Црква

“Садистички ауторитети“

Фото: spc.rs

Овај упозоравајући и забрињавајући дијагностичко-патолошки израз узет је из текста једног нашег бившег професора Богословља. Када се нешто тако напише или јавно каже, значи да нешто није у реду са оним што радимо и у шта верујемо, да смо скренули са правог пута и да смо, коначно, сви у проблему. Али, питање је: коме изнети на увид тај проблем и ко треба да га решава? Да, молитва! Па и молитва без делања губи моћ. Писац ових редова неће ићи даље. Из свог четрдесетшестогодишњег живота и рада са таквим људима неће износити своје лично искуство са њима као и тешке и непоправљиве последице које носи, већ ће покушати да из свог вишедеценијског рада са Црквеним народом заједнички сублимира све оно што је о овим питањима од њих чуо.

Верник је у односу на духовне оце Цркве као и дете према свом биолошком оцу – више гледа шта отац ради него шта говори. Један, по свему просечан, обичан и непристрасан верник, за свог епископа каже: “Овај ће истерати из цркве сав народ”. А тај исти епископ, у тој својој епархији, на све стране подиже и обнавља велелепне храмове и манастире од цигала, камена, мермера…, напунио је епархијску благајну, свакодневно Богослужи, обилази епархију уздуж и попреко, на заједничким саборовањима носи пуну торбу бројки о свом успешном раду, моли се “за незнање народа” итд. Све ово наведено, једно и друго, је истинито.

Тај исти епископ често у својим проповедима осорно ставља до знања: “Где је епископ ту је Црква”, што значи Црква то сам ја. Велики апостол свој обраћени и новокрштени народ назива: “Ви сте Божија њива… Божија грађевина… народ Божији…”. Дале, нису сви у том народу “шмуше и тмуше”, “заведени и незнавени богомољци”, “трабанти”…

Овај кратак осврт није аналитички већ информативни и указни. Зато ћемо само и указати овде на неке појаве за све нас видљиве и “голим оком”. Наш Епископат је и поред свог честог пребивања у народу ипак, изолована и посебна црквена категорија. Сами себе бирају сами себи суде. У свом самоизбору руководе се углавном по принципу “ти мени – ја теби”, што их чини рањивим за свако мешање и утицај са било које стране. У својим епархијама су изразите аутократе, а уз то и плутократе.

Ван њихове истине и правде нема друге ни истине ни правде. Ако би их и било – немају се коме изнети. “Правни лек” и апелациони поступак не постоје. “Подобни” могу чинити шта хоће – “неподобнима” се може чинити шта се хоће. Сви су они само бројеви. Више цене, слушају и поштују тзв. “успешне бизнисмене” него своје целокупно свештенство и монаштво. Ни своје заједничке Саборске одлуке не поштују већ их селективно примењују, по своме нахођењу, свако у својој епархији. За многе је свештенички чин и позив само значка на реверу. Могу је окачити када хоће и скинути када хоће. Као да је у питању обичан занат, а не духовни позив, јер Свештенички позив није само рутина већ и добровољно мучеништво. Све ово до сада наведено, а много тога и непоменуто, односи се на оне јерархе на које указује наслов ове приче. Може се помислити да је све ово дело недисциплине и разузданости неког тамо „откаченог попа“ који изиграва некаквог либерала и револуционара, а не људска бахатост и болесна сујета, на коју с болом указује. Има и међу њима људи да су људи, али „због мира у кући“ и ненарушавања реда и дисциплине у Цркви, у овом случају страховладе сви ћуте и трпе их. Али, то трпи и још неко – сама Црква.

Према неким показатељима на општем плану Васељенске православне цркве може се, на основу горе изнетог, рећи да је Православље утамничено у оквире сопствених епархија, јер мир, па и привидан, стечени или наслеђени конфор и комодитет погодују свима. Да се само борбом и трудом напредује упозорава нас и св. Григорије Богослов: „Знам, каже он, за дивна неслагања и за пагобну једнодушност“, док други од Отаца појашњава, даље тврдећи, да неслагања не значе и поделу. Додајмо и ми – прекиде међусобног општења, непријатељство…

Да је то тако говори чињеница да се већ дуго много више воде јалови разговори са инословнима, а све у име наглог излива неке свечовечанске љубави, него међусобно, унутар Православља. На унутрашње и спољње изазове и потребе, довољне су „да угасе ватру“ и добро смишљени академски текстови појединаца без општег Саборовања, ево већ 12 векова уназад. И недавни покушај да се нешто учини и са тим довољно потврђује напред речено. Уместо свог православног (иако некрунисаног и немиропомазаног) „цара“, али довољно и царски моћног, обратили смо се туђем „цару“ да нас окупи, а уједно још и више подели и завади. Да ли етноцентризам, расне предрасуде, обнављање изгубљеног царства, заиста постоје у свести једног народа или се вештачки, споља подгревају? Да ли је решење Отаца о Пентархији догма, или само историјски условљена административно-управна одлука? Зашто је Православна црква тако грубо, неодговорно и недолично уведена у вихор високе светске политике,

Овде нису неслагања са циљем тражења Истине већ рововска одбрана својих личних, расних и етничких принципа.

Аутор: Заведени и незнавени Богомољац

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!