Sahrana običnog čoveka, posle koje se saznalo o njegovoj veličini
Skromna sahrana, običnog starijeg čoveka, na obližnjem groblju, oko Raške, je tek završena. Sveštenik je pakovao svoj epitrahilj i trebnik, i prišao da se posluži, na skromnoj trpezi. Sve je odavalo još jednu običnu sahranu.
Međutim, svaki je čovek tajna, a mnoge tajne ostanu samo Bogu poznate. Na kraju posluženja, svešteniku, priđe komšija upokojenog, čovek u dubokim godinama, sa vidljivom tugom na licu. Oče, reče komšija, moram vam nešto veoma bitno reći, vezano za mene i pokojnika.
Vidite ja i moj komšija smo, kao mladići, za vreme drugog svetskog rata, krenuli na Kraljevačku pijacu, da prodamo sir. Tu nas Nemački vojnici uhapse i odvedu na streljanje. Mene odrede u grupu za streljanje, a komšiju i još manji deo puste kući. Ali moj komšija ne odlazi, traži razgovor, sa glavnokomandujućim nemačkim oficirom.
Šta hoće ta balkanska svinja, upita komandant, da moli za život.
Tada pristupi moj komšija i svojim pitanjem, je pregazio svu, evropsku kulturu i uglađenost.
Molim vas, her komandant, mene ste pustili kući, a ja sam neoženjen, a moj komšija je u grupi za streljanje, oženjen, dvoje dece, možete li mene streljati umesto njega. Nemački oficir je bio zgranut, nije mogao da veruje svojim ušima, ustvari svi smo bili iznenađeni molbom mog, sada pokojnog komšije. Trenuci su trajali kao večnost, a onda je doneo odluku.
Uskoro smo i ja i moj komšija bili na putu za Rašku, kući, sve trčeći, on je samo ćutao, a ja još uvek u strahu. Pred dolazak kući, komšija je progovorio: Molim te, rekao je, o ovome ne sme niko da sazna, dok sam živ.
Eto ja sam obećanje ispunio, ćutao sam, o svom spasiocu, iako nisam hteo, svo vreme njegovog života, a sada ne mogu to više u sebi da držim, i jako zajeca, ostavljajući sveštenika i prisutan narod u čudu.
Izvor: Fejsbuk
