Свет

Само две компаније владају светом – Вангард и Блек рок!

Фото: webtribune.rs

Oве две инвестиционе компаније имају монопол у свим областима индустрије у свету.

У снимку холандске ауторке под псеудонимом Лаж звана ковид (Covid Lie) говори се да су дeонице највећих светских корпорација у власништву истих инвеститора. То значи да „конкурентске“ марке попут Кока коле и Пепсија нису конкуренција, пошто су дeонице и једних и других у власништву потпуно истих инвестиционих компанија, фондова, осигуравајућих компанија, банака, a у неким случајевима и  влада.

„Мањи инвеститори у власништву су већих, а ови у власништву још већих. На врху те пирамиде су само две компаније чија имена често виђамо“. То су Вангард и Блек рок.

Ове две компаније имају незамисливу моћ. Према писању Блумберга, до 2028. године имаће инвестиције у износу од 20.000 милијарди долара – поседоваће, дакле, скоро све што постоји.

Блумберг назива Блек рок „четвртом граном власти“, јер је једина приватна агенција која блиско сарађује са централним банкама. Многи од запослених у Блек року радили су у Белој кући током мандата Буша и Обаме. Његов генерални директор, Лари Финк, радо је виђен гост политичара, Швабових форума у Давосу и утицајних људи. Ипак, он није тај који вуче конце…

И сам Блек рок у власништву је деоничара. Највећи од њих је Вангард, приватна компанија, чији власници нису чак ни доступни увиду јавности! Према извјештајима Оксфама и Блумберга, један одсто становништва поседује више новца него 99 одсто људи на свету. И још горе: Оксфам тврди да је 82 одсто укупно зарађеног новца у 2017. години отишло у руке тих 1 одсто људи.

Другим речима, ове две инвестиционе компаније, Вангард и Блек рок, имају монопол у свим областима индустрије у свету, а оне су у власништву најбогатијих породица света, међу којима су и краљевске породице које су биле изузетно богате далеко пре индустријске револуције.

Зашто људи за ово не знају? Зашто нема филмова и документараца о овоме? Зашто се о овом не говори у вестима? Јер је 90 одсто медија у свету у власништву девет медијских конгломерата. Снимак (на енглеском, у трајању 45:23) можете погледати на Телевизији Забрањено знање (Forbidden Knowledge TV).

Милиони људи су пали у окове сиромаштва због корона мера и финансијске кризе последњих годину дана, чак и ако још нисте дошли под удар највеће економске кризе у историји, само је питање времена када ћете и на својој кожи осетити њене последице. То није утеривање страха, већ сурова стварност. А,  не само да можемо ублажити штету, већ и побољшати ситуацију, под условом да смо о њој благовремено обавештени. Зато је важно указати на неке лако проверљиве чињенице од кључног значаја.

Свега неколико великих корпорација владају свим аспектима наших живота. Неком то може звучати претерано, али од доручка који једемо до ћебета на ком спавамо и свега што носимо и трошимо између то двоје – зависи од тих корпорација. То су огромне инвестиционе компаније које одређују ток новца. Оне су главни ликови представе којој сведочимо. Како све то функционише?

Прехрамбена индустрија

Узмимо за пример Пепсико (Pepsico). То је матица бројних фирми за газирана пића и грицкалице. Такозване конкурентске марке потичу из фабрика неколико корпорација које држе монопол над целокупном индустријом хране. У индустрији пакованих прехрамбених производа постоји неколико великих компанија попут Унилевера (Unilever), Кока Коле (Coca Cola), Монделеза (Mondelez) и Нестлеа (Nestle).

Већина робних марки из прехрамбене индустрије у власништву је једне од ових корпорација. Велике компаније су на берзи и у својим управним одборима имају велике деоничаре. Појединости о компанијама, нпр. подаци о највећим деоничарима, могу се наћи на изворима попут Јаху финансија (Yahoo Finance).

Узмимо као пример поново Пепсико. Видимо да је 72 одсто дионица у власништву 3.155 институција попут инвестиционих компанија, банака и, у неким случајевима, влада. Ко су највеће институције инвеститори Пепсика? Свега десет инвеститора поседују скоро трећину деоница.

Десет највећих инвеститора поседују вредност од чак 59 милијарди долара, али три од тих десет поседују више дионица од осталих седам. Запамтимо ко су и бацимо поглед на највеће деоничаре Кока Коле, највећег Пепсијевог конкурента.

Највише дионица је у власништву институција. Обратимо пажњу на првих десет, почевши од доњих шест. Четворо њих видели смо и у доњих шест код Пепсика – то су Нордерн траст (Northern Trust), Џеј Пи Морган Чејс (JP Morgan Chase), Џиоди капитал менаџмент (Geode Capital Management) и Велингтон менаџмент (Wellington Management). Погледајмо сад највеће дионичаре. То су Блек рокВангард и Стејт стрит (State Street). То су највеће инвестиционе фирме. Кока Кола и Пепси, дакле, уопште нису конкуренција.

Друге велике компаније попут УнилевераМонделеза и Нестлеа, које поседују лепезу других фирми, припадају истој тој малој скупини инвеститора. И њихова имена не јављају се само у прехрамбеној индустрији.

Погледајмо на Википедији ко су највеће компаније у области информационих технологија.

Информационе технологије

Фејсбук је власник Воцапа и Инстаграма, уз Твитер најпопуларнијих друштвених мрежа. Алфабет (Alphabet) је власник свих Гуглових компанија, попут Јутјуба и Гмејла (Gmail), али и највећи инвеститор Андроида (Android), једног од два оперативна система за скоро све паметне телефоне и таблете. Други оперативни систем је Еплов (AppleИос (IOS). Додамо ли Мајкрософт (Microsoft), видимо да четири компаније праве програме за скоро све рачунаре, таблете и паметне телефоне на свету.

Погледајмо ко су највећи деоничари ових компанија. На пример Фејсбук: 80 одсто дионица је у власништву институционалних инвеститора – истих имена као у прехрамбеној индустрији, при чему су прва три истоветна. Потом Твитер, који с Фејсбуком и Инстаграмом чини главну тројицу. И ова компанија је у рукама истих инвеститора, уз Епл и његовог највећег конкурента, Мајкрософт.

Погледамо ли и друге велике компаније у области ИТ-а које праве наше компјутере, телевизоре, телефоне и кућну технику, налазимо исте велике инвеститоре, који заједно поседују већину деоница. И тако је, без икаквог претеривања, у свим индустријама.

Туризам (уз енергетику и рударство)

Резервишемо одмор преко рачунара или паметног телефона. Тражимо лет за неку сунчану земљу преко Скајскенера (Skyscanner) или Експедије (Expedia) – и једна и друга припадају малој групи инвеститора. Летимо неком од бројних авиокомпанија, од којих су многе у рукама истих инвеститора и влада, попут Ка-Ел-Ем-а (KLM) или Ер франса (Air France).

Авион на који се укрцавамо је најчешће, Боинг (Boeing) или Ербас (Airbus), у власништву истих имена. Резервишемо преко Букинга (Booking.com) или Ер-Би-Ен-Би-ја (AirBnB), а по доласку идемо на вечеру и остављамо коментар на Трип адвајзеру (TripAdvisor).

Једне те исти велики инвеститори појављују се у сваком аспекту нашег путовања, а моћ им је још и већа, јер керозин као гориво за авионе потиче из њихових рафинерија и нафтних компанија!

Челик од ког је авион направљен потиче из њихових рударских компанија. Та мала група инвестиционих фирми, фондова и банака уједно је, наиме, и највећи инвеститор у области ископавања сировина.

На Википедији се види да највеће рударске компаније имају исте инвеститоре присутне и у свим другим областима. Исто важи за велике компаније у области пољопривреде: у њиховом власништву је Бајер (Bayer), фирма матица Монсанта (Monsanto), највећег светског произвођача сјемена.

Исти власници су највећи дионичари и у индустрији текстила. Многе популарне модне марке које праве памучну одећу у њиховом су власништву. Било да је реч о највећим светским компанијама за соларне панеле или рафинеријама нафте, деонице су у рукама истих компанија.

Они су власници дуванских фирми, али и фармацеутских компанија и научних институција из области медицине. Они поседују и компаније које производе метале и целокупну ауто, авионску и индустрију наоружања у којима се они користе. Поседују и компаније за израду електронике, власници су великих робних кућа и фирми за интернет трговину, чак и алата за плаћање које користимо приликом куповине њихових производа.

И ово је само врх леденог брега… Одлучите ли се на истраживање посредством Википедије, видећете да су најпопуларније осигуравајуће компаније, банке, грађевинске фирме, телефонске компаније, ланци ресторана и козметике у рукама истих институционалних инвеститора које смо управо видели.

Блек рок и Вангард

Углавном су у питању инвестиционе фирме, банке и осигуравајућа друштва. Оне саме у власништву су деоничара, при чему највише изненађује да су једне власници деоница оних других и обратно. Заједно чине огромну мрежу упоредиву с пирамидом. Мањи инвеститори у власништву су већих, а ови још већих.

На врху те пирамиде виде се свега две компаније – Вангард и Блек рок. Њихова моћ је незамислива. Оне не само што поседују лавовски део деоница готово свих великих компанија, већ и деоница њихових инвеститора, што им омогућава потпуни монопол.

Према писању Блумберга, до 2028. године имаће инвестиције у износу од 20 хиљада милијарди долара – поседоваће, дакле, скоро све што постоји. Блумберг назива Блек рок „четвртом граном власти“, јер је једина приватна агенција која блиско сарађује са централним банкама. Многи запослени у  Блек року били су у Бијелој кући током мандата Буша и Обаме.

Његов генерални директор, Лари Финк, радо је виђен гост политичара и утицајних људи, али није тај који вуче конце јер је и Блек рок у власништву деоничара. Највећи од њих је Вангард, приватна компанија, чији, пак, дионичари нису доступни увиду јавности.

Најпознатији пословни часопис Форбс у броју од марта 2020. навео је да у свету постоји 2.095 милијардера, што значи да је Вангард у власништву најбогатијих породица света. Загребемо ли у њихову историју, видећемо да су увек биле најбогатије. Ове породице, од којих су многе краљевске, оснивачи су нашег банкарског система и свих грана индустрије, и никад нису губиле моћ, али су се услед пораста броја становника на свету морале почети скривати иза фирми попут Вангарда.

НВО, задужбине и њихов удео у власништву великих фармацеутских фирми

Непрофитне организације, које називају и задужбинама („фондације“), зависе од прилога („донација“). Нису обавезне да откривају своје финансијере, могу улагати новац према сопственом нахођењу и нису дужне плаћати порез док год профит улажу у нове пројекте.

На тај начин стотине милијарди долара промета одвија се између непрофитних организација. Према влади Аустралије, непрофитне организације представљају идеалан начин за финансирање тероризма и прање новца. Фондације и средства најбогатијих породица држе се што је више могуће подаље од јавности.

За питања која привлаче пажњу јавног мњења користе се фондације „филантропа“, које су ниже по рангу, али веома богате. Три најпознатије су: Задужбина Била и Мелинде ГејтсЗадужбина Отворено друштво контроверзног милијардера Сороша и Задужбина Клинтонових.

Према интернет страни Светског економског форума, пошто је Доналд Трамп отказао америчко финансирање Светске здравствене организације, Гејтсова задужбина остала је њен највећи финансијер, блиско сарађујући с највећим фармацеутским фирмама попут ФајзераАстра ЗенекеЏонсона и ЏонсонаБајонтеха и Бајера. Видели смо ко су њихови највећи деоничари. Бил Гејтс није био никакав сиромашни залуђеник за рачунаре који је на чудесан начин постао веома богат, већ потиче из породице „филантропа“ у служби елите.

Његов Мајкрософт у власништву је ВангардаБлек рока и Беркшир Хедавеја. Али је Гејтсова задужбина после Блек рока и Вангарда највећи деоничар Беркшир Хедавеја – Гејтс је чак био и члан његовог Надзорног одбора.

Медији естаблишмента и лажне вести

Зашто се о свему овом не говори у медијима? Одговор нам поново нуди Википедија – 90 одсто свих међународних медија у власништву је девет медијских конгломерата. Без обзира узмемо ли монополисте попут Нетфликса или Амазон прајма, или огромне концерне с мноштвом фирми ћерки, попут Тајм ВорнераВолт ДизнијаКомкастаФоксаБертелсмана и ВијакомаСи-Би-Ес-а, деонице су у власништву истих фирми.

Толики медији, међутим, сами не стварају вести, већ користе агенције попут АНП-а и Ројтерса, које нису независне – Ројтерс је, на пример, у власништву моћне канадске породице Томсон. За анализе и ставове велики медији користе организацију Проџект Синдикејт (Project Syndicate), најмоћнију у тој области. Отуд једногласност у извештавању великих медија.

Бацимо ли поглед на Европски центар за новинарство (European Journalism Centre), опет налазимо Гејтсову и Задужбину Отворено друштво (Cорош), уз спонзорство ГуглаФејсбука…

Опасност у којој се налазимо

Елите управљају сваким аспектом нашег живота. То чине, између осталих, преко Светског економског форума. Сваке године у Давосу (Швајцарска) директори великих концерна састају се са шефовима држава, утицајним политичарима и другим организацијама, попут УНИЦЕФ-а и Гринписа.

Према Википедији, годишња чланарина је 35.000 евра, али „више од пола буџета долази од партнера, који покривају трошкове политичара који себи иначе не би могли приуштити чланство“.

Ако се шефови индустрија, банкари и политичари од 1971. године на овамо састају ради решавања проблема у свету, одакле и даље толико проблема? Зар није нелогично да је после педесет година састајања представника организација за заштиту животне средине и директора компанија највећих загађивача стање животне средине све горе? Забрињава што СЕФ и УН отворено признају да се пандемија и друге катастрофе могу искористити за преобликовање друштва. То не смемо схватати лакомислено и олако…

Извор: Србин.инфо – Стање ствари

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!