РУСКИ МОНАХ КОЈИ ЈЕ ДАО ЖИВОТ ЗА СРБЕ! Његов гроб и сада чува српску границу

Када је 90-их година буктао рат у Босни и Херцеговини монах из руског манастира Валаам где је био иконописац, Роман, одлучио је да крене тамо и помогне својој православној браћи.

Роман, тако, дође своме духовном оцу и изнесе му своју одлуку.

– Благослови, оче!

– Не – узврати му духовни отац.

– Није то за тебе, ти имаш сасвим други пут у овом животу, теби је Господ дао таленат, и још га ниси докраја разоткрио. Остани у манастиру!

– Не могу, оче, душа ме боли за браћу православну, хоћу да им помогнем.

– Ако одеш у Босну, тамо ћеш и остати, нећеш се вратити. Боље ти је да останеш у манастиру!

И Роман је остао. Наставио је да ради. Једном је у манастир стигло писмо са Свете Горе, до које је такође стигла слава талентованог иконописца. У писму су Романа позвали на Свету Гору да ослика иконостас. Духовни отац дао је Роману благослов, и он је кренуо на пут. Пут га је водио кроз Београд и у једној београдској улици Роман је случајно наишао на руске добровољце који су дошли да посете своје рањене другове. Душа му је успламтела и похрлио је са њима у Босну.

…Сада је лежао на врху безимене узвишице. Сунце се уздизало све више и више, обасјавајући величанствене босанске планине и долину под њима. Роман је гледао на лепоте које се пружају пред њим, знао је да је то његово последње свитање. Да, у праву је био духовни отац када му је рекао да се из Босне неће вратити. Услед великог губитка крви вртело му се у глави, понекад би га ухватила несвестица. „Само да ме не заробе“, стигао је да помисли и зачуо кораке.

Придигавши се, видио је непријатељске војнике како се пењу горе. Аутоматска пушка, одавно спремна за бој, лежала је пред њим, а поред ње гранате. Роман је придигао пушку, проверио нишан и са десет корака опалио по непријатељу. Дугим рафалом покосио је двојицу, а затим је, стиснувши зубе и савлађујући бол, заредом бацио две гранате. Непријатељ се убрзо повратио и отворили су узвратну ватру. Роман је одговарао кратким рафалима, штедећи метке. Време је пролазило, а непријатељу никако није полазило за руком да савладају једну једину ватрену тачку. Најзад су се двојица прикрала отпозади и засула ту тачку гранатама, али је, чим су одгрмеле експлозије, тачка опет оживела и на те одважне полетела би узвратна граната. Неравноправни бој потрајао је више од сат времена, али узвратна ватра је престала тек пошто су муслимани довукли бацаче граната. Потом су се попели на врх, нашли тело православног ратника и зачудили се. Како то да је, тешко рањен, у таквом стању толико дуго пружао отпор, не само узвраћајући ватру него и бацајући гранате и никако да га убију. Видели су велики монашки крст, дугу косу и браду.

„Није то обичан човек. Вероватно је неки високи заповедник“, помислише.

Неколико дана касније Срби су разменили Романово тело и сахранили га са војничким почастима на гробљу Доњи Милићи код Сарајева. На истом гробљу где су сахрањени и други руски добровољци, њих осамнаесторица. И сви они леже у истом реду, као да стоје у строју: Сергеј Иванов из Питера, Олег Бондарец из Кијева, руски официр Јуриј Петраш из Белорусије, уралски козак Виктор Десјатов из Јекатеринбурга, који је погинуо спасавајући српску девојку. Тоља (Анатолиј) Остапенко из Перма, заставник морнаричке пјешадије, Александар Шкрабов из Набережних Челнова, руски официр Ваљера (Валериј) Биков из Питера, његов имењак Ваљера Гавриљин – магистар хемијских наука, Сергеј Батаљин – лекар и изврстан хирург. Сергеј је погинуо извлачећи рањенике са минског поља, спасао је четворицу, а сам погинуо. Саша и Љена (Александар и Јелена) Сиљвестрови, муж и жена, обоје погинули од истог рафала. Московљанин Пјотр Малишев, Вадим Пигарјов, Борис Науменко, Алексеј Томиљин и Сергеј Мирончук из Одесе.

После склапања мира граница је прошла поред гробља и руски добровољци леже свега неколико метара од ње. Руски гробови пружили су се у низу дуж границе, као да је чувају. Чак и после смрти су на првој линији.

Извор: sajkaca.com

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину која је у Србији забрањена!