Само Срби имају проблем са својим писмом и језиком
МНОГЕ НАС СРБЕ И ДАЉЕ СВОЈИМ ПРОПИСИМА ЛИНГВИСТИ И ЗАКОНОДАВЦИ ДРЖЕ У ЗАБЛУДИ ПА МНОГИ НЕ ЗНАМО КАКО И ЗАШТО САМО МИ СРБИ ИМАМО ПРОБЛЕМ СА СВОЈИМ ЈЕЗИКОМ И ПИСМОМ (И) У СРБИЈИ
Срби и њихово писмо су јединствен случај у европским и светским оквирима. Срби и Србија су дуго (нарочито све време после 1954. године) званично, у стварности, једини народ и држава који су (под притисцима, а делом и својевољно, у наметнутој широкој заблуди) направили себи проблем у вези са својим писмом у свом језику. Заиста, нико други није пристао да буде обманут као што су обманути Срби и данас од непријатеља и мрзитеља Срба и њихове ћирилице као што су учинили себи Срби – наравно не као народ, него као деловање српске власти и српских лингвиста преко школства и свакодневне праксе. А да чудо у томе буде данас стигло до неизмерних граница апсурдности и бесмисла настављено, потрудили су се у томе српски лингвисти сербокроатисти (двоазбучњаци) настављањем задржавања правописног прописа у двоазбучју, чиме се практично успешно наставља дуг процес прогона (замењивања) ћирилице (и) у Србији. Реч је о давно заснованој и дуго спровођеној осмишљеној фаворизацији хрватске латинице у Југославији у коју су биле увучене својим нечињењем или погрешим чињењем српске језичке институције и српска законодавна власт која држи на снази два противуставна и апсурдна закона, каква се не сачињавају и не постоје нигде у Европи и свету изван Србије.
Таква аномалија (ненормалност) у правописним и законским прописима на штету српске ћирилице, следствено томе, појављује се и у наградама и похвалама онима који свој језик (српски) пишу својим (српским) писмом. Многим Србима с наметнутим заблудама у вези са српским језиком и ћирилицом такве награде и похвале (као што се ових дана догодило у Гучи онима који знају које је њихово писмо и њим пишу свој језик) делује веома похвално, родољубиво, прихватљиво и пожељно. Такав случај награђивања и похваљивања изван Србије зато што свој језик пише својим писмом не постоји нигде на свету, ни у једном другом народу. Замислимо да неки Енглез, Рус, Хрват и било који представник било ког другог народа добије награду и хвалу што свој језик пише својим писмом.
Пошто су нам Хрвати, Бошњаци и Црногорци (мисли се на Милогорце) најближа истојезичка браћа, да ли се може догодити да неки Хрват, Бошњак и Милогорац буде награђен и похваљен што своје „језике“ пишу својим национално изабраним писмом. Такав случај не постоји, јер би онда морао бити награђен и похваљен појединачно сваки Хрват, сваки Бошњак и сваки Милогорац јер сви они појединачно пишу свој изабрани језик својим писмом. Зашто? Само зато што су хрватски, бошњачки и милогорски лингвисти нормирали своје језичке варијанте, као и сви други народи, на једном изговору и једном писму у свом учевном (стандардном) језику. Само српски лингвисти су својим нормирањем учевног језика на два изговора и два писма кључно допринели општим деобама Срба који су данас и даље у свету један од најподељенијих народа и по свим најважнијим националним питањима, као што су и учевни језик и његово писмо. Тим својим деобама Срби се (и) међусобно уништавају, ослабљују и самоубијају у сваком погледу редовно већ најмање два века. У том самоубијању лошим стандардним језиком јединства народа, посебно двојностима у изговору и писму, кључан допринос давали су и данас дају и српске језичке и српске законодавне институције противуставним и апсурдним правописним и законским прописима.
Ово (награде и похвале) што нама многима – борцима за ћирилицу данас делује симпатично, родољубиво, а неки чак мислимо и спасоносно по српску ћирилицу, у нашој великој муци за спас ћирилице – најбољи су доказ и знак да власт и лингвисти само у Србији не раде на природан начин, и успешно једини могућ, за (о)чување писма матичног народа у нашој држави. Тако имамо апсурд да ни једна једина национална мањина у Србији нема никакав проблем ни са својим језиком, ни са својим писмом. Тај проблем има (и) у својој држави само матични (српски) народ.
Многи још не знају зашто такав проблем имају у Европи и у свету само Срби. И многи не знају да ће такав проблем и даље имати само Срби све док њихови лингвисти и њихова власт праве овакве (неприродне, неуставне и нецивилизацијске) правописне и законске прописе.
Аутор: Драгољуб Збиљић, језикословац и оснивач “Ћирилице”
