Самоуправа у србским територијалним заједницама постојала је у свим временима која су познавала Србе
Самоуправа – шта то беше
Самоуправа у Срба
Човек који се бар једном у животу запитао да ли је демократија заиста владавина народа и да ли је то икада била, морао је поставити и питање да ли је демократија стварни израз народне воље или се ради о вољи коју изражавају елитни представници народа, као мањина доведени на власт да владају уместо народа; или се можда ради о олигархији, финансијској, војној, политичкој, или било каквој другој, која је овлашћења добијена од народа претворила у власт над народом.
И кад се при томе „открије“ да међу демократским првоборцима нема Срба, мора се поставити и питање због чега је то тако; да ли Срби нису умели да размишљају демократски или их је, можда, овај потписник злонамерно лишио било каквог доприноса том управљачком злонауму.
Ни једно ни друго: Срби из удаљенијих векова размишљали су друкчије, иако званични србски историчари нашег времена мисле, мада погрешно, да је србско патријархално друштво живело у условима „патријархалне демократије“; није се радило о демократији, била је то самоуправа, једно од најизразитијих обележја србске историје. Срби су, дакле, у том „управљач ком“ систему имали установу кнежине, територијалне заједнице тог или неког другог назива, у којој је месно становништво остваривало извесна своја права или испуњавало обавезе према надлежној државној организацији.
Самоуправа у србским територијалним заједницама постојала је у свим временима која су познавала Србе, али се њој, нажалост, у „производима“ званичне историјске науке не посвећује дуж-на пажња; чак и кад се помиње, у разним облицима, то је увек у недовољном обиму. Тако, на пример, податак да „делови територије Балканског полуострва, насељени Словенима нису били повезани у веће целине“, само указује на потребу, али и обавезу, да ти делови имају некакву своју унутрашњу организацију. Тумачи те појаве у србском друштву неће се ни бавити том унутрашњом организацијом, иако ће се трудити, с великим напором, да објасне како су те територијалне заједнице биле онемогућене да се уједине. Па ће рећи: „Уједињавању је, на једној страни, стајала на путу природа земљишта, испресецаног планинским масивима и ненасељеним шумовитим просторима, а на другој, друштвена организација Словена у време сеоба“ (Историја српског народа, књига I, 143). Природа земљишта и разједињеност тих територијалних заједница овде су само „тек да се нађемо у дивану“, али се зато друштвена организација Словена у време сеоба потпуно испушта из вида.
Занемаримо ли на часак причу о наводном досељавању Словена на Балканско полуострво (које се тада није ни могло звати тако, већ Хелмско, јер су Срби „своју“ планину, пре око двеста година преименовану у Балкан, звали Хелм), запазићемо само да се о њиховој организацији из тога сеобног времена не казује ни реч. Тек кад се започне прича о образовању србске државе, сазнаћемо да су поткрај 6. века „Словени били подељени на безброј малих целина, слабо повезаних и несложних“, као и да је Византија „ту разједињеност подржавала купујући наклоност појединих словенских вођа јер су се плашили да би Словени могли створити ‘монархију’, тј. јаку државну власт“ (Исто, књига I, 143). Наравно, тумачи тога времена избегавају да тај „безброј малих целина“ изједначе са територијалним заједницама, али зато њихову наводну „слабу повезаност и неслогу“ користе истовремено с тврдњама да су умели „да се удруже, да ускладе своје акције… а уз то су били кадри да нападну византијски град“ (Исто, књига I, 143). Ако то удруживање, усклађивање, кадрост… „безброја малих целина“ прихватимо као способност друштвеног организовања и врло развијен облик самоуправе, онда то ваља довести у директну везу са записом истог тог тумача да су и пре наводних сеоба постојале „компактне групе, читаве племенске заједнице, образоване и учвршћене на ранијој територији“ (Исто, књига I, 143), с одређеним облицима месне самоуправе. У наведеним тумачењима то није речено, али треба претпоставити да је сваку од тих компактних група предводио неки појединачни челник, да је он имао извесна управљачка овлашћења и да је њему припадала и нека титула; с обзиром на развој друштвених прилика и искуства из немањићке државе, била би то титула кнеза. Јер, у време Немањића, кад се помињу катуни, скупине неколико десетина породица, њима на челу стоје кнезови или примићури, у дубровачким списима познати као катунари (Исто, књига I, 382).
Будући да се у Душановом законику не говори о територијалној организацији, само се може претпоставити да су се институције месне самоуправе из ранијих времена и даље чувале и да су деловале на наслеђени начин. Оне су надживеле немањићку државу и захваљујући злосрећној вишевековној турској окупацији, месна самоуправа тада је доживела своју пуноћу и стварну друштвену величину. „На њеним основама развила се патријархална цивилизација Срба, најпре сељака, а затим и грађана, са чврстим породичним и родовским утемељењем (и племенским! – ИП), прожета високо моралним начелима преузетим из светосавског православља, духа брижно однегованог у историјским предањима, са развијеним фолклорним облицима свакидашњег живота. Главна тековина кнежинске установе била је, ипак, у постепеном развитку посебног облика самоуправног друштва које се умело затварати пред Турцима“ и у свом кругу развијати нарочит вид патријархалних односа. Окупљен у кнежинама, србски народ је, „најизразитије у својој матичној земљи, али и у другим крајевима, са успехом чувао сопствена антрополошка својства и развијао своју самосвест“. На челу кнежине, у складу с устројством србског друштва од старине, налазио се кнез, а где њега није било, старешинство над селом или мањим окружјем преузимао је један од примићура, односно предводника појединих мањих група. „Кнезови су сакупљали од народа оно што се мора дати Турцима и приносили то харачлијама; водили су рачуна да у њиховом делокругу влада онај унутрашњи ред, уведен према домаћим уредбама, који ће у ствари омогућити сувишно уплитање турских власти; народ је био колективно одговоран за извршење својих обавеза (ето једнакости! – ИП), а кнезови су сносили главни део одговорности; у нередовним приликама, кнезови и примићури покретали су и предводили војнике са свог подручја“ (Исто, књига III-1, 70).
Србско село у средњовековној Србији имало је, дакле, своју унутрашњу организацију, а систем кнежинске самоуправе сачуван је, из врло јасних и разумљивих разлога, и у условима турске окупације. „Као господари, Турци су били малобројни да би својим становништвом запосели сваку задобијену земљу; поврх тога, они нису имали довољно људи да успоставе војна крајишта према другим државама; најзад, недостајали су им и они који ће заповедати четама састављеним од домаћег становништва за разне помоћне службе. Због тога је и заведен систем колективне одговорности, а народ је, у накнаду за то остављен да живи у својим самоуправним кнежинама. Као старешине народа у кнежини, кнезови су своје послове обављали уз помоћ примићура, заповедника нижег реда. Они су одговарали за то да кнежина буде насељена, да народ не напушта земљу, сакупљали су дажбине или помагали турским званичницима на том послу, заводили јавни ред, судили или, бар, организовали рад народног суда, предводили људе свог села или краја кад би се кренуло у било какав поход или на било какав посао, и први излазили на одговорност турским бојним и управним властима“ (Исто, књига III-1, 80). И треба сматрати разумљивим што су кнезови и примићури добијали извесне повластице у виду баштине ослобођене пореза и рајинских дажбина; кнежевска дужност била је наследна.
„Трајна последица османског режима у Србији крајем XV и у првој половини XVI века, у знатно мањој мери утемељеног и на наслеђеним установама народног живота, била је у успостављање сеоске, односно кнежинске самоуправе и у »територијализацији кнежина« (подели земље на јасно омеђена подручја надлежности једног кнеза). Кнежинска самоуправа или било који други облик самоуправног уређења ушли су у основе не само свакидашњег живота него и могућности борбе за одржање српског народа под туђинском влашћу, узетог безмало у целини. Пример Србије, поглавито њених северних области, истакнут је услед тога што је та појава, после дугих векова испуњених… променама, потресима и насилним прекидима, ушла у темеље српске револуције 1804 и стварања обновљене државе“ (Исто, књига III-1, 79). Што се тиче „српске револуције“, то је будалаштина препаметних историчара јер свака „друштвена“ револуција потире све што је до тада постојало („нови мајстор под реп коље“), а оно што се 1804. године збивало у Србији, био је Покрет за обнову србске државности.
Иако је облик кнежинске самоуправе зависио од општих прилика у одређеном крају, од традиционалних друштвених односа, од географских услова, а нарочито од односа турске власти према њој, она је била „основа одржања српског народа и његовог стварања сопствене патријархалне културе“. Таква народна самоуправа имала је наизразитије облике у северним крајевима Србије; кад су у Великој сеоби 1690. године бројни Срби избегли у крајеве северно од Дунава, тада под угарском окупацијом, они су „новом господару безмало наметали да прихвати њихов начин управљања собом уколико жели да од њих сачини гранични кордон према Турској“ (Исто, књига III-1, 81).
У таквој самоуправи која је била основа за одржање србског народа и у чијим се оквирима чувала, развијала и оплемењивала патријархална култура, кључно место припадало је многочланој породици. „Многочлана породица лакше се одржавала. Кад би наишла зараза, која је одреда зобала жртве, нашао би се бар неко да преживи. Народ се привикавао да пребројава живе. Они су већ били свикли да им мртви сачињавају тугу живота која се не може избећи. Од времена до времена, Турци харачлије сакупљали су дечаке и младиће, и то се могло поднети кад кућа није полупразна… За народ је, у ствари, најважније било то да од породице могу дати довољно војника, а да због тога не постану самохране. Уосталом, бављење сточарством (тај део народа, називан власи, имао је посебан статус у управном, фискалном и војном устројству турског царства! – ИП) изискивало је многу чељад заузету разним пословима, а како је пашњака било довољно, стада су се умножавала у недоглед… Било је довољно да… Србија остане у влашком статусу неколико деценија, па да се у њој народи толико новог живља да из ње могу потећи миграционе реке ка другим крајевима… А ако би један крај, обично претворен у дворски или великашки посед, вековима сачувао сличан положај, стварало се ту извориште народа који је, потом, насељавао полупусте земље. Било је таквих предела, понекад и по обиму знатних, у Херцеговини, Брдима (данас у Црној Гори – ИП), Старом Влаху, на разним странама по Босни између Уне и Дрине, у области Тимока и другде. Свуда су се јављали приближни феномени: непресушна врела народа који без престанка некуд отиче, али му се матица осетно не смањује; локалне уредбе и установе; породице и родови који почињу истицати своје племенито порекло; отпор туђину чим дирне у некад добијене повластице; предања, готово митска, о некадашњим још бољим временима… Српски народ доживео је тежак затор током турских освајања; и у потоњим вековима погроми и многа требљења нису га мимоилазили. Али Срби су се и обнављали необичном виталношћу и доживљавали процес који би се условно могао назвати етничком експанзијом“ (Исто, књига III-1, 69).
Срби из Небеске Србије
Несумњиво, били су то неки необични Срби, друкчији од њихових потомака које данас познајемо. Били су то Срби који су под вишевековном страном окупацијом, бескрајно дуго и упорно чувајући патријархалне односе у својој средини, успевали да очувају и бројно и морално ојачају сопствену породицу, свој језик, своју веру, своје обичаје; упркос тегобама које су се већ могле сматрати „природном појавом“, мање су прелазили у ислам него што су то Турци очекивали, а своје национално достојанство хранили су не само успоменом на претке из Небеске Србије, већ и наслеђем своме потомству.
Били су то Срби који нису имали другог избора осим Видовданског, Косовског или Сарајевског, свеједно. Видовдан је, према речима блаженопочившег патријарха србског Гаврила (у свету: Ђорђа Дожића, 1881-1950), „водио Царству Небескоме у одрицању живота у корист отаџбине! То је био и остао идеал и традиција српског народа кроз векове… задојен косовском етиком и духом Његошеве борбе, која прокламује крајње људске могућности… условљене губитком живота у спасавању отаџбине! То за свакога Србина треба да буде национално Јеванђеље и вечни закон, без ма каквог двоумљења… дајући радо своје животе на вечни олтар слободе, да би тако заувек живели у срцима свих Срба!“
Патријархове речи о Царству Небеском и, посредно, о Србима као небеском народу, могу се објашњавати искључиво везаношћу србског народа за сопствену традицију и, са тим у вези, за непрестану борбу за сопствени опстанак. А зарад оних Срба који се према србској традицији (традицији народа из кога су потекли, али му, по сопственом избору, више не припадају) односе потцењивачки и поспрдно, ваља додати да само у Срба постоји култ из кога је проистекло именовање бројних предачких колена: од оца, деде и прадеде, преко чукундеде, наврндеде и аскурђела, до кунђела, курлебала и сукурдола. За онога који броји своје претке, тих је колена укупно девет; тај исти број среће се и у библијској поруци да ће грехови отаца пасти до деветог колена, што је Србе, забринуте за своје потомство, увек упућивало и на култне обзире према сопственим прецима. Друкчије речено, све што један Србин уради за свога земаљског живота, тиче се не само њега и његових потомака, већ и његових предака настањених у Царству Небеском, односно у Небеској Србији, коју чине сви Срби од почетка. Небеска Србија култно је место у коме ће се, једнога дана, поред оних који се сада тамо налазе, наћи и савремени Срби и бројна колена њихових будућих потомака. Само због тога, због таквог схватања Царства Небеског и Небеске Србије, помињу се вековни сни наших дедова и свесне жртве њихових потомака, који су радо давали „своје животе на вечни олтар слободе, да би заувек живели у срцима свих Срба“, и оних у земаљској, и оних у Небеској Србији.
Светозар против Србије
На такво морално ткиво србског друштва најпре су окомили најистакнутији заступници социјалистичке мисли у Србији, те су србском народу понудили рушење србске државе, подложност аустријској царској круни, укидање православља, одбацивање србских традиција и морала, запуштање породице, одрицање од србског језика, србских имена, србских обичаја, србских песама, србских игара јер „због ових спољних формалности кваримо наш комодитет“ (Св. Марковић, Сабрани списи, Београд 1960, књига ИИ, 144). Али су зато, повремено противречећи и самима себи, нарочито Светозар Марковић (1846-1875), признавали вредност србској самоуправи!
Живојин Жујовић (1838-1870), такође социјалиста, али први и цигли из те првоборачке социјалистичке гарде који је своја социјалистичка уверења темељио на србским националним вредностима, верује да „Кнежевина српска значи нешто тек по будућности… која се састоји у сједињењу свих Срба у једно братско коло независности, слободе и самоуправе. Без тога ми не можемо опстати и вредимо врло мало“ (Ж. Жујовић, Сабрани списи 1, Београд 1977, књига 1, 339).
У једном тексту писаном 1879. године, Пера Тодоровић (1852-1907), крштен као Петроније, казује да је Србија већ „имала доста слободоуман закон о штампи, имала је општински закон, којим је био заснован темељ општинске самоуправе, имала је скупштину… У српском се друштву опажала енергична тежња (да) државну систему ваља преустројити тако да законодавство пређе потпуно и једино у руке народа, да чиновништво постане прост извршилац воље народне… И да је само било десетак година времена да се продужи овај развитак, у Србији би се постепено увеле многе заиста слободоумне установе, после краткога колебања оне би се и утврдиле у народу. Србија би постала истинска слободоумна земља“ (П. Тодоровић, Изабрани списи И, Београд 1987, књига 1, 261-262), односно „права“ држава. Била би то прикладна замена за србску немањићку државу, уништену са доласком Турака на Балкан, када су нестале и све њене државне установе. „Племство се истурчило а народ остао сам на мегдану да робује и старим и новим господарима. Турци су организовали само своју војничко-феудалну систему, како ће најлакше исисавати из народа економске плодове његове привреде, а за остале, као судство, јавну сигурност, просвету итд., нису се бринули. О томе је имао бринути сам народ како зна и уме. И заиста, остављен сам себи, народ се организовао у своје општине, општина постане све и сва српскоме народу, у њој се усредоточи сав унутрашњи живот народа. Да би имао што мање додира са својим мрским господарима Турцима, народ је гледао да све своје потребе подмирује сам у својој општини; општина постане и судска, и административна, и просветна, и економска јединица, и ван те јединице народни живот није управо ни постојао“ (Исто, књига 1, 265-266). Срби су, дакле, изгубили државу кад су их поробили Турци, а народ, остао сам на мегдану, очувао је своје општине, изван којих и није било народног живота; ништа природније није било од жеље истог тог народа да обнови своју давно изгубљену државу, иако Тодоровић под „иницијативом за сва велика дела“ не помиње и државу, већ „бирокрацију“. „Остављен сам себи, народ је у тешким данима робовања, натеран нуждом, развио много дивних установа у својој општини, које су све развијале навику и свест да се сам брине о свима својим пословима, да у солидарности и узајамном помагању својих чланова види своју моћ и свој спас. Навика да се сам брине о свима својим потребама и међусобна солидарност, то су две врлине без којих не може ниједан народ напредовати, и те две врлине развијане су и неговане општинским животом у српском народу. Како су те навике јако биле развијене код српскога народа и како је био благотворан њин уплив види се по томе што је иницијатива за сва велика дела у почетку овог века (19 – ИП) потекла из самога народа“ (Исто, књига 1, 266). И у време борбе за ослобођење, на самом почетку 19. века, србска општина је „поглавито помогла и дала материјалну моћ српском народу да издржи онако дугу и неједнаку борбу с Турцима; силна самостална општина била је непресушни извор народне снаге“ (Исто, књига 1, 270).
Макар колико писао о вредностима европских достигнућа, Светозар Марковић је морао признати да „напредак (србског) народа у свим гранама зависи једино од његовог умног развитка… од слободе и народне самоуправе“, те да је „самоуправа код своје куће, у општини и у округу – темељ на коме се оснива слобода народа“ (Св. Марковић, Наведено дело, књига I, 68. и 199). У сталној противречности са самим собом, он се при томе сукобљава са сопственим ставом да је разумљиво што су србске „народне установе у многоме осакаћене под утицајем државне системе, која је као и у Србији била по обрасцу европске бирокрације“, а све само због тога што „код Словена не постоји она разлика између појма државе и појма друштва што се тако оштро примећава на западу… У словенској општини, која је основ друштвеног уређења, цело се друштво стара да сваки члан има намирене своје неопходне потребе за живљење. То до душе није утврђено никаквим писаним законом, није ујамчено никаквом друштвеном силом, али то је утврђено народним обичајем и та се установа сачувала хиљадама година и одржала све буре које су дивље варварске хорде донеле Словенима“(Исто, књига II, 204).
Па одмах искрсавају питања да ли је Србији требало да се са Запада „напаја“ слободом, једнакошћу и братством, кад је она већ знала како се сваком њеном „члану“ могу намирити све неопходне животне потребе; да ли је требало „учити“ како се сила ограничава силом, ако су већ у Србији деловале неке „народне установе“; да ли је неко право сигурније ако је заштићено „писаним законом“ или ако је „утврђено народним обичајем“ старим хиљадама година; да ли су „сиромаштво, немоћ и необразованост“ (Исто, књига I, 198) патријархалног србског света били толико испод нивоа западне „цивилизације“ да се требало одрицати сопствених националних вредности (Исто, књига II, 143-144). И баш с обзиром на све то, поставља се и питање да ли је било мудро да „свугда где год се додиривао народ патријархалан с народом образованим“ буде примењен „исти процес цивилизовања као и код нас, тј. најпре се примила форма цивилизације, па онда њена суштина“ (Исто, књига I, 62).
И кад се пажљиво ишчита шта су о самоуправи у Србији писали њени социјалисти, или социјални демократи, мора се запазити да уз ту особену србску установу они не помињу демократију. Али, зато, један од њих, Светозар Марковић, вели да су „народне установе у многоме осакаћене под утицајем државне системе, која је као и у Србији била по обрасцу европске бирокрације“ (у то време постављене на демократским принципима), а све само због тога што „код Словена не постоји она разлика између појма државе и појма друштва што се тако оштро примећава на западу“.
Самоуправа, а не демократија
Није случајно што се у политичкој историји и предању србског народа не барата појмом демократије и још је мање случајно што је његов политички дух формулисао самоуправу као стварни израз народне воље. Чињеница је да традиција србске саборности увек упућује на могућност свих да на сва збивања у сопственом окружењу утичу и речју и делом, и избором и одговорношћу, при чему формулисана воља постаје обавезујућа за све, искључиво због тога што је настала заиста као воља стварне већине. Самоуправа делује као супротност власти и њеној принуди. Самоуправа је нешто као заједница без неконтролисаног владаоца, нешто као укидање организације и поретка заснованих на принуди заштићеној ауторитетом власти и хијерархије. Самоуправа би, дакле, могла бити стање једнога народа који управља собом на основу стварно изражене воље своје већине у интересу свих, стање слободе којим се превазилази свака принуда власти, укључујући и принуду демократије, у нашем времену унапређене у фашикратију, ту светињу наговештеног нам новог светског поретка.
Бјеж’, Србине, од фашикратије
И новога свјетскога поретка!
Аутор: Илија Петровић, историчар
