Сале Коларевић: КО ИМА УМ, РАЗУМЕЋЕ
Након што су СР Југославији почетком лета 1992. уведене санкције од СБ ОУН, у Београд је из Америке пристигао оснивач и директор фармацеутске корпорације ICN Милан Панић. Њега су крагујевачки Погледи (оснивач и уредник М. Самарџић) на насловној страни одмах означили као „калифорнијског Менгелеа“.
Недуго пошто је постављен за савезног премијера, Милан Панић се убрзо отргао контроли социјалистичког режима и окренуо против власти Слобе Милошевића. Око себе је окупио и српску опозицију пред заказане вишестраначке изборе за Никољдан (19. XII) те године. Носилац уједињене опозиционе изборне листе је био академик и тада председник СРЈ Добрица Ћосић.
Изборе у Србији децембра 1992. године добили су и једни и други : власт на челу са Милошевићем је већ прославила победу, а Опозиција на челу са Панићем, Ћосићем и Драшковићем је такође прогласила али украдену изборну победу. Постизборне напетости због спорних резултата децембарских избора су расле …
Тих година сам се редовно лечио алтернативном медицином у хотелу Југославија на Земунском кеју, у ординацији Др Тале. Код Талета је тих година долазио на лечење сам крем спорта, естраде, контроверзног бизниса, потом и политике. Шешељ, Вук, Тома Николић, Милан Парошки и многи други политичари су били редовне муштерије на првом спрату хотела Југославија.
Пар дана након избора нашли смо се у ординацији др Тале у истом тренутку Вук и Дана Драшковић, њихови пратиоци из СПО, мој отац и ја са још неким пацијентима. Искористио сам повољан тренутак, пред Вуком сам изнео своје негодовање на млаки, готово бескичмени однос српске Опозиције према очигледној изборној крађи и отетој победи Опозиције. Људи из врха СПО су покушали да умире моје негодовање, а онда ми је пришао лично Вук Драшковић. Одржао ми је реч о томе како је сада више но икад потребно да се примиримо и не узбуђујемо превише. Вук ме је убеђивао да ће се све решити институционалним путем, да смо на овим изборима били егал са СПС-ом и да нема места већим изливима народног незадовољства.
Све што ми је Вук тада лично срочио односило се на обавезу смиривања страсти у народу и сваког помака ка обнови масовних протеста у Србији. Био сам помало разочаран. У тренуцима кад је народ најспремнији да изађе на улице и искаже не-пристајање на резултате очито намештених „избора“, лидер Опозиције мене пацифистички убеђује да ће све бити у реду, да ће све бити регулисано… „само мирно и не таласајмо сувише“. Звучало ми је као да се Вук Драшковић мири и са овом изборном крађом, па и мене из народа позива на уздржаност, на тотални пацифизам.
Дуго година после тога требало ми је да схватим да су сви они из српске Опозиције ту с одређеним задатком. И најбитније, да не раде за народ него за Удбу… А ово пишем баш пред нове монтиране, ко зна које по реду намештене окупаторске „изборе“ у Cpбији заказане за 17. децембар. Само, сада је у „власти“ и „опозицији“ неки други персонал, коме је до народа стало… па, ништа битно ни мање ни више као пре 31 годину?
Ко има ум, разумеће.
Аутор: Сале Коларевић
