Сахрана обичног човека, после које се сазнало о његовој величини
Скромна сахрана, обичног старијег човека, на оближњем гробљу, око Рашке, је тек завршена. Свештеник је паковао свој епитрахиљ и требник, и пришао да се послужи, на скромној трпези. Све је одавало још једну обичну сахрану.
Међутим, сваки је човек тајна, а многе тајне остану само Богу познате. На крају послужења, свештенику, приђе комшија упокојеног, човек у дубоким годинама, са видљивом тугом на лицу. Оче, рече комшија, морам вам нешто веома битно рећи, везано за мене и покојника.
Видите ја и мој комшија смо, као младићи, за време другог светског рата, кренули на Kраљевачку пијацу, да продамо сир. Ту нас Немачки војници ухапсе и одведу на стрељање. Мене одреде у групу за стрељање, а комшију и још мањи део пусте кући. Али мој комшија не одлази, тражи разговор, са главнокомандујућим немачким официром.
Шта хоће та балканска свиња, упита командант, да моли за живот.
Тада приступи мој комшија и својим питањем, је прегазио сву, европску културу и углађеност.
Молим вас, хер командант, мене сте пустили кући, а ја сам неожењен, а мој комшија је у групи за стрељање, ожењен, двоје деце, можете ли мене стрељати уместо њега. Немачки официр је био згранут, није могао да верује својим ушима, уствари сви смо били изненађени молбом мог, сада покојног комшије. Тренуци су трајали као вечност, а онда је донео одлуку.
Ускоро смо и ја и мој комшија били на путу за Рашку, кући, све трчећи, он је само ћутао, а ја још увек у страху. Пред долазак кући, комшија је проговорио: Молим те, рекао је, о овоме не сме нико да сазна, док сам жив.
Ето ја сам обећање испунио, ћутао сам, о свом спасиоцу, иако нисам хтео, сво време његовог живота, а сада не могу то више у себи да држим, и јако зајеца, остављајући свештеника и присутан народ у чуду.
Извор: Фејсбук
