Sale Kolarević: Rusko carstvo, Romanovi i jevrejstvo
„Bliži se carstvo Jevrejsko! Bliži se pobeda ideje pred kojom će se ukloniti Hrišćanstvo, nacionalni pa čak i rasni ponos evropskih naroda. Bliži se materijalizam, slepa životinjska žud za materijalnim, što će se smatrati višim ciljem, umesto hrišćanske ideje spasenja.“ – F. M. Dostojevski.
Veliki ruski kriptoistoričar Jurij J. Vorobjovski odlično opisuje opšte stanje nakon Februarske revolucije: „Dan odricanja Nikolaja Drugog Romanova, velikomučenika, od prestola postao je uistinu mističan. Sam pakao je požurio da odahne sa olakšanjem. Privremena vlada je odmah ukinula sva ograničenja Jevrejima u Rusiji (sličan korak je bio prvi rezultat svih revolucija). Uskoro (opet slučajnost?) na međunarodnom nivou doneta je Deklaracija Balfura o formiranju tzv. ‘nacionalnog ognjišta’ Jevreja u Palestini. Tamo se ustremio iz početka potočić, a zatim i bujica ljudi, čiji su preci, u različito vreme, i u različitim zemljama, prihvatili judaizam. “
Na dan Carevog… šta li već, odrečenja ili ne, od prestola, dogodilo se veliko Čudo. Četvrtog marta 1917. u mestu rođenja Cara Ivana Groznog, Kolomenskoje kod Moskve, osvanula je ikona Majke Božje sa svim carskim atributima – kruna, žezlo, skiptar, država i presto. Majka Božija se na toj ikoni, kasnije prozvanoj Deržavna, prikazala kao Carica Rusije. Ovo je bio znak da od tog dana sama Carica Nebeska vlada Rusijom, zamenjujući zemaljskog Cara.
Dostojevski je 1870-ih godina napisao roman Braća Karamazovi. U sastavu romana mu je i legenda o Velikom Inkvizitoru. No i pored Velikog Inkvizitora, Dostojevski se kroz hiperemotivni dijalog Aljoše sa njegovom invalidnom prijateljicom dotiče mogućnosti da su Jevreji u Rusiji imali običaj kidnapovati malu rusku decu pred Vaskrs? Da bi dečicu razapinjali na krst i probadali ih čiodama… siroto detence bi umiralo u jezivim mukama…?
Kako bilo, pred kraj ruskog Carstva u ruskom narodu je preovlađivalo latentno netrpeljivo raspoloženje prema Aškenazi Jevrejima (ili ruskim Hazarima). Prisutna je bila i disproporcija – Jevreja u vlasti procentualno više nego što ih ima u narodu. Aškenazi pak, javno su proklamovali svoju netrpeljivost prema Caru Rusije. Najviše su to pokazivali kroz anticarističke članke u štampi koja se mahom nalazila u rukama jevrejskog kapitala.
Jevrejska čestitka iz 1907. g. na praznik Hanuka, prikazuje rabina koji drži žrtvenog petla sa glavom svetog Cara Nikolaja. Talmudski Jevreji Rusije tako pokazuju da ih nije pokolebala neuspela revolucija iz 1905. i da „njihovo vreme“, kad će da svrgnu i ubiju Ruskog Cara, tek dolazi. Očito je i po ovome, Aškenaz Jevreji ni malo nisu krili svoju mržnju i neprijateljstvo prema ruskom Carizmu.
I, kako piše J. Vorobjovski, „sam pakao je požurio da odahne sa olakšanjem“…. Krajem zime 1917., carska Porodica je krenula krstonosnim putem ka Golgoti. Prvih meseci zarobljeništva su ih držali u Carskm selu. Mora se istaći da su Romanovi sa nebeskim smirenjem prolazili svoj golgotski put zarobljeništva. Kao da je Car osećao tek sada onu istinsku slobodu kakva mu je bila nedostupna dok je nosio krunu. Sada, sa mučeničkim vencem na glavi umesto krune, Car je najbolje pokazivao koliko je u biti oduvek bio skroman, skrušen i običan čovek iz naroda. Svoje čuvare je oduševljavao sopstvenom predanošću poljskim poslovima. Reklo bi se da mu ovo prinudno sađenje povrća i rezanje drva sa sinom Aleksejem lakše pada nego li vođenje Države carskim dostojanstvom. Princeze su vezle goblene i bavile se slikanjem. Car je poručivao svome narodu: „Zlo koje je u svetu biće još veće. Ali na zlo se ne može odgovarati zlom, već se zlo jedino može pobediti ljubavlju!“.
Carici Aleksandri je iz Nemačke pristizao predlog da može biti oslobođena i komforno odvedena u Nemačku, zato što je bliska rođaka cara Vilhelma II. Međutim, carica je odbijala izdvajanje od svoje Porodice, smatrala je sebe Ruskinjom i kao takva želi da strada zajedno sa svojim Romanovima. Bolesnog sina je tešila u svakom trenutku, a Aleksej bi njoj odgovarao: „Mama, ja se ne bojim smrti, samo me brine šta će ovi da nam rade.“.
Čas podesan za Boljševičku revoluciju određen je iz Londona… gle paradoksa, formalnog saveznika Rusije (?) u Velikom Ratu. Carske Mučenike odvezli su u sibirski Toboljsk. Najstarija kći i velika kneginja Olga iz Toboljska je pisala narodu da je otac poručio da se ne svete. „Otac moj poručuje, SVIMA JE OPROŠTENO ! BOG PROSTIT!“.
U proleće 1918. su iz Toboljska parobrodom preveženi u uralski Jekaterinburg. U ovom gradu komandant stražarskog voda beše krvoločni Jurovski (Hajnkovič, Aškenaz Jevrej). I svi Čekisti koji su čuvali carsku Porodicu behu nerusi, mahom Jevreji i kripto-Jevreji. Jurovski je i poslednjem Rusu u jekaterinburškoj straži dao otpust i poslao ga kući.
Sveštenik koji je na molbu Cara dobio dozvolu da sa đakonom dođe u hram gde se redovno molila carska Porodica u Jekaterinburgu, služio je Službu i na samo par dana pre mučeničke končine Porodice. Ovaj put Carski Mučenici nisu pevali Službu kao obično, nego su se ćutke molili sve vreme Neobično, jer bi svaki put do sada pojali saučestvujući u Liturgiji. Na kraju, sveštenik, ni sam ne znajući zašto, iznenada poče pevati molitvu So Svjatim upokoj. U istom trenu na pod crkve kleknuše svi iz carske Porodice i glasno zapevaše zajedno sa sveštenoslužiteljima So Svjatim upokoj! Tek posle njihovog ubistva, svešteniku postade jasno da je carska Porodica znala da im je ovo poslednja Služba u Crkvi za zemnog života, pa su na ovaj čudesni način otpevali sami sebi Zaupokojenu molitvu.
U noći 16/17. jul 1918., kada je armija Belih već bila nadomak samog Jekaterinburga da ga zauzme, odveli su carsku Porodicu u podrum kuće Ipatijeva. Jurovski ih je prevario da ih vodi na fotografisanje a ne na streljanje. U streljačkom vodu sve Jevreji. Među njima, jedan Estonac i jedan Mađar – kripto-Jevreji. Pucali su prvo u Alekseja, odmah potom i u sve ostale. Ćerke su dotukli kundacima i bajonetima. Aleksej je još davao znake života ; na njega su i prvog i poslednjeg pucali. Još je davao znake života… na kraju i njega su dovršili bajonetima.
I dan danas, toliko mile toplote odaje iz sebe sačuvani Šal Carevića Alekeja kad mu se priđe radi celiva. U Ruskoj crkvi u Beogradu, čudotvorni Carevićev Šal čuva se pod staklom i stoji na stalku lišenom svake elektrike ; neprestano zrači i toplotom i toplinom. Toplota je materijalno, toplina duhovno ; oboje su sjedinjeni u Svetiteljstvu ličnosti ovog nevinog jagnjeta Božijeg.
Odmah po krvoločnoj likvidaciji Romanovih, na scenu je stupila jedna fantomska ljudska spodoba, najverovatnije aškenazi rabin, i krvlju Carskih Mučenika ispisao na zidu Ipatijevog doma kabalistički natpis (Po drugoj verziji, Beli kad su ušli u Jekaterunburg pronašli su u sobi streljanja ploču s tim natpisom): Ovde, po naredbi tajnih sila, Car je bio prinesen na žrtvu radi rušenja države. O ovome se izveštavaju svi narodi! .
Tela Svetih Carskih Mučenika odvedena su do napuštenog rudarskog okna – Galjine jame – 17 km udaljenog od Ipatijevog doma. Tamo su ih judeo-boljševici prvo spalili potom posuli kiselinom. Slično su prošli i drugi članovi šire porodice Romanov – neke su streljali pa pobacali u napuštena okna i posuli krečom, neke su žive pobacali u jame i u jamu bacili ručne granate.
Ruska revolucija i ubistvo Pravoslavnog Cara nanelo je težak udarac i srbskom narodu, toliko težak da se od njega nismo ni do danas oporavili. Karađorđević nas je uveo u zajedničku državu sa našim ubicama i progoniteljima… ostalo sami odlično znate. Pokazatelj velike ljubavi koju je Car Nikolaj Drugi imao prema srbskom narodu jeste i podatak da je u jednom ruskom manastiru proplakala Njegova ikona baš na dan početka NATO-bombardovanja Srbije, 24. marta 1999.g.!
U prilog tvrdnji o ulozi Zapada u smaknuću pravoslavnog Carizma govori i to što britanska obaveštajna služba nije skrivala da joj je ova Revolucija bila najmasovnija uspela obaveštajna operacija ikada! Glavni finansijeri Revolucije su najmoćnije judeo-hazarske porodice Šif i Rotšild. Ispostavilo se da su oni finansijeri i krvavog građanskog rata (od 1918. do 1922.) koji je stravično iscrpeo ruski narod i odneo skoro 35 miliona života.
Da vidimo kako Tatjana V. Gračjova interpretira motive ritualnog ubistva Romanovih: Ruski Car Nikolaj II i carska Porodica su bili nevini. Njih nisu kaznili po pravnoj osnovi nego iz potpuno drugih razloga. Ubistvo Cara za Hazare iz kolena Danova ima poseban sakralni smisao. Oni su još pre revolucije u Rusiji štampali novogodišnje razglednice na kojima rabin na ruci drži žrtvenog petla sa glavom Nikolaja II, zbog ritualnog ubistva, sa potpisom: ,,To je moje žrtveno prinošenje“.
Autor: Sale Kolarević
