Sa kolonijama nema ravnopravog biznisa
Zašto projekat rudnika litijuma Jadar podržava i Evropska Komisija
U javnost je nedavno dospela kopija beleške sa (telefonskog) sastanka koji je 4. juna 2021. godine DG GROW imao sa izvršnim direktorom Rio Tinta Jakobom Stausholmom. Za neupućene – DG GROW je Generalni Direktorat Evropske komisije (EK), koji radi na stvaranju okruženja u kojem evropske firme mogu napredovati. Stausholm je izvestio DG GROW o napredovanju projekta Jadar u Srbiji, i razgovorima koje je imao sa predsednikom Vučićem u Beogradu. Sa druge strane, DG GROW je izrazio zainteresovanost Evrope za strateško partnerstvo u izvođenju projekta Jadar (i proizvodnji baterija) u Srbiji.
Kako čitati „procurele“ informacije?
Odmah pada u oči da birokrate u Evropi dobijaju informacije o projektu Jadar (izgradnji rudnika litijuma) koje građani Srbije ne mogu da dobiju od svoje sopstvene Vlade.
Zašto kasni Studija uticaja Rio Tinta na životu sredinu
Iz beleške sa sastanka se vidi da je početkom juna ove godine britansko-australijska kompanija Rio Tinto, očekivala da će studija uticaja projekta Jadar na životnu sredinu biti spremna za javnost septembra ili oktobra (ovaj tekst je napisan 14. novembra).
Predstavnici EK su obavešteni da Rio Tinto ima plan o upravljanja vodama kao i način sušenja naslagane jalovine, kako bi se sprečili negativni uticaji na životnu sredinu. Da li su nedozvoljeni „negativni uticaji“ na životnu sredinu određivani prema EU standardima, direktor Stausholm nije rekao, a nije bilo ni potrebe: životna sredina Srbije devastirana projektom Jadar će zauvek ostati izvan EU. Nema boljeg dokaza da nas nikad neće (tako zagađene) primiti u EU.
Interesantno je da naša javnost sem o potencijalnim novim radnim mestima, o svemu tome ne zna ništa: moguće da gospođe Z. Mihajlović i I. Vujović tako važne informacije čuvaju za „ekspertsku“ javnu raspravu kada će narod – koji sve zna i od koga se ništa ne može sakriti, demokratski odlučiti da li su argumenti tipa „majke mi“ ili „časna reč“ dovoljno ubedljivo izrečeni. Ako nešto omane oko tih javnih rasprava, tu su naše institucije. One su pre svega dobro povezane, šta više – radi što bolje efikasnosti i koordinacije, centralizovene su u jednu: to je Partija, trenutno najbolje organizovana institucija u Srbiji.
Dalje Stausholm očekuje da će se neophpodni regulatorni koraci radi dobijanja upotrebne dozvole zbrzati negde do kraja prve četvrtine 2022. godine, kako bi početak proizvodnje mogao da počne negde 2026. godine. O smejuriji zvanoj „regulatorni proces“ kojom se u Srbiji dodeljuju dozvole za rad zagađivačima (naročito inostranim „investitorima“) sam već pisao. Interesantno – čim se malo osvetle ti tamni vilajeti našeg „regulatornog procesa“ učesnici se poplaše ko zečevi i počnu da otežu. Zapitaće se neko – ako u junu nisu mogli da pogode šta će se desiti u oktobru, kako im verovati u planove za 2026. godinu? Na kraju ćemo opet dobiti packe od EU, reći će da mi Srbi nismo u stanju ni sopstvenu životnu sredinu da isprodajemo na vreme…
Direktor Stausholm je izvestio EK da projekat Jadar ima političku podršku srpskog predsednika Vučića, koji u tome vidu značajan ekonomski podstrek za ekonomiju Srbije u narednih 10 – 15 godina. Ono što gospodin Stausholm nije pomenuo je – da se projekat Jadar razvija u potpunosti mimo institucija Srbije što, interesantno – EK uopšte ne smeta; za sada, naravno. Prljava igra EU zvaničnika nije za nas ništa novo: kad dođe vreme, sve te mućke će se vratiti kao bumerang onda kada se neko seti i tuži današnje promotere nekom Evropskom sudu pravde. Koji će se naravno proglasiti nenadležnim za Australiju i Veliku Britaniju, vlasnike kompanije Rio Tinto.
Projekat ostalja za sobom mega jalovište i uništene vodotokove reka Jadra, Drine i Save
Kako bi „izvadio štetu“ koju će za sobom zauvek ostaviti mega jalovište i uništeni vodotokovi reka Jadar, Drine i Save, Rio Tinto navodno nudi kao kompenzaciju fabriku litijumskih baterija. I oni će ostaviti nešto đubreta, ali će kešovina biti opipljiva, narodu bi to trebalo da bude dovoljno.
Direktor Stausholm mesecima po Evropi traži partnere u auto industriji – iz beleške sa njegovog junskog razgovora sa DG GROW se vidi da ima nekih pomaka sa Nemačkim proizvođačima auto opreme. Zašto onda Nemci toliko odugovlače? Moguće zato što će za tu uslugu, što će da nam upropaste životnu sredinu tražiti neku protiv-uslugu: sa kolonijama nema ravnopravog biznisa. Nije naivna gospođa Angela.
Interesantno, nešto kasnije, ali baš u to letnje vreme, naš predsednik Vučić nas je obavestio da sa svojim timom istrajno i mukotrpno radi, ne bi li obezbedio fabriku litijumskih baterija (a možda i automobila). I premijerka Brnabić je svoje rodoljublje iskazala čvrstim stavom da litijum kao sirovina neće izaći iz Srbije, može samo kao baterija. Sada vidimo iz beleške DG GROW da direktor Stausholm bestidno laže EK i prisvaja sebi zasluge timova naših predsednika države i Vlade. Ili se sve vreme radi o jednom timu… komplikovano je to sa timskim radom.
Na kraju – šlag na torti. DG GROW je povratno informisao Rio Tinto o tekućim razgovorima sa srpskim zvaničnicima o mogućnosti da se razvije strateško partnerstvo kada je reč o strateškim sirovinama i baterijama koristeći tekući dijalog Srbije o pristupanju i bla bla…
Ja to čitam ovako: i birokrate iz EK hoće neki procenat od našeg litijuma koji će vaditi Englezi i Australijanci. To se zove strateško partnerstvo: vi nama litijumske baterije, mi vama obećanje da … ćemo nešto da vam damo. Naravno, sve uz monitoring. Ali ne ono sa ljudskim pravima, to je samo žvaka kad nemamo ništa drugo. Sada ide „pravi“ monitoring – životne sredine. Pre svega, razvejavanje otrova sa mega deponije po celom Balkanu (a možda i šire) ima Srbiju da košta, i to puno. Zagađenje vodotokova Dunava i Crnog mora ima Srbiju da košta; koliko, videće se. Nedostatak pitke vode, kanceri i boleštine po Srbiji su njeni autonomni problemi koje mora sama da rešava – uostalom sve te međunarodne konvencije o životnoj sredini Srbija je odavno potpisala, i obavezala se na njih.
A Rio Tinto? Kakve veze imaju Englezi i Australijanci sa tim? Imate Rio Savu, to je srpsko preduzeće, imaju dve sobice u Beogradu, pa vidite sa njima sve što treba oko eko-štete.
Autor: dr Jagoš Raičević
Izvor: Između sna i jave