljku ni na kraj pameti nije bilo da pomene beogradsku „Dugu“ od 22. 2. – 7. 3. 1986, stra­na 6, i njen zapis o Potvrdi komande mjesta Novska od 5. juna 1945. godine, kojom „Po­tvrđu­jemo primitak doku­me­nata koji su bili zakopani u logoru Ja­senovac koji je pronašao drug Isidor Levi i predao ovoj Ko­mandi, a koja dokumenta sa­drže spisak po­bijenih lica u logo­ru Jasenovac“ – kojih je, prema sve­dočenju partizanskog poručni­ka Isi­dora Levija, bilo više od mi­li­o­n.

Takvom svojom „naukom“, dr Veljko Đurić Mišina ovlastio je hrvatske znanstvenike da uzmu stvar u svoje ruke i svetu saopšte svoju „istinu“ koja Srbe „proizvodi“ u genocidan narod.

Pa je, tako, hrvatski znanstvenik Stjepan Lozo čiji je „fokus bavljenja povijesnim temama na utje­cajima velikosrpske ideologije i politike na Hrvate i Hrvat­sku“, objavio knjižicu „Ideologija i propaganda veli­ko­srpskoga genocida nad Hrvatima – projekt ‘Homogena Srbija’ 1941“, Spljet 2017, na jedva 736 strana for­mata B5. Kako-tako, on je toliko svoje „umovanje“ sažeo u nekoliko rečenica sadržanih u intervjuu za „Slo­bod­nu Dalmaciju“ (http://shp.bizhat.com/Lozo.html), te se od njega moglo saznati da su Srbi u Nezavisnoj Dr­žavi Hrvatskoj (NDH) „provodili genocid nad Hrvatima i… postojeća paradigma o ‘stra­šnim’ ustašama na neki na­či­n tvorevina je velikosrpske propa­gan­de. Prava je, međutim, is­ti­na da ustaše do ljeta 1941. i srpske pobune nisu činili nika­kve posebne zločine prema Srbima… te da su funkcionirali kao neka vrsta narodne sa­mo­obrane od velikosrpskoga genocida… Oklevetali su Hrvate za genocid nad Sr­bi­ma preventivnom propagandom, s predumišljajem, već u lipnju 1941. godine, a onda počinili genocid nad Hrvatima. Nakon šoka koji je u velikosrpskim redovima usljedio uspostavom NDH 10. travnja 1941. godine, ne i komunista, jer oni tada nisu bili na su­protnoj strani od ustaša, usljedilo je konsolidiranje veliko­srp­skih redova. Već u lipnju 1941. godine velikosrpske snage ima­ju oblikovanu viziju i platformu daljnjeg djelovanja: stvoriti Ve­liki Srbiju provedbom općeg genocida nad Hrvatima koje pret­hodno treba snažno oklevetati… Srpska pravoslavna Crkva stoji iza besramne klevete Hrva­ta za genocid nad Srbima, te istodobno provedbe genocida nad Hrvatima već od lipnja 1941. godine… Službeni Memorandum SPC… kleveće Hrvate za ubijanje čak 180.000, a do rujna se već iz­lazilo s brojem od 300.000 pobijenih Srba u NDH, što je ka­sni­je još uvećavano. Takve strašne klevete koje nemaju gotovo nika­kve veze sa stvarnošću, ni 1%… odaslane su izvan zemlje i snažnom propagandom velikosrpske mreže ši­rene po čitavom svijetu. Takva sramotna laž ostala je nad Hrva­ti­ma do dana današnjega“.

Kad je već sve to složio, Stjepan Lozo ustvrdiće da je NDH uspostavila „nekoliko konceptualnih rješenja… hrvatska nacija kao zajednica ravnopravnih kato­li­ka, muslimana i pravoslavaca… pristup obrani hrva­t­ske granice na Drini“, tako da „i jedno i drugo i danas… pri­pada korpusu moderne europske političke podloge, naravno uz specifičan pristup u odnosu na Drinu“.

No, dr Veljku Đuriću treba kao olakšavajuću okolnost uzeti činjenicu da se on u srbsku istoriju uopšte ne razume (onu „ostalu“ da zabatalimo). Ako nešto u nekom trenutku i „ubode“, to mu je, što bi rekle Lale, tek da se nađe u divanu. To je najslikovitije pokazao 18. juna 1991. godine na tribini Svesrbskog narodnog pokreta u Novom Sadu, kada je govorio čitavih osamdeset minuta, najpre o odnosu hr­vatskog rimokatolicizma i srbskog pravoslavlja uporno insi­stiraju­ći na perfidnosti hr­vatske ideologije upe­re­ne pro­tiv Srb­stva i na potrebi da Srbi shvate kakve ih opas­no­sti sa te stra­ne vrebaju. Kada pak govori o Srbima, da li iz neznanja, da li da svojim „zasluženim mestom u struci i nauci“ doprinese prikrivanju i, čak, potpunom brisanju srbske prošlo­sti i duhovnosti srbskog naroda, navodni dolazak Slovena, od­nosno Srba, na ove prostore, on vezuje za šesti i sedmi vek, niotkud, a ar­he­o­loške nalaze Miloja Vasića o vin­čanskoj kul­turi kao preteči srbske civilizacije, ili otkrića Radivoja Pe­šića o vinčan­skom pismu i njegovoj vezi s etrurskim i sa ći­ri­li­com, smatra „neproverenim domišljanjem“. Negativno reagovanje Drag­o­slava Sre­jo­vića i Pavla Ivića na Pešićevu teoriju, on pravda do­sada­šnjim „naučnim“ saznanjima, da bi neka pisanja Mi­li­ća od Mač­ve Stankovića o Srbima – nazvao neozbiljnim i štetnim. Ne zna se zbog čega, ali to se mnogim slušaocima tada učinilo potpuno nemotivisanim, Đurić je svoju pri­ču završio potpunim negiranjem Miloševićevog de­lo­va­nja i kon­statacijom da Milošević ne radi za interese srb­skog naro­da; manj ako ne mi­sli da je i njega, Miloševića, iškolovala perfid­nost hr­vatske ideologije.

I, za sam kraj, svakome ko bude imao strpljenja da stigne do kraja ove priče, ostavlja se na volju da ponešto, a možda i sve što se ticalo dr Veljka Đurića Mišine, može primeniti i na mnoge navodno srbske istoričare koji zvanično, zarad karijere i sticanja „zasluženog mesta u struci i nauci“, prošlost srbskoga naroda tumače u korist njegove štete.

Autor: Ilija Petrović

Hvala na poverenju! Molimo vas podelite, širite istinu!