Samouprava u srbskim teritorijalnim zajednicama postojala je u svim vremenima koja su poznavala Srbe
Samouprava – šta to beše
Samouprava u Srba
Čovek koji se bar jednom u životu zapitao da li je demokratija zaista vladavina naroda i da li je to ikada bila, morao je postaviti i pitanje da li je demokratija stvarni izraz narodne volje ili se radi o volji koju izražavaju elitni predstavnici naroda, kao manjina dovedeni na vlast da vladaju umesto naroda; ili se možda radi o oligarhiji, finansijskoj, vojnoj, političkoj, ili bilo kakvoj drugoj, koja je ovlašćenja dobijena od naroda pretvorila u vlast nad narodom.
I kad se pri tome „otkrije“ da među demokratskim prvoborcima nema Srba, mora se postaviti i pitanje zbog čega je to tako; da li Srbi nisu umeli da razmišljaju demokratski ili ih je, možda, ovaj potpisnik zlonamerno lišio bilo kakvog doprinosa tom upravljačkom zlonaumu.
Ni jedno ni drugo: Srbi iz udaljenijih vekova razmišljali su drukčije, iako zvanični srbski istoričari našeg vremena misle, mada pogrešno, da je srbsko patrijarhalno društvo živelo u uslovima „patrijarhalne demokratije“; nije se radilo o demokratiji, bila je to samouprava, jedno od najizrazitijih obeležja srbske istorije. Srbi su, dakle, u tom „upravljač kom“ sistemu imali ustanovu knežine, teritorijalne zajednice tog ili nekog drugog naziva, u kojoj je mesno stanovništvo ostvarivalo izvesna svoja prava ili ispunjavalo obaveze prema nadležnoj državnoj organizaciji.
Samouprava u srbskim teritorijalnim zajednicama postojala je u svim vremenima koja su poznavala Srbe, ali se njoj, nažalost, u „proizvodima“ zvanične istorijske nauke ne posvećuje duž-na pažnja; čak i kad se pominje, u raznim oblicima, to je uvek u nedovoljnom obimu. Tako, na primer, podatak da „delovi teritorije Balkanskog poluostrva, naseljeni Slovenima nisu bili povezani u veće celine“, samo ukazuje na potrebu, ali i obavezu, da ti delovi imaju nekakvu svoju unutrašnju organizaciju. Tumači te pojave u srbskom društvu neće se ni baviti tom unutrašnjom organizacijom, iako će se truditi, s velikim naporom, da objasne kako su te teritorijalne zajednice bile onemogućene da se ujedine. Pa će reći: „Ujedinjavanju je, na jednoj strani, stajala na putu priroda zemljišta, ispresecanog planinskim masivima i nenaseljenim šumovitim prostorima, a na drugoj, društvena organizacija Slovena u vreme seoba“ (Istorija srpskog naroda, knjiga I, 143). Priroda zemljišta i razjedinjenost tih teritorijalnih zajednica ovde su samo „tek da se nađemo u divanu“, ali se zato društvena organizacija Slovena u vreme seoba potpuno ispušta iz vida.
Zanemarimo li na časak priču o navodnom doseljavanju Slovena na Balkansko poluostrvo (koje se tada nije ni moglo zvati tako, već Helmsko, jer su Srbi „svoju“ planinu, pre oko dvesta godina preimenovanu u Balkan, zvali Helm), zapazićemo samo da se o njihovoj organizaciji iz toga seobnog vremena ne kazuje ni reč. Tek kad se započne priča o obrazovanju srbske države, saznaćemo da su potkraj 6. veka „Sloveni bili podeljeni na bezbroj malih celina, slabo povezanih i nesložnih“, kao i da je Vizantija „tu razjedinjenost podržavala kupujući naklonost pojedinih slovenskih vođa jer su se plašili da bi Sloveni mogli stvoriti ‘monarhiju’, tj. jaku državnu vlast“ (Isto, knjiga I, 143). Naravno, tumači toga vremena izbegavaju da taj „bezbroj malih celina“ izjednače sa teritorijalnim zajednicama, ali zato njihovu navodnu „slabu povezanost i neslogu“ koriste istovremeno s tvrdnjama da su umeli „da se udruže, da usklade svoje akcije… a uz to su bili kadri da napadnu vizantijski grad“ (Isto, knjiga I, 143). Ako to udruživanje, usklađivanje, kadrost… „bezbroja malih celina“ prihvatimo kao sposobnost društvenog organizovanja i vrlo razvijen oblik samouprave, onda to valja dovesti u direktnu vezu sa zapisom istog tog tumača da su i pre navodnih seoba postojale „kompaktne grupe, čitave plemenske zajednice, obrazovane i učvršćene na ranijoj teritoriji“ (Isto, knjiga I, 143), s određenim oblicima mesne samouprave. U navedenim tumačenjima to nije rečeno, ali treba pretpostaviti da je svaku od tih kompaktnih grupa predvodio neki pojedinačni čelnik, da je on imao izvesna upravljačka ovlašćenja i da je njemu pripadala i neka titula; s obzirom na razvoj društvenih prilika i iskustva iz nemanjićke države, bila bi to titula kneza. Jer, u vreme Nemanjića, kad se pominju katuni, skupine nekoliko desetina porodica, njima na čelu stoje knezovi ili primićuri, u dubrovačkim spisima poznati kao katunari (Isto, knjiga I, 382).
Budući da se u Dušanovom zakoniku ne govori o teritorijalnoj organizaciji, samo se može pretpostaviti da su se institucije mesne samouprave iz ranijih vremena i dalje čuvale i da su delovale na nasleđeni način. One su nadživele nemanjićku državu i zahvaljujući zlosrećnoj viševekovnoj turskoj okupaciji, mesna samouprava tada je doživela svoju punoću i stvarnu društvenu veličinu. „Na njenim osnovama razvila se patrijarhalna civilizacija Srba, najpre seljaka, a zatim i građana, sa čvrstim porodičnim i rodovskim utemeljenjem (i plemenskim! – IP), prožeta visoko moralnim načelima preuzetim iz svetosavskog pravoslavlja, duha brižno odnegovanog u istorijskim predanjima, sa razvijenim folklornim oblicima svakidašnjeg života. Glavna tekovina knežinske ustanove bila je, ipak, u postepenom razvitku posebnog oblika samoupravnog društva koje se umelo zatvarati pred Turcima“ i u svom krugu razvijati naročit vid patrijarhalnih odnosa. Okupljen u knežinama, srbski narod je, „najizrazitije u svojoj matičnoj zemlji, ali i u drugim krajevima, sa uspehom čuvao sopstvena antropološka svojstva i razvijao svoju samosvest“. Na čelu knežine, u skladu s ustrojstvom srbskog društva od starine, nalazio se knez, a gde njega nije bilo, starešinstvo nad selom ili manjim okružjem preuzimao je jedan od primićura, odnosno predvodnika pojedinih manjih grupa. „Knezovi su sakupljali od naroda ono što se mora dati Turcima i prinosili to haračlijama; vodili su računa da u njihovom delokrugu vlada onaj unutrašnji red, uveden prema domaćim uredbama, koji će u stvari omogućiti suvišno uplitanje turskih vlasti; narod je bio kolektivno odgovoran za izvršenje svojih obaveza (eto jednakosti! – IP), a knezovi su snosili glavni deo odgovornosti; u neredovnim prilikama, knezovi i primićuri pokretali su i predvodili vojnike sa svog područja“ (Isto, knjiga III-1, 70).
Srbsko selo u srednjovekovnoj Srbiji imalo je, dakle, svoju unutrašnju organizaciju, a sistem knežinske samouprave sačuvan je, iz vrlo jasnih i razumljivih razloga, i u uslovima turske okupacije. „Kao gospodari, Turci su bili malobrojni da bi svojim stanovništvom zaposeli svaku zadobijenu zemlju; povrh toga, oni nisu imali dovoljno ljudi da uspostave vojna krajišta prema drugim državama; najzad, nedostajali su im i oni koji će zapovedati četama sastavljenim od domaćeg stanovništva za razne pomoćne službe. Zbog toga je i zaveden sistem kolektivne odgovornosti, a narod je, u naknadu za to ostavljen da živi u svojim samoupravnim knežinama. Kao starešine naroda u knežini, knezovi su svoje poslove obavljali uz pomoć primićura, zapovednika nižeg reda. Oni su odgovarali za to da knežina bude naseljena, da narod ne napušta zemlju, sakupljali su dažbine ili pomagali turskim zvaničnicima na tom poslu, zavodili javni red, sudili ili, bar, organizovali rad narodnog suda, predvodili ljude svog sela ili kraja kad bi se krenulo u bilo kakav pohod ili na bilo kakav posao, i prvi izlazili na odgovornost turskim bojnim i upravnim vlastima“ (Isto, knjiga III-1, 80). I treba smatrati razumljivim što su knezovi i primićuri dobijali izvesne povlastice u vidu baštine oslobođene poreza i rajinskih dažbina; kneževska dužnost bila je nasledna.
„Trajna posledica osmanskog režima u Srbiji krajem XV i u prvoj polovini XVI veka, u znatno manjoj meri utemeljenog i na nasleđenim ustanovama narodnog života, bila je u uspostavljanje seoske, odnosno knežinske samouprave i u »teritorijalizaciji knežina« (podeli zemlje na jasno omeđena područja nadležnosti jednog kneza). Knežinska samouprava ili bilo koji drugi oblik samoupravnog uređenja ušli su u osnove ne samo svakidašnjeg života nego i mogućnosti borbe za održanje srpskog naroda pod tuđinskom vlašću, uzetog bezmalo u celini. Primer Srbije, poglavito njenih severnih oblasti, istaknut je usled toga što je ta pojava, posle dugih vekova ispunjenih… promenama, potresima i nasilnim prekidima, ušla u temelje srpske revolucije 1804 i stvaranja obnovljene države“ (Isto, knjiga III-1, 79). Što se tiče „srpske revolucije“, to je budalaština prepametnih istoričara jer svaka „društvena“ revolucija potire sve što je do tada postojalo („novi majstor pod rep kolje“), a ono što se 1804. godine zbivalo u Srbiji, bio je Pokret za obnovu srbske državnosti.
Iako je oblik knežinske samouprave zavisio od opštih prilika u određenom kraju, od tradicionalnih društvenih odnosa, od geografskih uslova, a naročito od odnosa turske vlasti prema njoj, ona je bila „osnova održanja srpskog naroda i njegovog stvaranja sopstvene patrijarhalne kulture“. Takva narodna samouprava imala je naizrazitije oblike u severnim krajevima Srbije; kad su u Velikoj seobi 1690. godine brojni Srbi izbegli u krajeve severno od Dunava, tada pod ugarskom okupacijom, oni su „novom gospodaru bezmalo nametali da prihvati njihov način upravljanja sobom ukoliko želi da od njih sačini granični kordon prema Turskoj“ (Isto, knjiga III-1, 81).
U takvoj samoupravi koja je bila osnova za održanje srbskog naroda i u čijim se okvirima čuvala, razvijala i oplemenjivala patrijarhalna kultura, ključno mesto pripadalo je mnogočlanoj porodici. „Mnogočlana porodica lakše se održavala. Kad bi naišla zaraza, koja je odreda zobala žrtve, našao bi se bar neko da preživi. Narod se privikavao da prebrojava žive. Oni su već bili svikli da im mrtvi sačinjavaju tugu života koja se ne može izbeći. Od vremena do vremena, Turci haračlije sakupljali su dečake i mladiće, i to se moglo podneti kad kuća nije poluprazna… Za narod je, u stvari, najvažnije bilo to da od porodice mogu dati dovoljno vojnika, a da zbog toga ne postanu samohrane. Uostalom, bavljenje stočarstvom (taj deo naroda, nazivan vlasi, imao je poseban status u upravnom, fiskalnom i vojnom ustrojstvu turskog carstva! – IP) iziskivalo je mnogu čeljad zauzetu raznim poslovima, a kako je pašnjaka bilo dovoljno, stada su se umnožavala u nedogled… Bilo je dovoljno da… Srbija ostane u vlaškom statusu nekoliko decenija, pa da se u njoj narodi toliko novog življa da iz nje mogu poteći migracione reke ka drugim krajevima… A ako bi jedan kraj, obično pretvoren u dvorski ili velikaški posed, vekovima sačuvao sličan položaj, stvaralo se tu izvorište naroda koji je, potom, naseljavao polupuste zemlje. Bilo je takvih predela, ponekad i po obimu znatnih, u Hercegovini, Brdima (danas u Crnoj Gori – IP), Starom Vlahu, na raznim stranama po Bosni između Une i Drine, u oblasti Timoka i drugde. Svuda su se javljali približni fenomeni: nepresušna vrela naroda koji bez prestanka nekud otiče, ali mu se matica osetno ne smanjuje; lokalne uredbe i ustanove; porodice i rodovi koji počinju isticati svoje plemenito poreklo; otpor tuđinu čim dirne u nekad dobijene povlastice; predanja, gotovo mitska, o nekadašnjim još boljim vremenima… Srpski narod doživeo je težak zator tokom turskih osvajanja; i u potonjim vekovima pogromi i mnoga trebljenja nisu ga mimoilazili. Ali Srbi su se i obnavljali neobičnom vitalnošću i doživljavali proces koji bi se uslovno mogao nazvati etničkom ekspanzijom“ (Isto, knjiga III-1, 69).
Srbi iz Nebeske Srbije
Nesumnjivo, bili su to neki neobični Srbi, drukčiji od njihovih potomaka koje danas poznajemo. Bili su to Srbi koji su pod viševekovnom stranom okupacijom, beskrajno dugo i uporno čuvajući patrijarhalne odnose u svojoj sredini, uspevali da očuvaju i brojno i moralno ojačaju sopstvenu porodicu, svoj jezik, svoju veru, svoje običaje; uprkos tegobama koje su se već mogle smatrati „prirodnom pojavom“, manje su prelazili u islam nego što su to Turci očekivali, a svoje nacionalno dostojanstvo hranili su ne samo uspomenom na pretke iz Nebeske Srbije, već i nasleđem svome potomstvu.
Bili su to Srbi koji nisu imali drugog izbora osim Vidovdanskog, Kosovskog ili Sarajevskog, svejedno. Vidovdan je, prema rečima blaženopočivšeg patrijarha srbskog Gavrila (u svetu: Đorđa Dožića, 1881-1950), „vodio Carstvu Nebeskome u odricanju života u korist otadžbine! To je bio i ostao ideal i tradicija srpskog naroda kroz vekove… zadojen kosovskom etikom i duhom Njegoševe borbe, koja proklamuje krajnje ljudske mogućnosti… uslovljene gubitkom života u spasavanju otadžbine! To za svakoga Srbina treba da bude nacionalno Jevanđelje i večni zakon, bez ma kakvog dvoumljenja… dajući rado svoje živote na večni oltar slobode, da bi tako zauvek živeli u srcima svih Srba!“
Patrijarhove reči o Carstvu Nebeskom i, posredno, o Srbima kao nebeskom narodu, mogu se objašnjavati isključivo vezanošću srbskog naroda za sopstvenu tradiciju i, sa tim u vezi, za neprestanu borbu za sopstveni opstanak. A zarad onih Srba koji se prema srbskoj tradiciji (tradiciji naroda iz koga su potekli, ali mu, po sopstvenom izboru, više ne pripadaju) odnose potcenjivački i posprdno, valja dodati da samo u Srba postoji kult iz koga je proisteklo imenovanje brojnih predačkih kolena: od oca, dede i pradede, preko čukundede, navrndede i askurđela, do kunđela, kurlebala i sukurdola. Za onoga koji broji svoje pretke, tih je kolena ukupno devet; taj isti broj sreće se i u biblijskoj poruci da će grehovi otaca pasti do devetog kolena, što je Srbe, zabrinute za svoje potomstvo, uvek upućivalo i na kultne obzire prema sopstvenim precima. Drukčije rečeno, sve što jedan Srbin uradi za svoga zemaljskog života, tiče se ne samo njega i njegovih potomaka, već i njegovih predaka nastanjenih u Carstvu Nebeskom, odnosno u Nebeskoj Srbiji, koju čine svi Srbi od početka. Nebeska Srbija kultno je mesto u kome će se, jednoga dana, pored onih koji se sada tamo nalaze, naći i savremeni Srbi i brojna kolena njihovih budućih potomaka. Samo zbog toga, zbog takvog shvatanja Carstva Nebeskog i Nebeske Srbije, pominju se vekovni sni naših dedova i svesne žrtve njihovih potomaka, koji su rado davali „svoje živote na večni oltar slobode, da bi zauvek živeli u srcima svih Srba“, i onih u zemaljskoj, i onih u Nebeskoj Srbiji.
Svetozar protiv Srbije
Na takvo moralno tkivo srbskog društva najpre su okomili najistaknutiji zastupnici socijalističke misli u Srbiji, te su srbskom narodu ponudili rušenje srbske države, podložnost austrijskoj carskoj kruni, ukidanje pravoslavlja, odbacivanje srbskih tradicija i morala, zapuštanje porodice, odricanje od srbskog jezika, srbskih imena, srbskih običaja, srbskih pesama, srbskih igara jer „zbog ovih spoljnih formalnosti kvarimo naš komoditet“ (Sv. Marković, Sabrani spisi, Beograd 1960, knjiga II, 144). Ali su zato, povremeno protivrečeći i samima sebi, naročito Svetozar Marković (1846-1875), priznavali vrednost srbskoj samoupravi!
Živojin Žujović (1838-1870), takođe socijalista, ali prvi i cigli iz te prvoboračke socijalističke garde koji je svoja socijalistička uverenja temeljio na srbskim nacionalnim vrednostima, veruje da „Kneževina srpska znači nešto tek po budućnosti… koja se sastoji u sjedinjenju svih Srba u jedno bratsko kolo nezavisnosti, slobode i samouprave. Bez toga mi ne možemo opstati i vredimo vrlo malo“ (Ž. Žujović, Sabrani spisi 1, Beograd 1977, knjiga 1, 339).
U jednom tekstu pisanom 1879. godine, Pera Todorović (1852-1907), kršten kao Petronije, kazuje da je Srbija već „imala dosta slobodouman zakon o štampi, imala je opštinski zakon, kojim je bio zasnovan temelj opštinske samouprave, imala je skupštinu… U srpskom se društvu opažala energična težnja (da) državnu sistemu valja preustrojiti tako da zakonodavstvo pređe potpuno i jedino u ruke naroda, da činovništvo postane prost izvršilac volje narodne… I da je samo bilo desetak godina vremena da se produži ovaj razvitak, u Srbiji bi se postepeno uvele mnoge zaista slobodoumne ustanove, posle kratkoga kolebanja one bi se i utvrdile u narodu. Srbija bi postala istinska slobodoumna zemlja“ (P. Todorović, Izabrani spisi I, Beograd 1987, knjiga 1, 261-262), odnosno „prava“ država. Bila bi to prikladna zamena za srbsku nemanjićku državu, uništenu sa dolaskom Turaka na Balkan, kada su nestale i sve njene državne ustanove. „Plemstvo se isturčilo a narod ostao sam na megdanu da robuje i starim i novim gospodarima. Turci su organizovali samo svoju vojničko-feudalnu sistemu, kako će najlakše isisavati iz naroda ekonomske plodove njegove privrede, a za ostale, kao sudstvo, javnu sigurnost, prosvetu itd., nisu se brinuli. O tome je imao brinuti sam narod kako zna i ume. I zaista, ostavljen sam sebi, narod se organizovao u svoje opštine, opština postane sve i sva srpskome narodu, u njoj se usredotoči sav unutrašnji život naroda. Da bi imao što manje dodira sa svojim mrskim gospodarima Turcima, narod je gledao da sve svoje potrebe podmiruje sam u svojoj opštini; opština postane i sudska, i administrativna, i prosvetna, i ekonomska jedinica, i van te jedinice narodni život nije upravo ni postojao“ (Isto, knjiga 1, 265-266). Srbi su, dakle, izgubili državu kad su ih porobili Turci, a narod, ostao sam na megdanu, očuvao je svoje opštine, izvan kojih i nije bilo narodnog života; ništa prirodnije nije bilo od želje istog tog naroda da obnovi svoju davno izgubljenu državu, iako Todorović pod „inicijativom za sva velika dela“ ne pominje i državu, već „birokraciju“. „Ostavljen sam sebi, narod je u teškim danima robovanja, nateran nuždom, razvio mnogo divnih ustanova u svojoj opštini, koje su sve razvijale naviku i svest da se sam brine o svima svojim poslovima, da u solidarnosti i uzajamnom pomaganju svojih članova vidi svoju moć i svoj spas. Navika da se sam brine o svima svojim potrebama i međusobna solidarnost, to su dve vrline bez kojih ne može nijedan narod napredovati, i te dve vrline razvijane su i negovane opštinskim životom u srpskom narodu. Kako su te navike jako bile razvijene kod srpskoga naroda i kako je bio blagotvoran njin upliv vidi se po tome što je inicijativa za sva velika dela u početku ovog veka (19 – IP) potekla iz samoga naroda“ (Isto, knjiga 1, 266). I u vreme borbe za oslobođenje, na samom početku 19. veka, srbska opština je „poglavito pomogla i dala materijalnu moć srpskom narodu da izdrži onako dugu i nejednaku borbu s Turcima; silna samostalna opština bila je nepresušni izvor narodne snage“ (Isto, knjiga 1, 270).
Makar koliko pisao o vrednostima evropskih dostignuća, Svetozar Marković je morao priznati da „napredak (srbskog) naroda u svim granama zavisi jedino od njegovog umnog razvitka… od slobode i narodne samouprave“, te da je „samouprava kod svoje kuće, u opštini i u okrugu – temelj na kome se osniva sloboda naroda“ (Sv. Marković, Navedeno delo, knjiga I, 68. i 199). U stalnoj protivrečnosti sa samim sobom, on se pri tome sukobljava sa sopstvenim stavom da je razumljivo što su srbske „narodne ustanove u mnogome osakaćene pod uticajem državne sisteme, koja je kao i u Srbiji bila po obrascu evropske birokracije“, a sve samo zbog toga što „kod Slovena ne postoji ona razlika između pojma države i pojma društva što se tako oštro primećava na zapadu… U slovenskoj opštini, koja je osnov društvenog uređenja, celo se društvo stara da svaki član ima namirene svoje neophodne potrebe za življenje. To do duše nije utvrđeno nikakvim pisanim zakonom, nije ujamčeno nikakvom društvenom silom, ali to je utvrđeno narodnim običajem i ta se ustanova sačuvala hiljadama godina i održala sve bure koje su divlje varvarske horde donele Slovenima“(Isto, knjiga II, 204).
Pa odmah iskrsavaju pitanja da li je Srbiji trebalo da se sa Zapada „napaja“ slobodom, jednakošću i bratstvom, kad je ona već znala kako se svakom njenom „članu“ mogu namiriti sve neophodne životne potrebe; da li je trebalo „učiti“ kako se sila ograničava silom, ako su već u Srbiji delovale neke „narodne ustanove“; da li je neko pravo sigurnije ako je zaštićeno „pisanim zakonom“ ili ako je „utvrđeno narodnim običajem“ starim hiljadama godina; da li su „siromaštvo, nemoć i neobrazovanost“ (Isto, knjiga I, 198) patrijarhalnog srbskog sveta bili toliko ispod nivoa zapadne „civilizacije“ da se trebalo odricati sopstvenih nacionalnih vrednosti (Isto, knjiga II, 143-144). I baš s obzirom na sve to, postavlja se i pitanje da li je bilo mudro da „svugda gde god se dodirivao narod patrijarhalan s narodom obrazovanim“ bude primenjen „isti proces civilizovanja kao i kod nas, tj. najpre se primila forma civilizacije, pa onda njena suština“ (Isto, knjiga I, 62).
I kad se pažljivo iščita šta su o samoupravi u Srbiji pisali njeni socijalisti, ili socijalni demokrati, mora se zapaziti da uz tu osobenu srbsku ustanovu oni ne pominju demokratiju. Ali, zato, jedan od njih, Svetozar Marković, veli da su „narodne ustanove u mnogome osakaćene pod uticajem državne sisteme, koja je kao i u Srbiji bila po obrascu evropske birokracije“ (u to vreme postavljene na demokratskim principima), a sve samo zbog toga što „kod Slovena ne postoji ona razlika između pojma države i pojma društva što se tako oštro primećava na zapadu“.
Samouprava, a ne demokratija
Nije slučajno što se u političkoj istoriji i predanju srbskog naroda ne barata pojmom demokratije i još je manje slučajno što je njegov politički duh formulisao samoupravu kao stvarni izraz narodne volje. Činjenica je da tradicija srbske sabornosti uvek upućuje na mogućnost svih da na sva zbivanja u sopstvenom okruženju utiču i rečju i delom, i izborom i odgovornošću, pri čemu formulisana volja postaje obavezujuća za sve, isključivo zbog toga što je nastala zaista kao volja stvarne većine. Samouprava deluje kao suprotnost vlasti i njenoj prinudi. Samouprava je nešto kao zajednica bez nekontrolisanog vladaoca, nešto kao ukidanje organizacije i poretka zasnovanih na prinudi zaštićenoj autoritetom vlasti i hijerarhije. Samouprava bi, dakle, mogla biti stanje jednoga naroda koji upravlja sobom na osnovu stvarno izražene volje svoje većine u interesu svih, stanje slobode kojim se prevazilazi svaka prinuda vlasti, uključujući i prinudu demokratije, u našem vremenu unapređene u fašikratiju, tu svetinju nagoveštenog nam novog svetskog poretka.
Bjež’, Srbine, od fašikratije
I novoga svjetskoga poretka!
Autor: Ilija Petrović, istoričar
