Русија и руске земље

Сале Коларевић: Руско царство, Романови и јеврејство

„Ближи се царство Јеврејско! Ближи се победа идеје пред којом ће се уклонити Хришћанство, национални па чак и расни понос европских народа. Ближи се материјализам, слепа животињска жуд за материјалним, што ће се сматрати вишим циљем, уместо хришћанске идеје спасења.“ – Ф. М. Достојевски.

Велики руски криптоисторичар Јуриј Ј. Воробјовски одлично описује опште стање након Фебруарске револуције: „Дан одрицања Николаја Другог Романова, великомученика, од престола постао је уистину мистичан. Сам пакао је пожурио да одахне са олакшањем. Привремена влада је одмах укинула сва ограничења Јеврејима у Русији (сличан корак је био први резултат свих револуција). Ускоро (опет случајност?) на међународном нивоу донета је Декларација Балфура о формирању тзв. ‘националног огњишта’ Јевреја у Палестини. Тамо се устремио из почетка поточић, а затим и бујица људи, чији су преци, у различито време, и у различитим земљама, прихватили јудаизам. “

На дан Царевог… шта ли већ, одречења или не, од престола, догодило се велико Чудо. Четвртог марта 1917. у месту рођења Цара Ивана Грозног, Коломенскоје код Москве, осванула је икона Мајке Божје са свим царским атрибутима – круна, жезло, скиптар, држава и престо. Мајка Божија се на тој икони, касније прозваној Державна, приказала као Царица Русије. Ово је био знак да од тог дана сама Царица Небеска влада Русијом, замењујући земаљског Цара.

Достојевски је 1870-их година написао роман Браћа Карамазови. У саставу романа му је и легенда о Великом Инквизитору. Но и поред Великог Инквизитора, Достојевски се кроз хиперемотивни дијалог Аљоше са његовом инвалидном пријатељицом дотиче могућности да су Јевреји у Русији имали обичај киднаповати малу руску децу пред Васкрс? Да би дечицу разапињали на крст и пробадали их чиодама… сирото детенце би умирало у језивим мукама…?

Како било, пред крај руског Царства у руском народу је преовлађивало латентно нетрпељиво расположење према Ашкенази Јеврејима (или руским Хазарима). Присутна је била и диспропорција – Јевреја у власти процентуално више него што их има у народу. Ашкенази пак, јавно су прокламовали своју нетрпељивост према Цару Русије. Највише су то показивали кроз антицаристичке чланке у штампи која се махом налазила у рукама јеврејског капитала.

Јеврејска честитка из 1907. г. на празник Ханука, приказује рабина који држи жртвеног петла са главом светог Цара Николаја. Талмудски Јевреји Русије тако показују да их није поколебала неуспела револуција из 1905. и да „њихово време“, кад ће да свргну и убију Руског Цара, тек долази. Очито је и по овоме, Ашкеназ Јевреји ни мало нису крили своју мржњу и непријатељство према руском Царизму.

И, како пише Ј. Воробјовски, „сам пакао је пожурио да одахне са олакшањем“…. Крајем зиме 1917., царска Породица је кренула крстоносним путем ка Голготи. Првих месеци заробљеништва су их држали у Царскм селу. Мора се истаћи да су Романови са небеским смирењем пролазили свој голготски пут заробљеништва. Као да је Цар осећао тек сада ону истинску слободу каква му је била недоступна док је носио круну. Сада, са мученичким венцем на глави уместо круне, Цар је најбоље показивао колико је у бити одувек био скроман, скрушен и обичан човек из народа. Своје чуваре је одушевљавао сопственом преданошћу пољским пословима. Рекло би се да му ово принудно сађење поврћа и резање дрва са сином Алексејем лакше пада него ли вођење Државе царским достојанством. Принцезе су везле гоблене и бавиле се сликањем. Цар је поручивао своме народу: „Зло које је у свету биће још веће. Али на зло се не може одговарати злом, већ се зло једино може победити љубављу!“.

Царици Александри је из Немачке пристизао предлог да може бити ослобођена и комфорно одведена у Немачку, зато што је блиска рођака цара Вилхелма II. Међутим, царица је одбијала издвајање од своје Породице, сматрала је себе Рускињом и као таква жели да страда заједно са својим Романовима. Болесног сина је тешила у сваком тренутку, а Алексеј би њој одговарао: „Мама, ја се не бојим смрти, само ме брине шта ће ови да нам раде.“.

Час подесан за Бољшевичку револуцију одређен је из Лондона… гле парадокса, формалног савезника Русије (?) у Великом Рату. Царске Мученике одвезли су у сибирски Тобољск. Најстарија кћи и велика кнегиња Олга из Тобољска је писала народу да је отац поручио да се не свете. „Отац мој поручује, СВИМА ЈЕ ОПРОШТЕНО ! БОГ ПРОСТИТ!“.

У пролеће 1918. су из Тобољска паробродом превежени у уралски Јекатеринбург. У овом граду командант стражарског вода беше крволочни Јуровски (Хајнкович, Ашкеназ Јевреј). И сви Чекисти који су чували царску Породицу беху неруси, махом Јевреји и крипто-Јевреји. Јуровски је и последњем Русу у јекатеринбуршкој стражи дао отпуст и послао га кући.

Свештеник који је на молбу Цара добио дозволу да са ђаконом дође у храм где се редовно молила царска Породица у Јекатеринбургу, служио је Службу и на само пар дана пре мученичке кончине Породице. Овај пут Царски Мученици нису певали Службу као обично, него су се ћутке молили све време Необично, јер би сваки пут до сада појали саучествујући у Литургији. На крају, свештеник, ни сам не знајући зашто, изненада поче певати молитву Со Свјатим упокој. У истом трену на под цркве клекнуше сви из царске Породице и гласно запеваше заједно са свештенослужитељима Со Свјатим упокој! Тек после њиховог убиства, свештенику постаде јасно да је царска Породица знала да им је ово последња Служба у Цркви за земног живота, па су на овај чудесни начин отпевали сами себи Заупокојену молитву.

У ноћи 16/17. јул 1918., када је армија Белих већ била надомак самог Јекатеринбурга да га заузме, одвели су царску Породицу у подрум куће Ипатијева. Јуровски их је преварио да их води на фотографисање а не на стрељање. У стрељачком воду све Јевреји. Међу њима, један Естонац и један Мађар – крипто-Јевреји. Пуцали су прво у Алексеја, одмах потом и у све остале. Ћерке су дотукли кундацима и бајонетима. Алексеј је још давао знаке живота ; на њега су и првог и последњег пуцали. Још је давао знаке живота… на крају и њега су довршили бајонетима.

И дан данас, толико миле топлоте одаје из себе сачувани Шал Царевића Алекеја кад му се приђе ради целива. У Руској цркви у Београду, чудотворни Царевићев Шал чува се под стаклом и стоји на сталку лишеном сваке електрике ; непрестано зрачи и топлотом и топлином. Топлота је материјално, топлина духовно ; обоје су сједињени у Светитељству личности овог невиног јагњета Божијег.

Одмах по крволочној ликвидацији Романових, на сцену је ступила једна фантомска људска сподоба, највероватније ашкенази рабин, и крвљу Царских Мученика исписао на зиду Ипатијевог дома кабалистички натпис (По другој верзији, Бели кад су ушли у Јекатерунбург пронашли су у соби стрељања плочу с тим натписом): Овде, по наредби тајних сила, Цар је био принесен на жртву ради рушења државе. О овоме се извештавају сви народи! .

Тела Светих Царских Мученика одведена су до напуштеног рударског окна – Гаљине јаме – 17 км удаљеног од Ипатијевог дома. Тамо су их јудео-бољшевици прво спалили потом посули киселином. Слично су прошли и други чланови шире породице Романов – неке су стрељали па побацали у напуштена окна и посули кречом, неке су живе побацали у јаме и у јаму бацили ручне гранате.

Руска револуција и убиство Православног Цара нанело је тежак ударац и србском народу, толико тежак да се од њега нисмо ни до данас опоравили. Карађорђевић нас је увео у заједничку државу са нашим убицама и прогонитељима… остало сами одлично знате. Показатељ велике љубави коју је Цар Николај Други имао према србском народу јесте и податак да је у једном руском манастиру проплакала Његова икона баш на дан почетка НАТО-бомбардовања Србије, 24. марта 1999.г.!

У прилог тврдњи о улози Запада у смакнућу православног Царизма говори и то што британска обавештајна служба није скривала да јој је ова Револуција била најмасовнија успела обавештајна операција икада! Главни финансијери Револуције су најмоћније јудео-хазарске породице Шиф и Ротшилд. Испоставило се да су они финансијери и крвавог грађанског рата (од 1918. до 1922.) који је стравично исцрпео руски народ и однео скоро 35 милиона живота.

Да видимо како Татјана В. Грачјова интерпретира мотиве ритуалног убиства Романових: Руски Цар Николај II и царска Породица су били невини. Њих нису казнили по правној основи него из потпуно других разлога. Убиство Цара за Хазаре из колена Данова има посебан сакрални смисао. Они су још пре револуције у Русији штампали новогодишње разгледнице на којима рабин на руци држи жртвеног петла са главом Николаја II, због ритуалног убиства, са потписом: ,,То је моје жртвено приношење“.

Аутор: Сале Коларевић

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!