Мишљења

Сан и јава у Вељковој причи

Фото: Глас Српске

Ко 5. августа 2020. године није устао на време, као што се то десило потписнику нареднних редака, био је осуђен на двогодишње чекање да на сајту „Између сна и јаве“, „поводом 23 године од геноцида над Србима у Хрватској, најмасовнијег етничког чишћења у Европи после Другог светског рата“, завири у текст „Пропаст Западне Србије“ (https://izmedjusnaijave.rsс/%d0%bf%d1%80%d0%be%d0%bf%d0%b0%d1%81%d1%82-%d0%b7%d0%b0%d0%bf%d0%b0%d0%b4%d0%bd%d0%b5-%d1%81%d1%80%d0%b1%d0%b8%d1%98%d0%b5/#8230), представљен као „до сада необјављена студија историчара Вељка Ђурића… приказ српске несреће која је по ауторовом мишљењу равна, ако не и тежа, од Видовдана 1389. на Косову и Метохији“.

За сваки случај, почасно место у овој причи даје се Ђурићевој уводној напомени:

„Текст сам писао почетком новембра 1995. године у намери да забележим бројне чињенице за које сам убеђен да ће, протоком историјских збивања, бити скрајнуте и заборављене. Предајем га читаоцима после 23 године, јер сматрам да би требало да се подсећамо на наше велике грешке, неразумне вође и трагедије. Свестан сам да ће ‘и ала и врана’ да скоче да ме критикују и оптуже али ћу се бранити захтевима да ти критичари буду убедљиви и да кажу да је много тога написаног било другачије!“

У своме тексту, макар то било и студиозно, да ли 1995, да ли двадесет три године касније што је, с обзиром на „генерацијско“ признање да је сањао „Западну Србију, државу Срба западно од реке Дрине“, вероватније -, напластио је он свега и свачега, чак је и Косовско бојиште проширио на Метохију!

Вероватније, наравно, пошто Ђурићева државотворна визија позајмљена од Војислава Шешеља који је први именовао „Западну Србију“, „данас изгледа као да ћемо то оставити нашим далеким потомцима у аманет“. Кад је већ тако, „нама остаје да жалимо, тугујемо и да трагамо за узроцима које, одмах да кажем, сви знамо“.

Мало чудна „мудрост“, заиста, јер зашто бисмо данас трагали „за узроцима које… сви знамо“, мада се разложном мора сматрати претпоставка да те узроке сви баш и не знају. Ван сваке сумње, Вељку Ђурићу нису биле забавне такве незналице, па је непоменуте узроке задржао за себе и оне који имају времена да жале, тугују и трагају.

А да би се све то безболније превазишло, он је и тужним трагаоцима и блаженим незналицама подметнуо истрошену жваку: „Крајем 1991. године, унутар међународно признатих граница Републике Хрватске, постојале су: САО Крајина, САО Западна Славонија и САО Источна Славонија, Барања и Западни Срем. Оне су се, на празник Светог Николе, 19. децембра 1991. године ујединиле па је проглашена Република Српска Крајина“.

Једноме доконом читаоцу (у лику овог потписника) дало се да све то прокоментарише на лицином месту, испод речене жваке:

„Кажеш, Вељко, да су се „САО Крајина, САО Западна Славонија и САО Источна Славонија, Барања и Западни Срем… на празник Светог Николе, 19. децембра 1991. године ујединиле па је проглашена Република Српска Крајина. Први председник постао је Милан Бабић.

То ти је великачка измишљотина, да не кажемо преблаго: НЕИСТИНА.

Кад је већ тако, како да ти у оно преостало верујемо“.

Наивни коментатор помишљао је да би се неко, Вељко Ђурић пре свих, намерачио да одговори, али јок!

Стога, ево краћег образложења оне именице женскога рода, исписане верзалом, односно великим словима:

а. Не постоји Источна Славонија, тај појам измислила је једна политичко-земљописна незналица из некадашњег партијско-политичко-државног врха у Београду, а „научили“ га и примењују његови сродници по знању;

б. Западна Славонија није се тога дана бавила никаквим уједињавањем и није крива за нешто што је тада названо „Република Српска Крајина“;

в. „На празник Светог Николе, 19. децембра 1991. године“ јесте „проглашена Република Српска Крајина“, али се поменуто Ђурићево уједињење није догодило. Јесу реченога дана одвојено заседале Скупштина САО Крајине у Книну и Велика народна скупштина Србске области (СО, не САО) Славоније, Барање и Западног Срема у Белом Манастиру, али су оне разматрале и усвојиле Устав у различитим верзијама трећег члана: Скупштина у Книну изгласала је текст који каже да територију Републике Српске Крајине чини подручје САО Крајине, док је исти члан Устава усвојеног у Белом Манастиру „тврдио“ да Републику Србску Крајину творе САО Кра­јина и СО Славонија, Барања и Западни Срем;

г. Само се по себи разуме да новински извештачи нису знали како се мо­гло десити да скупштинске одлуке у Книну и Белом Манастиру буду различите, они су писали о ономе што се пред њихо­вим очима дешавало, а није било никаквог разлога да сумњају у процедуру за доношење Устава. Због тога, могло се и десити да кнински сарадник новосадског „Дневника“ јави да „Републику Српску Крајину, која се простире на про­стору од око 12 000 квадратних километара и има 300 000 станов­ника од че­га око 226 000 с правом гласа, чини 17 општина: Бенко­вац, Обровац, Доњи Лапац, Грачац, Кореница, Војнић, Вргин­мост, Слуњ, Кос­та­јница, Двор на Уни, Петриња, Глина, Окучани, Кар­ловац, Пак­рац, Сисак-Цапраг и Книн“, а да „Дневников“ сарад­ник из Бање Луке извести да је „у Книну и Белом Манастиру, 19. децембра, на дан Светог Николе, светитеља православне цркве, створена Ре­публика (читај држава) Крајина. Главни град те Републике, која ће обједињавати САО Крајину и САО Славонију, западни Срем и Барању, биће Книн, а… нову Републику чиниће 17 општина… дуж Купе па све до Јадран­ског мора“. Пада у очи да и у овом тексту Крајина има седамнаест општина, на подручју од Купе до Јадранског мора, и да се у „обје­дињеној“ Републици налази и Србска Област Славонија, Барања и Западни Срем, без својих пет општина, можда и она негде дуж Купе па све до Јадрана;

д. Републике Србска Крајина створена је 26. фебруара 1992, усвајањем уставних амандмана на заједничком заседању скупштина Книнске Крајине, Западне Славоније и Славоније, Барање и Западног Срема, одржаном у Борову Селу, а 19. децембар 1991. године „сачуван је“ из сентименталних разлога – да не би пуцала брука настала злоупотребом ондашњег книнског челника.

Но, било како било, Вељко Ђурић, школовани доктор историјских наука, није био на часу кад се о томе учило, није био расположен да чита оно што је другима било познато као историјска истина, а „проток историјских збивања“ од 1995. до 2020. године искористио је да истину скрајне не би ли била заборављена и подсећала га „на наше велике грешке, неразумне вође и трагедије“.

Таман то записах, а помислих да се у нечему нисам огрешио о др Вељка – дај да поново завирим у „Пропаст Западне Србије“, опет негде „Између сна и јаве“. И, гле чуда, нађох се пред насловом „О Косову, роде, да ти појем“ (https://izmedjusnaijave.rs/%d0%be-%d0%ba%d0%be%d1%81%d0%be%d0%b2%d1%83-%d1%80%d0%be%d0%b4%d0%b5-%d0%b4%d0%b0-%d1%82%d0%b8-%d0%bf%d0%be%d1%98%d0%b5%d0%bc/), обрадован помишљу да ће ми неко одпевушити песмицу или две о србској колевци.

Али, не, већ после једног клика сударио сам се са новим насловом – „Да ли је ово Србија – Србија мојих предака“. Др Вељко Ђурић Мишина био је сочинитељ свеколике те приче, а овде, да се не би превише ишло у ширину, ваља цитирати свега два његова „историјска знања“.

Прво: „Ратно разбијање Југославије започето 1991. године поразно се одразило на судбину српског народа с друге стране Дрине из више разлога. Први, јер политичка матица у Београду није имала српски национални програм (на трећем месту уверава своје читаоце да „Слободан Милошевић није разумео српско национално питање“, можда због тога што претходно није Вељка питао у чему је „фора“ – ИП) па се није ни могла да снађе у директном одмеравању са Хрватима и муслиманима. (Како је казао знаменити Симо Дубајић из Кистања, трагедија нас Срба преко Дрине уследила је као последица што су нас с оне стране Дрине водили психијатри, а с ове њихови пацијенти!) И данас, више од четврт века, важи Дубајићева тврдња јер је превише пацијената на политичкој сцени којиме је пре место у болницама него да одлучују о судбини државе“; и

Друго: „Судећи по гласовима који долазе из Америке, од добро упућених и висококотираних у тамошњој државној администрацији, двојица политичара који се представљају као председници ‘Косова’ и Србије, још пре пет година (2017 – ИП) договарали су размену територија…Овдашњи сведржитељ је добро савладао лекције када и шта треба да каже… Пре три године (2019 – ИП) је наместио да о решењу Косова и Метохије говори, такође један политички прелетач од каријере, комуниста по убеђењу, биолошки Србин из Босанске Крајине. Занимљиво је да из сведржитељеве секте о Косову и Метохији нико ко је родом из Србије још увек није казао ни једну реч! Да ли је то знак да сведржитељ и даље свађа српски народ по регионалном пореклу? А са посвађаним народом лакше ће признати ‘Косова’ где ће га подржати они који нису из Србије, односно са Косова и Метохије“.

Мада неименованом „сведржитељу“ грдно замера што Србе регионализује, др Ђурић који за себе рече да је у Србији „стекао заслужено место у струци и науци“, сопствену регионализацију „брани“ чистим антисрбизмом: источно од Дрине све су психијатријски пацијенти (добро, он вели да су то они који воде Србе, али се од тога „вођења“ не може изузети више од половине Срба који су изабрали „превише пацијената… којиме је пре место у болницама него да одлучују о судбини државе“), а са једним „западним“ Србином, ни мање ни више него „биолошким“, спрда се што уопште „говори о решењу Косова и Метохије“. Вељко ће чак „заслужено“ домислити да када поменути а неименовани сведржитељ „буде мењао имена београдских улица Милоша Великог и Карађорђеве у Ђурађ Скендербегову и Алојзија Степинца, Србљи ће да ћуте“, што је двоструко будаласто: биће да Степинца помиње из некаквог личног разлога (не би ли, можда, без невоље стизао у родне Косоре Доње код Сиња и тамо угодно боравио), а србског јунака Скендербега смештајући у Арнауте – делује и против историјске истине и у корист србске националне штете.

Колико је Ђурићево „место у струци и науци заслужено“, може се видети и из неких на прескок изабраних примера.

*Сада непостојећи сајт „Балканска геополитика“, 21. јануара 2020. године преузео је од београдских „Вечерњих новости“ текст Бориса Субашића, под насловом „Срби, народ који је жртвован“, настао из разговора са др Вељком. Прекинуо сам читање већ „уласком“ у други пасус, пошто је и то било до­вољно да се види како је „српски народ у ратовима у 20. веку пре­трпео страдање које се граничи с геноцидом“, да је „политичка и друштвена елита често доносила погрешне одлуке“ због тога што „Срби нису свесни колике су жртве поднели“, али и да, поред свега тога, проф. др Вељко Ђурић Мишина, тада в. д. директора Му­зеја геноцида, уверава Србе да ни у Великом рату, ни у њего­вом наставку 1941-1945. године нису доживели геноцид, чиме оправдава хрватско настојање да докажу како је Јасеновац било србско од­ма­ралиште, а бројне бездане јаме по Хрватској и Херцеговини (а ни Босна није баш заобиђена или заборављена) део великог терена за голф. Казује тако, а не досећа се да и он, својим „заслуженим местом у науци и струци“ утиче на многе „погрешне од­луке“ оних које је назвао „политичка и друштвена елита“; нека се само присети да је и он један од потписника оног бе­зумног радивојерадићевског „апела“ упереног не само против срб­ске историје, већ и против србског опстанка.

*Да мисли неконтролисано, др Ђурић је показао и у двама изда­ва­чким „подухватима“ (1993. и 1994), при пиратском, фототип­ском издавању књиге Велише Раичевића (1907-1972) „Хрвати у светлости историске истине“ (под псеудонимом „Псуњски“ објављене марта 1944. у окупираном Бе­ограду и одмах забрањене), у које је био умешан. Оба пута, нај­пре као „сензационално откриће“, књига је објављена без ауто­ро­вог имена (и, наравно, без икаквих моралних обавеза према њему и фи­нансијских његовим наследницима. Чак и ако би се правдао да у време док се припремало прво пи­ратско из­дање (мада је крајем 1995, у писму Музеју Војводине из Новог Са­да уверавао да је он ауторово име знао још 1989), за дру­го изда­ње не би му то вредело: средином јула 1994. године, пот­писник ових редака тражио је од њега да се то очекивано издање појави под именом Велише Раичевића. Да ли због тога што није желео да ремети започети посао, или због нечега другог (нарочито „парног“, финансијског), тек – он је одбио икакву могућност да при­хвати оно што је од њега тражено: те није сигурно, све је то нага­ђа­ње, било би ризично да се у том тренутку појави једно име да би се касније појавило неко друго…

Крајем септембра 1993. го­ди­не, у београдском Међународном прес­-центру, издавачко пре­ду­зеће „Ново дело“ организовало је представљање својег издања књиге „Хрвати у светлости историјске истине“. Том при­ликом, академик Василије Крестић рекао је да је цео поступак у вези са поновним издавањем књиге во­ђен некритички, да се издавач није у свему то­ме најбоље снашао и да је за то „најзаслужнији“ Вељко Ђурић, „историчар млађе генерације“.

Због свега тога, мора се поставити питање са ка­к­вим је побуда­ма др Вељко учествовао у обома неовла­шће­ним, дивљим, пиратским издањима Раиче­вићеве књиге Хрвати у светлости историске истине, под псеудо­нимом, без Раичевићевог имена на њој. Као историчар, чо­век коме би историјска исти­на требало да буде на првом месту, др Вељко је морао спречити и једног и другог издавача да књигу објаве нему­што, без ауторо­вог имена, са је­ди­ним циљем да избегну обаве­зе из ауторских пра­ва и из свега из­ву­ку личну корист. Др Ђурић је про­пустио да то учи­ни, преузимајући на себе све моралне после­ди­це тога по свему неморалног чина.

*Зна се да је Едмунд Глез фон Хор­стенау (1882-1946), од 1941. до 1944. године немачки опуномоћени генерал у Независној Држави Хрватској (НДХ), задужен да у Загребу заступа интересе Вермахта и по­мо­г­не у формирању Павелићеве војске, писао у свом дневнику (ка­сније објављеном у мемоарима „Између Хитлера и Павели­ћа“) да су „Срби новој држави која се простирала од Јадрана до Дрине и Земуна били приморани да беже јер су им одузета сва гра­ђанска права и отимана им је имовина…. Масакр над Србима десетковао је њихов број… На основу немачких процена, до јесени 1941. убијено је приликом погрома и у логорима 200.000 Срба. До краја 1943. посланик др Нојбахер (Херман, 1893-1960, специјални немачки изасланик за Балкан током ратних година – ИП) процењује број убијених Срба на око 750 000“. Из Хорстенауовог писма Хајнриху Химлеру сазнајемо да су немачке трупе „неми сведоци бру­талности усташа над Србима, Јеврејима и Циганима“, те да су та „мјеста ужаса“, створена по узору на ранија енглеска, „досегла врхунац овдје у Хрватској, под Поглавником, којег смо ми поставили“.

Но, у складу са сопственим „открићем“ да ова два немачка „специјалца“ појма немају, др Вељко Ђурић Мишина као шеф у Музеја жртава геноцида у Београду, преузео је сва овлашћења да медитује о србском страдању у Независној Држави Хрватској (1941-1945), па се, тако, 6. јуна 2021. године сазнало за његову изјаву да је Глез фон Хорстенау „прескочио неколико чињеница битних за разумевање контекста“, а да су Нојбахерови „елаборати писани на основу секундарних и индиректних извора и као такви се не могу у историјској науци узимати без критичког односа. То значи да је Нојбахерова процена о 750.000 побијених Срба у Независној Држави Хрватској само слободна процена која иза себе нема никакве релевантне и проверљиве доказе“.

Ту нерелевантност и непроверљивост, Доктор је пошире „елаборирао“ неки дан раније (1. јуна), у разговору за некакав Н1 (https://rs.n1info.com/vesti/djuric-misina-prema-izjavama-svedoka-u-jasenovcu-izmedju-98-000-/), када је „високоумно открио“ да се, без обзира на „процене од 30.000 до 1.400.000“ страдалника и бројка „од 700.000 жртава Јасеновца о којем смо сви слушали у школама… није утемељена ни на каквим научним доказима“, те да се „на основу изјава сведока који су били у Јасеновцу долази до цифре од 98.000 до 208.000 жртава“. Без обзира на све то, он ће „признати“ да то није коначан податак, већ слободна процена сведока“.

Када је реч о сведоцима и њиховој „незваничности“, Вељко ће навести да је „први незваничан податак дао Јосип Броз Тито који говори од 10.000 највернијих синова Хрватске убијених у Јасеновцу, Андрија Хебранг говорио о 25.000, меморандум српске цркве о 180.000, влада у Лондону 370.000“. Дода ли томе да „сведок није до краја поуздан“, те да је „игра бројева погодан политички моменат за манипулацију међународним односима, али и психом народа“ (за Мишину, „у питању је класично дневна политичка манипулација“ којом се „хушка народ“), др Ђурић нагласиће да „комунистичкој власти од 1945. године одговара велики број жртава усташког режима – зато да би сакрили… податак о 350.000 људи који су били жртве партизана“, те да је „против тога да бројимо жртве и да је за то да пописујемо жртве Јасеновца“.

Подразумева се да др Вељку ни на крај памети није било да помене београдску „Дугу“ од 22. 2. – 7. 3. 1986, стра­на 6, и њен запис о Потврди команде мјеста Новска од 5. јуна 1945. године, којом „По­тврђу­јемо примитак доку­ме­ната који су били закопани у логору Ја­сеновац који је пронашао друг Исидор Леви и предао овој Ко­манди, а која документа са­држе списак по­бијених лица у лого­ру Јасеновац“ – којих је, према све­дочењу партизанског поручни­ка Иси­дора Левија, било више од ми­ли­о­н.

Таквом својом „науком“, др Вељко Ђурић Мишина овластио је хрватске знанственике да узму ствар у своје руке и свету саопште своју „истину“ која Србе „производи“ у геноцидан народ.

Па је, тако, хрватски знанственик Стјепан Лозо чији је „фокус бављења повијесним темама на утје­цајима великосрпске идеологије и политике на Хрвате и Хрват­ску“, објавио књижицу „Идеологија и пропаганда вели­ко­српскога геноцида над Хрватима – пројект ‘Хомогена Србија’ 1941“, Спљет 2017, на једва 736 страна фор­мата Б5. Како-тако, он је толико своје „умовање“ сажео у неколико реченица садржаних у интервјуу за „Сло­бод­ну Далмацију“ (хттп://схп.бизхат.цом/Лозо.хтмл), те се од њега могло сазнати да су Срби у Независној Др­жави Хрватској (НДХ) „проводили геноцид над Хрватима и… постојећа парадигма о ‘стра­шним’ усташама на неки на­чи­н творевина је великосрпске пропа­ган­де. Права је, међутим, ис­ти­на да усташе до љета 1941. и српске побуне нису чинили ника­кве посебне злочине према Србима… те да су функционирали као нека врста народне са­мо­обране од великосрпскога геноцида… Оклеветали су Хрвате за геноцид над Ср­би­ма превентивном пропагандом, с предумишљајем, већ у липњу 1941. године, а онда починили геноцид над Хрватима. Након шока који је у великосрпским редовима усљедио успоставом НДХ 10. травња 1941. године, не и комуниста, јер они тада нису били на су­протној страни од усташа, усљедило је консолидирање велико­срп­ских редова. Већ у липњу 1941. године великосрпске снаге има­ју обликовану визију и платформу даљњег дјеловања: створити Ве­лики Србију проведбом опћег геноцида над Хрватима које прет­ходно треба снажно оклеветати… Српска православна Црква стоји иза бесрамне клевете Хрва­та за геноцид над Србима, те истодобно проведбе геноцида над Хрватима већ од липња 1941. године… Службени Меморандум СПЦ… клевеће Хрвате за убијање чак 180.000, а до рујна се већ из­лазило с бројем од 300.000 побијених Срба у НДХ, што је ка­сни­је још увећавано. Такве страшне клевете које немају готово ника­кве везе са стварношћу, ни 1%… одаслане су изван земље и снажном пропагандом великосрпске мреже ши­рене по читавом свијету. Таква срамотна лаж остала је над Хрва­ти­ма до дана данашњега“.

Кад је већ све то сложио, Стјепан Лозо устврдиће да је НДХ успоставила „неколико концептуалних рјешења… хрватска нација као заједница равноправних като­ли­ка, муслимана и православаца… приступ обрани хрва­т­ске границе на Дрини“, тако да „и једно и друго и данас… при­пада корпусу модерне еуропске политичке подлоге, наравно уз специфичан приступ у односу на Дрину“.

Но, др Вељку Ђурићу треба као олакшавајућу околност узети чињеницу да се он у србску историју уопште не разуме (ону „осталу“ да забаталимо). Ако нешто у неком тренутку и „убоде“, то му је, што би рекле Лале, тек да се нађе у дивану. То је најсликовитије показао 18. јуна 1991. године на трибини Свесрбског народног покрета у Новом Саду, када је говорио читавих осамдесет минута, најпре о односу хр­ватског римокатолицизма и србског православља упорно инси­стирају­ћи на перфидности хр­ватске идеологије упе­ре­не про­тив Срб­ства и на потреби да Срби схвате какве их опас­но­сти са те стра­не вребају. Када пак говори о Србима, да ли из незнања, да ли да својим „заслуженим местом у струци и науци“ допринесе прикривању и, чак, потпуном брисању србске прошло­сти и духовности србског народа, наводни долазак Словена, од­носно Срба, на ове просторе, он везује за шести и седми век, ниоткуд, а ар­хе­о­лошке налазе Милоја Васића о вин­чанској кул­тури као претечи србске цивилизације, или открића Радивоја Пе­шића о винчан­ском писму и његовој вези с етрурским и са ћи­ри­ли­цом, сматра „непровереним домишљањем“. Негативно реаговање Драг­о­слава Сре­јо­вића и Павла Ивића на Пешићеву теорију, он правда до­сада­шњим „научним“ сазнањима, да би нека писања Ми­ли­ћа од Мач­ве Станковића о Србима – назвао неозбиљним и штетним. Не зна се због чега, али то се многим слушаоцима тада учинило потпуно немотивисаним, Ђурић је своју при­чу завршио потпуним негирањем Милошевићевог де­ло­ва­ња и кон­статацијом да Милошевић не ради за интересе срб­ског наро­да; мањ ако не ми­сли да је и њега, Милошевића, ишколовала перфид­ност хр­ватске идеологије.

И, за сам крај, свакоме ко буде имао стрпљења да стигне до краја ове приче, оставља се на вољу да понешто, а можда и све што се тицало др Вељка Ђурића Мишине, може применити и на многе наводно србске историчаре који званично, зарад каријере и стицања „заслуженог места у струци и науци“, прошлост србскога народа тумаче у корист његове штете.

Аутор: Илија Петровић

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!