Сан и јава у Вељковој причи
Ко 5. августа 2020. године није устао на време, као што се то десило потписнику нареднних редака, био је осуђен на двогодишње чекање да на сајту „Између сна и јаве“, „поводом 23 године од геноцида над Србима у Хрватској, најмасовнијег етничког чишћења у Европи после Другог светског рата“, завири у текст „Пропаст Западне Србије“ (https://izmedjusnaijave.rsс/%d0%bf%d1%80%d0%be%d0%bf%d0%b0%d1%81%d1%82-%d0%b7%d0%b0%d0%bf%d0%b0%d0%b4%d0%bd%d0%b5-%d1%81%d1%80%d0%b1%d0%b8%d1%98%d0%b5/#8230), представљен као „до сада необјављена студија историчара Вељка Ђурића… приказ српске несреће која је по ауторовом мишљењу равна, ако не и тежа, од Видовдана 1389. на Косову и Метохији“.
За сваки случај, почасно место у овој причи даје се Ђурићевој уводној напомени:
„Текст сам писао почетком новембра 1995. године у намери да забележим бројне чињенице за које сам убеђен да ће, протоком историјских збивања, бити скрајнуте и заборављене. Предајем га читаоцима после 23 године, јер сматрам да би требало да се подсећамо на наше велике грешке, неразумне вође и трагедије. Свестан сам да ће ‘и ала и врана’ да скоче да ме критикују и оптуже али ћу се бранити захтевима да ти критичари буду убедљиви и да кажу да је много тога написаног било другачије!“
У своме тексту, макар то било и студиозно, да ли 1995, да ли двадесет три године касније што је, с обзиром на „генерацијско“ признање да је сањао „Западну Србију, државу Срба западно од реке Дрине“, вероватније -, напластио је он свега и свачега, чак је и Косовско бојиште проширио на Метохију!
Вероватније, наравно, пошто Ђурићева државотворна визија позајмљена од Војислава Шешеља који је први именовао „Западну Србију“, „данас изгледа као да ћемо то оставити нашим далеким потомцима у аманет“. Кад је већ тако, „нама остаје да жалимо, тугујемо и да трагамо за узроцима које, одмах да кажем, сви знамо“.
Мало чудна „мудрост“, заиста, јер зашто бисмо данас трагали „за узроцима које… сви знамо“, мада се разложном мора сматрати претпоставка да те узроке сви баш и не знају. Ван сваке сумње, Вељку Ђурићу нису биле забавне такве незналице, па је непоменуте узроке задржао за себе и оне који имају времена да жале, тугују и трагају.
А да би се све то безболније превазишло, он је и тужним трагаоцима и блаженим незналицама подметнуо истрошену жваку: „Крајем 1991. године, унутар међународно признатих граница Републике Хрватске, постојале су: САО Крајина, САО Западна Славонија и САО Источна Славонија, Барања и Западни Срем. Оне су се, на празник Светог Николе, 19. децембра 1991. године ујединиле па је проглашена Република Српска Крајина“.
Једноме доконом читаоцу (у лику овог потписника) дало се да све то прокоментарише на лицином месту, испод речене жваке:
„Кажеш, Вељко, да су се „САО Крајина, САО Западна Славонија и САО Источна Славонија, Барања и Западни Срем… на празник Светог Николе, 19. децембра 1991. године ујединиле па је проглашена Република Српска Крајина. Први председник постао је Милан Бабић.
То ти је великачка измишљотина, да не кажемо преблаго: НЕИСТИНА.
Кад је већ тако, како да ти у оно преостало верујемо“.
Наивни коментатор помишљао је да би се неко, Вељко Ђурић пре свих, намерачио да одговори, али јок!
Стога, ево краћег образложења оне именице женскога рода, исписане верзалом, односно великим словима:
а. Не постоји Источна Славонија, тај појам измислила је једна политичко-земљописна незналица из некадашњег партијско-политичко-државног врха у Београду, а „научили“ га и примењују његови сродници по знању;
б. Западна Славонија није се тога дана бавила никаквим уједињавањем и није крива за нешто што је тада названо „Република Српска Крајина“;
в. „На празник Светог Николе, 19. децембра 1991. године“ јесте „проглашена Република Српска Крајина“, али се поменуто Ђурићево уједињење није догодило. Јесу реченога дана одвојено заседале Скупштина САО Крајине у Книну и Велика народна скупштина Србске области (СО, не САО) Славоније, Барање и Западног Срема у Белом Манастиру, али су оне разматрале и усвојиле Устав у различитим верзијама трећег члана: Скупштина у Книну изгласала је текст који каже да територију Републике Српске Крајине чини подручје САО Крајине, док је исти члан Устава усвојеног у Белом Манастиру „тврдио“ да Републику Србску Крајину творе САО Крајина и СО Славонија, Барања и Западни Срем;
г. Само се по себи разуме да новински извештачи нису знали како се могло десити да скупштинске одлуке у Книну и Белом Манастиру буду различите, они су писали о ономе што се пред њиховим очима дешавало, а није било никаквог разлога да сумњају у процедуру за доношење Устава. Због тога, могло се и десити да кнински сарадник новосадског „Дневника“ јави да „Републику Српску Крајину, која се простире на простору од око 12 000 квадратних километара и има 300 000 становника од чега око 226 000 с правом гласа, чини 17 општина: Бенковац, Обровац, Доњи Лапац, Грачац, Кореница, Војнић, Вргинмост, Слуњ, Костајница, Двор на Уни, Петриња, Глина, Окучани, Карловац, Пакрац, Сисак-Цапраг и Книн“, а да „Дневников“ сарадник из Бање Луке извести да је „у Книну и Белом Манастиру, 19. децембра, на дан Светог Николе, светитеља православне цркве, створена Република (читај држава) Крајина. Главни град те Републике, која ће обједињавати САО Крајину и САО Славонију, западни Срем и Барању, биће Книн, а… нову Републику чиниће 17 општина… дуж Купе па све до Јадранског мора“. Пада у очи да и у овом тексту Крајина има седамнаест општина, на подручју од Купе до Јадранског мора, и да се у „обједињеној“ Републици налази и Србска Област Славонија, Барања и Западни Срем, без својих пет општина, можда и она негде дуж Купе па све до Јадрана;
д. Републике Србска Крајина створена је 26. фебруара 1992, усвајањем уставних амандмана на заједничком заседању скупштина Книнске Крајине, Западне Славоније и Славоније, Барање и Западног Срема, одржаном у Борову Селу, а 19. децембар 1991. године „сачуван је“ из сентименталних разлога – да не би пуцала брука настала злоупотребом ондашњег книнског челника.
Но, било како било, Вељко Ђурић, школовани доктор историјских наука, није био на часу кад се о томе учило, није био расположен да чита оно што је другима било познато као историјска истина, а „проток историјских збивања“ од 1995. до 2020. године искористио је да истину скрајне не би ли била заборављена и подсећала га „на наше велике грешке, неразумне вође и трагедије“.
Таман то записах, а помислих да се у нечему нисам огрешио о др Вељка – дај да поново завирим у „Пропаст Западне Србије“, опет негде „Између сна и јаве“. И, гле чуда, нађох се пред насловом „О Косову, роде, да ти појем“ (https://izmedjusnaijave.rs/%d0%be-%d0%ba%d0%be%d1%81%d0%be%d0%b2%d1%83-%d1%80%d0%be%d0%b4%d0%b5-%d0%b4%d0%b0-%d1%82%d0%b8-%d0%bf%d0%be%d1%98%d0%b5%d0%bc/), обрадован помишљу да ће ми неко одпевушити песмицу или две о србској колевци.
Али, не, већ после једног клика сударио сам се са новим насловом – „Да ли је ово Србија – Србија мојих предака“. Др Вељко Ђурић Мишина био је сочинитељ свеколике те приче, а овде, да се не би превише ишло у ширину, ваља цитирати свега два његова „историјска знања“.
Прво: „Ратно разбијање Југославије започето 1991. године поразно се одразило на судбину српског народа с друге стране Дрине из више разлога. Први, јер политичка матица у Београду није имала српски национални програм (на трећем месту уверава своје читаоце да „Слободан Милошевић није разумео српско национално питање“, можда због тога што претходно није Вељка питао у чему је „фора“ – ИП) па се није ни могла да снађе у директном одмеравању са Хрватима и муслиманима. (Како је казао знаменити Симо Дубајић из Кистања, трагедија нас Срба преко Дрине уследила је као последица што су нас с оне стране Дрине водили психијатри, а с ове њихови пацијенти!) И данас, више од четврт века, важи Дубајићева тврдња јер је превише пацијената на политичкој сцени којиме је пре место у болницама него да одлучују о судбини државе“; и
Друго: „Судећи по гласовима који долазе из Америке, од добро упућених и висококотираних у тамошњој државној администрацији, двојица политичара који се представљају као председници ‘Косова’ и Србије, још пре пет година (2017 – ИП) договарали су размену територија…Овдашњи сведржитељ је добро савладао лекције када и шта треба да каже… Пре три године (2019 – ИП) је наместио да о решењу Косова и Метохије говори, такође један политички прелетач од каријере, комуниста по убеђењу, биолошки Србин из Босанске Крајине. Занимљиво је да из сведржитељеве секте о Косову и Метохији нико ко је родом из Србије још увек није казао ни једну реч! Да ли је то знак да сведржитељ и даље свађа српски народ по регионалном пореклу? А са посвађаним народом лакше ће признати ‘Косова’ где ће га подржати они који нису из Србије, односно са Косова и Метохије“.
Мада неименованом „сведржитељу“ грдно замера што Србе регионализује, др Ђурић који за себе рече да је у Србији „стекао заслужено место у струци и науци“, сопствену регионализацију „брани“ чистим антисрбизмом: источно од Дрине све су психијатријски пацијенти (добро, он вели да су то они који воде Србе, али се од тога „вођења“ не може изузети више од половине Срба који су изабрали „превише пацијената… којиме је пре место у болницама него да одлучују о судбини државе“), а са једним „западним“ Србином, ни мање ни више него „биолошким“, спрда се што уопште „говори о решењу Косова и Метохије“. Вељко ће чак „заслужено“ домислити да када поменути а неименовани сведржитељ „буде мењао имена београдских улица Милоша Великог и Карађорђеве у Ђурађ Скендербегову и Алојзија Степинца, Србљи ће да ћуте“, што је двоструко будаласто: биће да Степинца помиње из некаквог личног разлога (не би ли, можда, без невоље стизао у родне Косоре Доње код Сиња и тамо угодно боравио), а србског јунака Скендербега смештајући у Арнауте – делује и против историјске истине и у корист србске националне штете.
Колико је Ђурићево „место у струци и науци заслужено“, може се видети и из неких на прескок изабраних примера.
*Сада непостојећи сајт „Балканска геополитика“, 21. јануара 2020. године преузео је од београдских „Вечерњих новости“ текст Бориса Субашића, под насловом „Срби, народ који је жртвован“, настао из разговора са др Вељком. Прекинуо сам читање већ „уласком“ у други пасус, пошто је и то било довољно да се види како је „српски народ у ратовима у 20. веку претрпео страдање које се граничи с геноцидом“, да је „политичка и друштвена елита често доносила погрешне одлуке“ због тога што „Срби нису свесни колике су жртве поднели“, али и да, поред свега тога, проф. др Вељко Ђурић Мишина, тада в. д. директора Музеја геноцида, уверава Србе да ни у Великом рату, ни у његовом наставку 1941-1945. године нису доживели геноцид, чиме оправдава хрватско настојање да докажу како је Јасеновац било србско одмаралиште, а бројне бездане јаме по Хрватској и Херцеговини (а ни Босна није баш заобиђена или заборављена) део великог терена за голф. Казује тако, а не досећа се да и он, својим „заслуженим местом у науци и струци“ утиче на многе „погрешне одлуке“ оних које је назвао „политичка и друштвена елита“; нека се само присети да је и он један од потписника оног безумног радивојерадићевског „апела“ упереног не само против србске историје, већ и против србског опстанка.
*Да мисли неконтролисано, др Ђурић је показао и у двама издавачким „подухватима“ (1993. и 1994), при пиратском, фототипском издавању књиге Велише Раичевића (1907-1972) „Хрвати у светлости историске истине“ (под псеудонимом „Псуњски“ објављене марта 1944. у окупираном Београду и одмах забрањене), у које је био умешан. Оба пута, најпре као „сензационално откриће“, књига је објављена без ауторовог имена (и, наравно, без икаквих моралних обавеза према њему и финансијских његовим наследницима. Чак и ако би се правдао да у време док се припремало прво пиратско издање (мада је крајем 1995, у писму Музеју Војводине из Новог Сада уверавао да је он ауторово име знао још 1989), за друго издање не би му то вредело: средином јула 1994. године, потписник ових редака тражио је од њега да се то очекивано издање појави под именом Велише Раичевића. Да ли због тога што није желео да ремети започети посао, или због нечега другог (нарочито „парног“, финансијског), тек – он је одбио икакву могућност да прихвати оно што је од њега тражено: те није сигурно, све је то нагађање, било би ризично да се у том тренутку појави једно име да би се касније појавило неко друго…
Крајем септембра 1993. године, у београдском Међународном прес-центру, издавачко предузеће „Ново дело“ организовало је представљање својег издања књиге „Хрвати у светлости историјске истине“. Том приликом, академик Василије Крестић рекао је да је цео поступак у вези са поновним издавањем књиге вођен некритички, да се издавач није у свему томе најбоље снашао и да је за то „најзаслужнији“ Вељко Ђурић, „историчар млађе генерације“.
Због свега тога, мора се поставити питање са каквим је побудама др Вељко учествовао у обома неовлашћеним, дивљим, пиратским издањима Раичевићеве књиге Хрвати у светлости историске истине, под псеудонимом, без Раичевићевог имена на њој. Као историчар, човек коме би историјска истина требало да буде на првом месту, др Вељко је морао спречити и једног и другог издавача да књигу објаве немушто, без ауторовог имена, са јединим циљем да избегну обавезе из ауторских права и из свега извуку личну корист. Др Ђурић је пропустио да то учини, преузимајући на себе све моралне последице тога по свему неморалног чина.
*Зна се да је Едмунд Глез фон Хорстенау (1882-1946), од 1941. до 1944. године немачки опуномоћени генерал у Независној Држави Хрватској (НДХ), задужен да у Загребу заступа интересе Вермахта и помогне у формирању Павелићеве војске, писао у свом дневнику (касније објављеном у мемоарима „Између Хитлера и Павелића“) да су „Срби новој држави која се простирала од Јадрана до Дрине и Земуна били приморани да беже јер су им одузета сва грађанска права и отимана им је имовина…. Масакр над Србима десетковао је њихов број… На основу немачких процена, до јесени 1941. убијено је приликом погрома и у логорима 200.000 Срба. До краја 1943. посланик др Нојбахер (Херман, 1893-1960, специјални немачки изасланик за Балкан током ратних година – ИП) процењује број убијених Срба на око 750 000“. Из Хорстенауовог писма Хајнриху Химлеру сазнајемо да су немачке трупе „неми сведоци бруталности усташа над Србима, Јеврејима и Циганима“, те да су та „мјеста ужаса“, створена по узору на ранија енглеска, „досегла врхунац овдје у Хрватској, под Поглавником, којег смо ми поставили“.
Но, у складу са сопственим „открићем“ да ова два немачка „специјалца“ појма немају, др Вељко Ђурић Мишина као шеф у Музеја жртава геноцида у Београду, преузео је сва овлашћења да медитује о србском страдању у Независној Држави Хрватској (1941-1945), па се, тако, 6. јуна 2021. године сазнало за његову изјаву да је Глез фон Хорстенау „прескочио неколико чињеница битних за разумевање контекста“, а да су Нојбахерови „елаборати писани на основу секундарних и индиректних извора и као такви се не могу у историјској науци узимати без критичког односа. То значи да је Нојбахерова процена о 750.000 побијених Срба у Независној Држави Хрватској само слободна процена која иза себе нема никакве релевантне и проверљиве доказе“.
Ту нерелевантност и непроверљивост, Доктор је пошире „елаборирао“ неки дан раније (1. јуна), у разговору за некакав Н1 (https://rs.n1info.com/vesti/djuric-misina-prema-izjavama-svedoka-u-jasenovcu-izmedju-98-000-/), када је „високоумно открио“ да се, без обзира на „процене од 30.000 до 1.400.000“ страдалника и бројка „од 700.000 жртава Јасеновца о којем смо сви слушали у школама… није утемељена ни на каквим научним доказима“, те да се „на основу изјава сведока који су били у Јасеновцу долази до цифре од 98.000 до 208.000 жртава“. Без обзира на све то, он ће „признати“ да то није коначан податак, већ слободна процена сведока“.
Када је реч о сведоцима и њиховој „незваничности“, Вељко ће навести да је „први незваничан податак дао Јосип Броз Тито који говори од 10.000 највернијих синова Хрватске убијених у Јасеновцу, Андрија Хебранг говорио о 25.000, меморандум српске цркве о 180.000, влада у Лондону 370.000“. Дода ли томе да „сведок није до краја поуздан“, те да је „игра бројева погодан политички моменат за манипулацију међународним односима, али и психом народа“ (за Мишину, „у питању је класично дневна политичка манипулација“ којом се „хушка народ“), др Ђурић нагласиће да „комунистичкој власти од 1945. године одговара велики број жртава усташког режима – зато да би сакрили… податак о 350.000 људи који су били жртве партизана“, те да је „против тога да бројимо жртве и да је за то да пописујемо жртве Јасеновца“.
Подразумева се да др Вељку ни на крај памети није било да помене београдску „Дугу“ од 22. 2. – 7. 3. 1986, страна 6, и њен запис о Потврди команде мјеста Новска од 5. јуна 1945. године, којом „Потврђујемо примитак докумената који су били закопани у логору Јасеновац који је пронашао друг Исидор Леви и предао овој Команди, а која документа садрже списак побијених лица у логору Јасеновац“ – којих је, према сведочењу партизанског поручника Исидора Левија, било више од милион.
Таквом својом „науком“, др Вељко Ђурић Мишина овластио је хрватске знанственике да узму ствар у своје руке и свету саопште своју „истину“ која Србе „производи“ у геноцидан народ.
Па је, тако, хрватски знанственик Стјепан Лозо чији је „фокус бављења повијесним темама на утјецајима великосрпске идеологије и политике на Хрвате и Хрватску“, објавио књижицу „Идеологија и пропаганда великосрпскога геноцида над Хрватима – пројект ‘Хомогена Србија’ 1941“, Спљет 2017, на једва 736 страна формата Б5. Како-тако, он је толико своје „умовање“ сажео у неколико реченица садржаних у интервјуу за „Слободну Далмацију“ (хттп://схп.бизхат.цом/Лозо.хтмл), те се од њега могло сазнати да су Срби у Независној Држави Хрватској (НДХ) „проводили геноцид над Хрватима и… постојећа парадигма о ‘страшним’ усташама на неки начин творевина је великосрпске пропаганде. Права је, међутим, истина да усташе до љета 1941. и српске побуне нису чинили никакве посебне злочине према Србима… те да су функционирали као нека врста народне самообране од великосрпскога геноцида… Оклеветали су Хрвате за геноцид над Србима превентивном пропагандом, с предумишљајем, већ у липњу 1941. године, а онда починили геноцид над Хрватима. Након шока који је у великосрпским редовима усљедио успоставом НДХ 10. травња 1941. године, не и комуниста, јер они тада нису били на супротној страни од усташа, усљедило је консолидирање великосрпских редова. Већ у липњу 1941. године великосрпске снаге имају обликовану визију и платформу даљњег дјеловања: створити Велики Србију проведбом опћег геноцида над Хрватима које претходно треба снажно оклеветати… Српска православна Црква стоји иза бесрамне клевете Хрвата за геноцид над Србима, те истодобно проведбе геноцида над Хрватима већ од липња 1941. године… Службени Меморандум СПЦ… клевеће Хрвате за убијање чак 180.000, а до рујна се већ излазило с бројем од 300.000 побијених Срба у НДХ, што је касније још увећавано. Такве страшне клевете које немају готово никакве везе са стварношћу, ни 1%… одаслане су изван земље и снажном пропагандом великосрпске мреже ширене по читавом свијету. Таква срамотна лаж остала је над Хрватима до дана данашњега“.
Кад је већ све то сложио, Стјепан Лозо устврдиће да је НДХ успоставила „неколико концептуалних рјешења… хрватска нација као заједница равноправних католика, муслимана и православаца… приступ обрани хрватске границе на Дрини“, тако да „и једно и друго и данас… припада корпусу модерне еуропске политичке подлоге, наравно уз специфичан приступ у односу на Дрину“.
Но, др Вељку Ђурићу треба као олакшавајућу околност узети чињеницу да се он у србску историју уопште не разуме (ону „осталу“ да забаталимо). Ако нешто у неком тренутку и „убоде“, то му је, што би рекле Лале, тек да се нађе у дивану. То је најсликовитије показао 18. јуна 1991. године на трибини Свесрбског народног покрета у Новом Саду, када је говорио читавих осамдесет минута, најпре о односу хрватског римокатолицизма и србског православља упорно инсистирајући на перфидности хрватске идеологије уперене против Србства и на потреби да Срби схвате какве их опасности са те стране вребају. Када пак говори о Србима, да ли из незнања, да ли да својим „заслуженим местом у струци и науци“ допринесе прикривању и, чак, потпуном брисању србске прошлости и духовности србског народа, наводни долазак Словена, односно Срба, на ове просторе, он везује за шести и седми век, ниоткуд, а археолошке налазе Милоја Васића о винчанској култури као претечи србске цивилизације, или открића Радивоја Пешића о винчанском писму и његовој вези с етрурским и са ћирилицом, сматра „непровереним домишљањем“. Негативно реаговање Драгослава Срејовића и Павла Ивића на Пешићеву теорију, он правда досадашњим „научним“ сазнањима, да би нека писања Милића од Мачве Станковића о Србима – назвао неозбиљним и штетним. Не зна се због чега, али то се многим слушаоцима тада учинило потпуно немотивисаним, Ђурић је своју причу завршио потпуним негирањем Милошевићевог деловања и констатацијом да Милошевић не ради за интересе србског народа; мањ ако не мисли да је и њега, Милошевића, ишколовала перфидност хрватске идеологије.
И, за сам крај, свакоме ко буде имао стрпљења да стигне до краја ове приче, оставља се на вољу да понешто, а можда и све што се тицало др Вељка Ђурића Мишине, може применити и на многе наводно србске историчаре који званично, зарад каријере и стицања „заслуженог места у струци и науци“, прошлост србскога народа тумаче у корист његове штете.
Аутор: Илија Петровић