Сале Коларевић: Царски Великомученици Романови
Велики Достојевски је упозоравао на долазећу катастрофу за Русију ако руске елите не одустану од пута однарођена и дехристијанизације. Говорио је, ако нам се ускоро догоди револуција, то ће бити такво крвопролиће које може однети и до сто милиона руских живота. Управо се период царевања последњег (до сад) Романова одликује добом великих друштвених потреса и отуђењем световне и духовне елите од оног, за Русију карактеристичног опредељења к Светој Русији.
А опет и такво, доба пуно неизвесности, донело је руској земљи осетно повећање укупног становништва и веома велики привредни успон. За време цара Николаја II, сина цара Александра III, становништво се увећало за један и по пут. Односно, за чак половину се увећало укупно становништво Русије!
Никада ни једна хришћанска држава није имала Цара као што је то био Николај II Романов. Никада ни једна држава у историји није имала тако нагли привредно-економски раст за тако кратко време, као Руска Царевина под Николајем Романовим.
Од како је ступио на престо 1896. г. па све до изнуђеног уласка у Велики Рат, Руска Царевина је бележила константни привредни и економски узлет. Упоредо с тим, константно су подривани темељи и сам опстанак руске Империје; организовано и финансирано са Запада, либерално масонство је водило прави рат са циљем потпуног уништења монархизма и Русије. Подмукли и подземни рат против православне Русије своју инвазивну форму добија од времена Буржоаске револуције у Француској (за владавине Катарине Велике у Русији) те као такав траје скоро век и по до свргнућа Цара и уништења Империје 1917.г. Најжешће и најсвеобухватније размере поприма управо за време царевања Николаја II Романова.
Што се тиче наглог привредног успона Русије пред Велики Рат, треба истаћи да је његов творац био Петар Столипин, председник царске владе и велики Царев повереник. Само као пример, Русија је у тим годинама имала најнижу стопу алкохолизма у Европи, а у целокупној светској производњи житарица Русија је учествовала са чак 40% . И зато је веома тежак ударац Руској Империји задат атентатом на Петра Столипина 1911.г.
Петар Столипин је вишестпуко оправдао огромно царево поверење направивши од царевине велико привредно чудо. Од посебног је епохалног значаја његова аграрна реформа. Сељаци у Русији под Александром Првим добили су слободу, 1861 г., али су и даље били без своје земље, док су код Столипина добили и право да имају своју земљу. Сељаци су сада по први пут могли да купују себи земљу. Запањени оволиким снажењем царске Русије на свим пољима, 1913-е године су водећи француски економисти предсказали: ако Русија и све европске земље буду ишле овим досадашњим путем, средином овог века ће Русија господарити целим светом, у привредно-економском и војно-политичком погледу . И баш та чињеница давала је највише мотива унутрашњим и спољним непријатељима Русије да појачају подривање темеља државности, изазивајући честе и велике нереде. Премијер Столипин често би говорио: „Њима (револуционарима) су потребни велики потреси, нама је потребна велика Русија.“ У највећем реформатору Русије икада, завереници су видели и највећу сметњу остварењу њихових рушилачких планова. Мозак привредног чуда Русије убијен је у кијевском театру 1911-те. Кажу да су му последње речи биле: „Боже, сачувај Русију и Цара!“. Тиме је либерално-масонско подземље добило крила за завршницу беспоштедног рата против руског Цара и руске нације.
Последњи Руски Цар је био посебан и по величини жртве коју је свесно поднео за народ и по огромној привржености према својој Породици те у повести представља можда и највеличанственији пример хришћанске жртве и оданости хришћанској породици. Као човек, беше преиспуњен љубављу и благошћу. Био је (нажалост и превише) благ и према непријатељима Империје, који су добијали сву могућу логистичку и сваку другу подршку са Запада за своје роварење и агресивни пропагандни рат који су водили, не бирајући ни време ни средства.
Још од самог помазивања за Цара Русије, 1896. (Успењски Сабор у Кремљу), читав његов пут ношења круне на глави прожет је и ношењем нарочитог крста на бремену. Да ће његов животни пут уствари бити жртва од Бога му намењена, Николај Други беше свестан с обзиром на то да је рођен на дан многострадалног Јова. Имао би потребу да ово и поверава свом великом пријатељу Петру Столипину. Какав животни подвиг њега очекује, коначно је Цар постао свестан када је отпечатио и прочитао 71 годину запечаћено писмо од Св. Серафима Саровског. Догодило се то на свечаној канонизацији Св. Серафима, у манастиру Дивјејево где се скупило народа близу пола милиона. Тада су и обнародоване чувене пророчке речи Саровског чудотворца: Цара који мене прослави, ја ћу прославити.
Посебно заштитничку мисију Руски Цар је показао према многострадалном србском народу. Свима нам је добро позната његова пресудна улога у биолошком (и сваком другом) опстанку нашег народа иако је зарад тога Цар свесно жртвовао све : руску државу и Царевину, себе и своју породицу.
Александра Фјодоровна беше велика животна утеха Цару Николају. Када ју је запросио као Немицу Алису, по сопственом признању, Николај II се даноноћно молио да она пређе у Православље. Одмах по крштењу у православној цркви, сада Александра, показивала је сву своју приврженост руском Православљу и себе је сматрала Рускињом… ВеликоРускињом. На основу велике духовности коју су поседовали, те њиховој молитвености и редовном похађању Божанских служби, чини се да њих двоје за своје време нису били схваћени, како међу познаницима тако и на самом Двору.
„Наш Цар живи праведним и благочестивим животом. Господ му је послао тежак крст страдања, као свом изабранику и љубимцу.“ – писао је 1905. г. о Цару Николају II Свети Јован Кронштатски.
Родиле су им се четири кћери: Олга, Татјана, Марија и Анастасија. По рођењу петог детета 1904. г., престолонаследника Алексеја, установило се да је преко мајчине линије пренета на њега генетски тешка болест – хемофилија. Царевић Алексеј одмах је постао велики љубимац царске Породице. Нарочито је мајка Александра испољавала огромну брижност за болесног јединца ; тако је и посебну наклоност показивала према великом породичном пријатељу и свештеномонаху Григорију (Распућин) када је његовим молитвама долазило до чудесног заустављања крвоточења код малог Алексеја.
Револуционарни занос 1905. г. па надаље, који је захватио руско Царство након пораза од Јапана у рату из 1904. г., појачао је нестабилност општих друштвених прилика у Царству. Цар Николај већ тада је предложио Светом Синоду РПЦ да њега поставе за Патријарха, јер је веровао да би се тим чином смањиле тензије у руском друштву. То је подразумевало и његово замонашење. Чини се и да је од Синода остао Цар несхваћен – нису прихватили овај предлог.
Николај II је све животне недаће прихватао смирено и са скрушеношћу срца. За све невоље кроз које је пролазила његова Породица и он лично, увек би имао кротак одговор: „Тако је Господ желео учинити са нама, нека буде по благој вољи Божјој.“. Његова Породица је била велики добротвор угроженим сиротињским породицама, нарочито по избијању Великог Рата. Подигли су или обновили на десетине манастира и саградили на хиљаде цркава. Само у време владавине Николаја II Александровича канонизовано је више руских Светитеља но што их је канонизовано за време свих Романова дотле! Последњи Романови живели су атипично царским начином на Двору ; ни привида од царске раскалашности нису имали од онога што им је пришивано од стране бољшевика. Штавише, непрестано су помагали кога год су могли, како год су могли и када год су могли. Царица је од својих личних прихода донирала подизање прихватилишта за жене и децу погинулих и телесно онеспособљених бораца рата.
Као верни слуга Бога и своје Отаџбине, Николај Романов испољавао је и миротворство. Како се још на крају XIX века у Европи осећао задах неког великог будућег Рата, још тада је на његову дипломатску иницијативу одржана прва у историји светска Мировна конференција. У Амстердаму 1900. године.
Вољом светских закулисних сила, ипак је избио Рат светских размера. Премда још неспремна за Велики Рат, Русија је одлуком Императора ушла у Рат само да би помогла и спасила нападнуту Србију. Лондонском конвенцијом из 1915. г донете су извесне одлуке између сила савеза Велика Антанта, шта ће коме и колико по свршетку Великог Рата. Руски Цар Николај, као потписник Лондонске конвенције, заступао је националне интересе Србије. Регенту Александру Карађорђевићу је предочио да се после Рата требају све србске земље ујединити са Бугарском у јединствен балкански православни савез. Када је Бугарска вероломно и издајнички напала Србију с леђа, Руски Цар је предлагао Карађорђевићу да се после Рата уједине србске земље у велику, тј. природну Србију, а српског регента је одвраћао од неких његових наума о уједињењу Србије са римокатолицима. Такође, Руски Цар се и противио неком будућем формирању ционистичке државе на тлу Блиског истока.
Како стање на фронту није било задовољавајуће, Цар се суочио са приметним незадовољством либерално орјентисане руске елите и руске Думе, својих генерала и дела свог народа. Међутим, незадовољство које је водило великој издаји, значајно је било подгревано и подстицано огромним новцем који је у Царевину продирао са Запада, највише из Велике Британије. Највећи део врха руске армије потпао је под немилосрдну либерал-масонску пропаганду и кренуо је путем издаје – издаје свог Цара и Божијег помазаника. Свеопшта издаја је све више захватала руску елиту, иако се ситуација на фронту поправила и стабилизовала од како је сам Цар стао на врховно чело оружаних снага Русије. Штавише, почетком 1917.г. спремала се велика пролећна офанзива ; Русија је требало тријумфално да оконча Источни фронт и да избије на Подунавље, чиме би се отворила и могућност заузимања Цариграда, вековне православне престонице. Предвиђан је и скори свршетак рата.
Царица Александра је по позиву била медицинска сестра и прилично се разумела у медицину. По избијању Рата и све четири принцезе су завршиле курс за милосрдну сестру. Царица и царске кћери су током Рата служиле по ратним болницама као милосрдне сестре. Царица би покаткад и помагала хирурзима у операционој сали. Асистирала би Александра Фјодоровна хирургу и у најтежим операцијама и ампутацијама удова.
Антицарски завереници, видевши да је на помолу „блиц криг“ победничка офанзива Русије, убрзали су своју антидржавну делатност. И њихова логистика са запада знала је да, ако Русија изађе као сила победница из овога Рата, Цара више нико неће моћи смакнути са престола. Руска Царевина се распадала изнутра. Након укидања самодржавља (што ниједан руски Цар пре овог није урадио), Цар је имао велику опозицију у Думи. После мучког убиства Григорија Распућина у децембру 1916.г., духовника царске Породице и највећег пријатеља болесног Царевића Алексеја и Царице Александре, Цар Николај остао је сам са својом породицом, коју је неизмерно волео, као и самога Христа Коме је верно служио све до последњег дана свог христообразног живота.
Григорије Распућин је убијен свирепо и мучки. Чланови руске елите продани енглеској агентури учествовали су у вишемесечном пропагандном блаћењу и коначно у убиству Распућина. Огроман је шпијунски труд уложен да се оклевета духовник царске Породице ; говори се да је енглеска агентура у сваком тренутку располагала са неколико лажних „Распућина“, тј. двојник Распућинов направио би неку штету или бламажу у Москви или Петрограду, сутрадан би штампа (махом у власништву руских Јевреја) брујала о том „непочинству“. Зна се да је преко медијске и сваке друге дискредитације Распућина могла бити нанета највећа штета Двору и царској Породици. На крају су га и убили. На превару, хицима с леђа и бацањем још неиздахлог Распућина под лед у Петерсбургу. На њега је пуцано из енглеског пиштоља.
Заведени језивом плаћеничком пропагандом и клеветама, од Цара су многи окренули леђа, па чак и део царских пријатеља. Фебруарска револуција дошла је као кулминација, па и као епилог вишедеценијског беспоштедног и са Запада вођеног подземног рата против Православне Русије – Трећег Рима. Стање у Царевини најбоље осликава Николајев напис у његовом Дневнику, када су га опколили и блокирали на железничкој станици у Царском Селу, 2. марта 1917.: „Свуда око мене лаж, кукавичлук… издаја!“.
Цар се одрекао од престола 4. марта у корист свог брата Михаила. Само пар дана потом, повукао је ту своју абдикацију у корист брата. Потпис цара Николаја Другог на абдикацији је сумњив, те се правно сумња у веродостојност тог папира. Данас нико више не доводи у питање да је реч о фалсификату. Чак не ни присилно Царево одречење од престола, како постоји опција. Готово извесно – фалсификат. Ово је веома важно јер се по томе Цар никада није ни одрекао свог престола… што нама отвара нове опције те историјска и државно-правна поглавља.
Значи, уместо већ спремљене велике пролећне офанзиве руске царске армије, којом би се вероватно заузео Цариград и окончао Светски рат, догодио се слом руског Царства.
ЦАРИЗАМ И ЈЕВРЕЈСТВО
„Ближи се царство Јеврејско! Ближи се победа идеје пред којом ће се уклонити Хришћанство, национални па чак и расни понос европских народа. Ближи се материјализам, слепа животињска жуд за материјалним, што ће се сматрати вишим циљем, уместо хришћанске идеје спасења.“ – Ф. М. Достојевски
Велики руски криптоисторичар Јуриј Ј. Воробјовски одлично описује опште стање након Фебруарске револуције: „Дан одрицања Николаја Другог Романова, великомученика, од престола постао је уистину мистичан. Сам пакао је пожурио да одахне са олакшањем. Привремена влада је одмах укинула сва ограничења Јеврејима у Русији (сличан корак је био први резултат свих револуција). Ускоро (опет случајност?) на међународном нивоу донета је Декларација Балфура о формирању тзв. ‘националног огњишта’ Јевреја у Палестини. Тамо се устремио из почетка поточић, а затим и бујица људи, чији су преци, у различито време, и у различитим земљама, прихватили јудаизам. „
На дан Царевог… шта ли већ, одречења или не, од престола, догодило се велико Чудо. Четвртог марта 1917. у месту рођења Цара Ивана Грозног, Коломенскоје код Москве, осванула је икона Мајке Божје са свим царским атрибутима – круна, жезло, скиптар, држава и престо. Мајка Божија се на тој икони, касније прозваној Державна, приказала као Царица Русије. Ово је био знак да од тог дана сама Царица Небеска влада Русијом, замењујући земаљског Цара.
Достојевски је 1870-их година написао роман Браћа Карамазови. У саставу романа му је и легенда о Великом Инквизитору. Но и поред Великог Инквизитора, Достојевски се кроз хиперемотивни дијалог Аљоше са његовом инвалидном пријатељицом дотиче могућности да су Јевреји у Русији имали обичај киднаповати малу руску децу пред Васкрс? Да би дечицу разапињали на крст и пробадали их чиодама… сирото детенце би умирало у језивим мукама…?
Како било, пред крај руског Царства у руском народу је преовлађивало латентно нетрпељиво расположење према Ашкенази Јеврејима (или руским Хазарима). Присутна је била и диспропорција – Јевреја у власти процентуално више него што их има у народу. Ашкенази пак, јавно су прокламовали своју нетрпељивост према Цару Русије. Највише су то показивали кроз антицаристичке чланке у штампи која се махом налазила у рукама јеврејског капитала.
# СЛИКА # — Јеврејска честитка из 1907. г. на празник Ханука, приказује рабина који држи жртвеног петла са главом светог Цара Николаја. Талмудски Јевреји Русије тако показују да их није поколебала неуспела револуција из 1905. и да „њихово време“, кад ће да свргну и убију Руског Цара, тек долази. Очито је и по овоме, Ашкеназ Јевреји ни мало нису крили своју мржњу и непријатељство према руском Царизму.
И, како пише Ј. Воробјовски, „сам пакао је пожурио да одахне са олакшањем“…. Крајем зиме 1917., царска Породица је кренула крстоносним путем ка Голготи. Првих месеци заробљеништва су их држали у Царскм селу. Мора се истаћи да су Романови са небеским смирењем пролазили свој голготски пут заробљеништва. Као да је Цар осећао тек сада ону истинску слободу каква му је била недоступна док је носио круну. Сада, са мученичким венцем на глави уместо круне, Цар је најбоље показивао колико је у бити одувек био скроман, скрушен и обичан човек из народа. Своје чуваре је одушевљавао сопственом преданошћу пољским пословима. Рекло би се да му ово принудно сађење поврћа и резање дрва са сином Алексејем лакше пада него ли вођење Државе царским достојанством. Принцезе су везле гоблене и бавиле се сликањем. Цар је поручивао своме народу: „Зло које је у свету биће још веће. Али на зло се не може одговарати злом, већ се зло једино може победити љубављу!“.
Царици Александри је из Немачке пристизао предлог да може бити ослобођена и комфорно одведена у Немачку, зато што је блиска рођака цара Вилхелма II. Међутим, царица је одбијала издвајање од своје Породице, сматрала је себе Рускињом и као таква жели да страда заједно са својим Романовима. Болесног сина је тешила у сваком тренутку, а Алексеј би њој одговарао: „Мама, ја се не бојим смрти, само ме брине шта ће ови да нам раде.“.
Час подесан за Бољшевичку револуцију одређен је из Лондона… гле парадокса, формалног савезника Русије (?) у Великом Рату. Царске Мученике одвезли су у сибирски Тобољск. Најстарија кћи и велика кнегиња Олга из Тобољска је писала народу да је отац поручио да се не свете. „Отац мој поручује, СВИМА ЈЕ ОПРОШТЕНО ! БОГ ПРОСТИТ !“.
У пролеће 1918. су из Тобољска паробродом превежени у уралски Јекатеринбург. У овом граду командант стражарског вода беше крволочни Јуровски (Хајнкович, Ашкеназ Јевреј). И сви Чекисти који су чували царску Породицу беху неруси, махом Јевреји и крипто-Јевреји. Јуровски је и последњем Русу у јекатеринбуршкој стражи дао отпуст и послао га кући.
Свештеник који је на молбу Цара добио дозволу да са ђаконом дође у храм где се редовно молила царска Породица у Јекатеринбургу, служио је Службу и на само пар дана пре мученичке кончине Породице. Овај пут Царски Мученици нису певали Службу као обично, него су се ћутке молили све време Необично, јер би сваки пут до сада појали саучествујући у Литургији. На крају, свештеник, ни сам не знајући зашто, изненада поче певати молитву Со Свјатим упокој. У истом трену на под цркве клекнуше сви из царске Породице и гласно запеваше заједно са свештенослужитељима Со Свјатим упокој! Тек после њиховог убиства, свештенику постаде јасно да је царска Породица знала да им је ово последња Служба у Цркви за земног живота, па су на овај чудесни начин отпевали сами себи Заупокојену молитву.
У ноћи 16/17. јул 1918., када је армија Белих већ била надомак самог Јекатеринбурга да га заузме, одвели су царску Породицу у подрум куће Ипатијева. Јуровски их је преварио да их води на фотографисање а не на стрељање. У стрељачком воду све Јевреји. Међу њима, један Естонац и један Мађар – крипто-Јевреји. Пуцали су прво у Алексеја, одмах потом и у све остале. Ћерке су дотукли кундацима и бајонетима. Алексеј је још давао знаке живота ; на њега су и првог и последњег пуцали. Још је давао знаке живота… на крају и њега су довршили бајонетима.
И дан данас, толико миле топлоте одаје из себе сачувани Шал Царевића Алекеја кад му се приђе ради целива. У Руској цркви у Београду, чудотворни Царевићев Шал чува се под стаклом и стоји на сталку лишеном сваке електрике ; непрестано зрачи и топлотом и топлином. Топлота је материјално, топлина духовно ; обоје су сједињени у Светитељству личности овог невиног јагњета Божијег.
Одмах по крволочној ликвидацији Романових, на сцену је ступила једна фантомска људска сподоба, највероватније ашкенази рабин, и крвљу Царских Мученика исписао на зиду Ипатијевог дома кабалистички натпис (По другој верзији, Бели кад су ушли у Јекатерунбург пронашли су у соби стрељања плочу с тим натписом): Овде, по наредби тајних сила, Цар је био принесен на жртву ради рушења државе. О овоме се извештавају сви народи! .
Тела Светих Царских Мученика одведена су до напуштеног рударског окна – Гаљине јаме – 17 км удаљеног од Ипатијевог дома. Тамо су их јудео-бољшевици прво спалили потом посули киселином. Слично су прошли и други чланови шире породице Романов – неке су стрељали па побацали у напуштена окна и посули кречом, неке су живе побацали у јаме и у јаму бацили ручне гранате.
Руска револуција и убиство Православног Цара нанело је тежак ударац и србском народу, толико тежак да се од њега нисмо ни до данас опоравили. Карађорђевић нас је увео у заједничку државу са нашим убицама и прогонитељима… остало сами одлично знате. Показатељ велике љубави коју је Цар Николај Други имао према србском народу јесте и податак да је у једном руском манастиру проплакала Његова икона баш на дан почетка НАТО-бомбардовања Србије, 24. марта 1999.г.!
У прилог тврдњи о улози Запада у смакнућу православног Царизма говори и то што британска обавештајна служба није скривала да јој је ова Револуција била најмасовнија успела обавештајна операција икада! Главни финансијери Револуције су најмоћније јудео-хазарске породице Шиф и Ротшилд. Испоставило се да су они финансијери и крвавог грађанског рата (од 1918. до 1922.) који је стравично исцрпео руски народ и однео скоро 35 милиона живота.
МИСИЈА ЦАРА НИКОЛАЈА И ВЕЛИЧИНА ЖРТВЕ
Убрзо после Бољшевичке револуције, митрополит Московски Макарије је имао виђење у коме Цар стоји поред Христа. Спаситељ говори Цару: „Видиш у мојим рукама две чаше. Ево ова горка је за твој народ, а друга, слатка, је за тебе.“ Цар је пао на колена и дуго молио Господа да му дозволи да испије горку чашу уместо његовог народа. Спаситељ је извадио из горке чаше усијани угаљ и ставио га Цару у руку. Николај Александрович је почео да премешта угаљ са длана на длан и притом му се тело осветљавало док није постао као светли дух. И поново је свети Митрополит Макарије видео Цара усред мноштва народа. Својим рукама Цар је народу делио ману (небески хлеб). Тада се узносио невидљиви глас: „ЦАР ЈЕ УЗЕО КРИВИЦУ РУСКОГ НАРОДА НА СЕБЕ. РУСКОМ НАРОДУ ЈЕ ОПРОШТЕНО“.
Христоподражавајућа жртва Господара Русије јединствена је у читавој историји хришћанске државности. Цар Николај Други жртвовао се за народ, а његов народ, по Божјем допуштењу, платио је огромну цену цареиздајства. Свети Лаврентије Черњиговски је рекао да је руски народ морао проћи кроз сва страдања зато што је подлегао јеврејској саблазни. А за свих 16 месеци заробљеништва царске Породице није било ни једног јединог покушаја да се они ослободе! Тек по канонизацији Светих Царских Мученика (око 2001. године) од стране Московске патријаршије, покренут је свенационални препород у Русији и подизање са колена.
Да видимо како Татјана В. Грачјова интерпретира мотиве ритуалног убиства Романових : Руски Цар Николај II и царска Породица су били невини. Њих нису казнили по правној основи него из потпуно других разлога. Убиство Цара за Хазаре из колена Данова има посебан сакрални смисао. Они су још пре револуције у Русији штампали новогодишње разгледнице на којима рабин на руци држи жртвеног петла са главом Николаја II, због ритуалног убиства, са потписом: ,,То је моје жртвено приношење“.
Архимандрит СПЦ, др. Никодим (Богосављевић), сматра основаним да се Свети Цар Романов прогласи троструким Великомучеником. Прво – због ритуалног убиства Цара-Мученика и његове породице. Друго – због скрнављења њихових тела без погреба. И треће – због скрнављења свете Личности Цара Николаја II и читав век од убиства, највише преко скаредног (од Јевреја изрежираног) филма Матилда.
Током шездесетих и седамдесетих година прошлог века, Ипатијев дом у Јекатеринбургу. је постала место ходочашћа руских верника. Да би православнима ускратио поклоништво у односу на Свете Романове, генсек Уралског обласног комитета КП СССР је наредио рушење Ипатијевог дома , године 1977. Његово име је Борис Јељцин.
Бројна су се чуда дешавала са онима који су у својим молитвама призивали Свете Царске Велмученике у помоћ. Издвојићемо само једно, 1989. г. Шпанац по имену Матео дуго је трпео јаке болове у пределу бубрега. Лекари би му после сваког прегледа рекли да нема ништа и да он умишља. Пред иконицом Свете Породице (и раније је њих поштовао), Матео се почео усрдно молити Светим Романовима. Тек онда нађоше му два велика камена у бубрезима, које је Матео потом безболно избацио урином. Након овог чуда Шпанац је прешао у православну веру.
После смакнућа Свете Царске Породице, за читав свет отпочело је успостављање Содома … И убрзано привођење човечанства своме свршетку.
Међутим, иако је крај близу, сасвим близу… још није крај !
Свети Саровски Чудотворац Серафим, још 1832. г. је предсказао, не само пропаст Царевине и судбину царске Породице, већ и васкрсење руског Царства и свег Православља :
„
Али када се руска земља подели и једна страна јавно остане са бунтовницима, друга ће јавно стати за Цара и Отаџбину и Свету Цркву. Цара и сву царску фамилију ће сачувати Господ Својом невидљивом Десницом и даће потпуну победу онима који су дигли оружје за Њега, за Цркву и за добробит јединства Руске земље. Али, неће се ту толико пролити крви колико када права страна која стоји уз Цара победи и похвата све издајнике и преда их у руке правосуђа. Тада неће никога послати у Сибир, а све ће казнити и ето ту ће се, још више него пре, пролити крви. Али та крв ће бити последња. Очишћујјућа крв, јер после тога Господ ће благословити Своје људе миром и довешће помазаника Свога Цара, слугу Својега, мужа по срцу Свом. „
Царь грядет!
Аутор : Сале Коларевић
Извори:
— „Света Русија против Хазарије“ – Татјана В. Грачова
— „Пут Запада у апокалипсу“ – Јуриј Ј. Воробјовски
— Житије Свете Породице Романов – издање: Светигора – Цетиње
