Сале Коларевић: КАКО РАЗУМЕТИ ДАНАШЊУ ПОКОРНОСТ СРБСКЕ ЦРКВЕ ОВОСВЕТСКОЈ ВЛАСТИ?
„Не постоји никаква средина. Или ћемо бити Срби, свесни своје прошлости и аманета наших отаца и прадедова, или – отпадници нације, интернационалисти, тј. припадници некакве магле, грађани белосветски, рушиоци живота и свега, без националног поноса, без вере, без морала.“ – Свештеномученик Патријарх Варнава (Росић)
Због чега је у данашњој Србији присутна оволика покорност црквених власти према oвосветској власти, када је сасвим извесно да су световне власти деструктивно настројене према интересима народа, државе и саме Цркве? Откуд данас оволика сервилност врха цркве према издајничкој и богоборној власти? Да бисмо ово схватили, морамо прво разумети неке блиске нам историјске околности и имати у виду у коликој мери је наша Светосавска Црква – Великомученица.
Патријарх Светосавске Православне Цркве, Варнава (Росић), отрован је у сред Конкордатске кризе, као одмазда за опозвани Конкордат владе Краљевине Југославије са Ватиканом. На опозив (поништење) Конкордата утицала је чувена крвава Литија у Београду, под духовним руководством Светог Епископа Николаја Жичког, његовог светосавског Богомољачког покрета и других архијереја. Управо за време тих догађања у Југославији, у Совјеском Савезу је патријарховао такође чувени патријарх Сергије. Али чувен по томе што је директно постављен од Врховног Совјета да би служио бољшевичкој власти, док је истинска правоверна Руска Црква подносила крваве прогоне у Катакомби. Ни Руска Загранична Црква није признавала Сергија за Патријарха нити његове рукоположенике за епископе. По „црвеном“ патријарху Сергију и јерес покорности према богоборним властима названа је сергијанизам. Или СЕРГИЈАНСТВО.
Зашто је Патријарх Варнава (+ 1937.) необично значајна личност за поимање страдања Србства и србске Цркве? Зато што је и сам страдалник ради истине Христове, бесмртни је Исповедник. И зато што је отворено упозоравао на долазећу комунистичко-антитеистичку опасност по страдално Србство. Опасност богоборачке машинерије, која се и отелотворила само неколико година после његове блажене кончине, условила је још веће страдалништво по србски род. Повесно значајну Божићну посланицу Патријарха Варнаве из 1937.г, можете у целости преслушати преко постављеног линка (доле, на крају) у емисији YT канала Радио Сербона.
Током година 1944., ’45. и 46., нове комунистичке власти извршиле су страшан прогон над србским народом и србском Црквом. Заједно са Павелићевим усташама, најстрашнији геноцид над једним народом у читавој историји – од 1941. до 1946. Не треба издвајати погром Србства у НДХ од погрома Србства под комунистима. Усташе и комунисти су 1935.г. оформили алијансу за тајни рат против Србства, одн. србског народа и Цркве. Званични потписници антисрбске алијансе били су, с усташке стране др Миле Будак и с комунистичке стране Моше Пијаде. Ова алијанса је само испуњење главних одредница Дрезденског конгреса из 1928.г., на ком се под конспиративним плаштом језуитизма формирала доктрина о потреби сламања кичме србском народу и стварања нових нација из србског народа. А Дрезден 1928. је само наставак спровођења зацртаног продора Запада на рачун Истока, уобличено и конципирано на свекатоличком (читај – језуитском) конгресу у Загребу 1900-те. Ово се сматра готовом стратегијом великог модерног крижарског (крсташког) рата.
Титове комуно-усташе су од 1944. до ’46. побили преко петсто припадника србског свештенста и монаштва, што је већи број од побијеног свештено-монаштва у Павелићевој НДХ. Само у Црној Гори је побијено 135 припадника свештено-монаштва, на челу са Митрополитом Јоаникијем Липовцем. По наређењу Вељка Влаховића, Митрополит Јоаникије у ланцима је спроведен до сабирног логора, одакле је са мноштвом логораша одведен на планину Букуљу код Аранђеловца и тамо 1945.г бачен у заједничку јаму. Пред егзекуцију, из усташке официрске униформе пресвучени партизански капетан, насилно је Митрополита „причестио“, како каже, пуним путиром крви од покланих четника.
Још већи је број оних свештеника и монаха над којима су извршене тортуре и прогони по комунистичким казаматима и логорима. Међу таквима, преживелим жртвама бруталне комунистичке тортуре, био је и монах Гаврило, духовно чедо Владике Николаја и припадник Богомољачког покрета пре и за време Рата. Старац Гаврило је после постао чувен по својим предсказањима за србски народ. Упокојио се у Господу 1999. године, у манастиру Бошњани крај Крушевца. Предсказао је наставак и растућа страдања после Милошевића по сав србски род, саветујући Србе да се моле Богу да што пре дође Руски Цар, јер ћемо на власти – све до обнове Монархије и победе Православља – добијати све грђе и веће издајнике.
Према томе, огромно је страдање претрпело србско Православље у антисрбској државној творевини званој Југославија, било она масонска од 1918. или комунистичка од 1945. У Црној Гори је, рецимо и то, побијено готово целокупно свештено-монаштво а прогони Цркве достизали су размере прогона под бољшевизмом у Русији. Србофобни титоизам је направио тајне школе (од УДБе) за регрутовање кадрова будућих свештеника и архијереја СПЦ. Велики број комунистички школованих богослова је прошло кроз УДБу, чији кадрови су попунили испражњена места за свештенство и епископство. Само по казивању владике Данила (Крстић) Будимског, велики број данашњих богослова прошао је кроз тајну школу титоистичке УДБе, међу којима је био и он. За оне који не знају, владика Данило је био један од промашених пројеката УДБе ; штавише, велики је Светионик Православља и ретко тако бриљантно ерудицирани богослов СПЦ. Неки духовници су ми рекли да је епископ др Данило (Крстић) свој живот завршио у неком од подрума УДБе. И његов такође знаменити рођак, Небојша Крстић, оснивач отачаственог покрета Образ, живот је завршио у саобраћајки под сумњивим околностима 2001. године.
Шта тек рећи за србске Патријархе после Варнаве… За Патријарха Гаврила (Дожић) се тврди да није умро природном смрћу. За Патријарха Викентија се данас већ зна да је отрован пошто је одбио улогу комунистичког слуге у односу на одвајање тзв. Македонске православне цркве. Ту улогу требало је одрадити директно од Крцуна постављени Патријарх Герман, али им се ни код Германа нису успеле баш сложити коцкице. Шта рећи и за уложен велики напор Титове УДБе да се направи раскол у СПЦ … па је тек у Милошевићево доба дошло до помирења између две помесне Српске Цркве. Док је у СФРЈ Ранковићева УДБа школовала своје кадровике за будући србски клир и епископство, у србском Расејању је пратила и врбовала, прогонила и убијала србске родољубе и црквене личности.
И ми се чудимо откуд данас овакво стање у нашем народу и, наравно, Цркви… која је део народа. Као што и верујућ православни народ јесте Црква.
И, ако је Србија од 1918.г. под неким видом англо-сионистичке окупације, може се рећи да је од 1945 г. и под англо-језуитском окупацијом. Није двострука окупација, она је једна још од 1918. само мења своја агрегатна стања, према потреби. Данас је у историји познато да је србски народ у Великом рату, заправо, од Британске империје принесен на жртву. Такође, тотални србоцид у клеро-нацистичкој НДХ, од 1941-45., инспирисан је у Лондону а организован у Ватикану. Павелић, Броз и њихови најближи сарадници-саборци били су агенти британске МI-6. Титове комуно-усташе су на власт 1944. дошли – на крилима англо-америчких бомбардера и на гусеницама совјетских тенкова.
Англо-сионистичка и англо-језуитска окупација Србства траје и данас. Штавише, окупација Србије је данас толико дубока, да је питање је ли икада у историји била дубља и чвршћа него што је данас!? Баш зато што је у данашње време окупација – невидљива.
Сличне су прилике и са нашом Црквом великомученицом. Србски народ и србска Црква одувек су делили једну исту судбину. Тако је и у данашње време поробљености Србства. Поробљена Патријаршија као и марионетска световна власт – под слугерањством англо-сионистичког окупатора. А окупација, чини се, никад чвршћа…
Још је Преподобни Јустин Ћелијски 1960-их, лијући горке сузе на Литургији, говорио: „Испред Патријаршије такође стоји крст. И на крсту – Свети Сава. Свети Сава распет… и плаче: ‘опрости им Боже, јер не знају шта раде!“.
Прећутном издајом Косова и Метохије, као и издајом Старе Србије а признањем аутокефалности тзв. Македонске ПЦ , недвосмислено се показало ко заправо коме служи и да је Патријаршија дубоко заглибила у јереси сергијанства. У резултату погрома наше Цркве уназад скоро цео век, ми сад имамо ненародне и нецрквене структуре које владају врхом СПЦ, тачније Патријаршијом. У већини оне су покорне и послушне у скоро свему према намесничкој окупационој влади у Београду. Они који су највише уводили екуменистичке новотарије у Богослужење, својим издајничким повлачењем и пред недавним медицинско политичким геноцидом, показали су да им је слабо стало до православног народа у Србији. Верујући народ је издан, не од своје Цркве него од окупационих структура унутар београдске Патријаршије.
Издаја народа, не од његових пастира, већ од вукова преобучених у овчије рухо. На челу са издајничким Патријархом Порфиријем, на Дедињу првим суседом америчког амбасадора Кристофера Хила. Никада нису Срби имали над собом оволико велеиздајничку власт, а никада црквени пастири нису више но данас служили тој власти. И ставили су сами себе у позицију шрафа богоборачког система, и прогласили себе лажним пастирима. Сваки онај у Цркви који није јавно иступио да каже НЕ издаји Македоније и КосМета показао се као лажни пастир и, заправо, вук у овчијој кожи.
Црква је Дом Божји и није масонска ложа па да се у њу улази под маскама. Црквени јерарси треба да иступају јавно у одбрану истине Христове, а не да на медијима позивају преварени народ да се пелцује приправцима за депопулацију и трансхуманизацију. Имају ли снаге за исповедништвом они прави народни пастири који нису још огрезли у јереси Сергијанства? Наша Вера је јавна и исповедна, из срца се устима исповеда у служби Истине. Морамо разбити мрак ЛАЖИ и на светлост ослободити забрањену ИСТИНУ.
Не сме бити страха од репресалија, јер сви смо одавно спремљени за одстрел… А ако смо Христови, онда у нама борави непобедиви дух Истине.
Наш познати историчар др Радован Калабић каже: Када се бориш за Истину и сведочиш Истину, уз тебе стоји сам Господ, Господ над војскама.
Добро нам је знати и следеће.
У логору Србија, окови су СТРАХ, окови које многи логораши сами на себе навукоше – својом навиком да беже од Истине !
Заштити Господе изабране Твоје !
Аутор: Сале Коларевић
