Руски медвед и европска пашчад

Симбол снаге и величине Русије је медвед. Много пута у историји медвед је показао да је несавладив за непријатеље. Руски медвед је поново угрожен, овог пута од стране европске пашчади којим управља глобална елита, и његов одговор ће бити страшан за њих. У наставку је поучна прича која подсећа на данашње стање у Европи.

Медвед и пашчад

Сви знамо за израз „медвеђа услуга“. Али ова прича се тиче нечега сасвим другог. Схватите ово као анегдоту, а какве ћете асоцијације из ње извући, то је до вас.

Веле да је Енглеска почела да се успиње као европска сила у XVI веку, у време владавине чувене Елизабете II, ћерке Хенрија VIII. На Елизабетином двору, као и на дворовима енглеских великаша, тада је поред гозби на којима су се редовно преждеравали, била популарна и једна специфична врста забаве. Борба чопора паса са медведом.

То је изгледало отприлике овако – у средину неког простора поставили би медведа. А онда на њега пустили чопор паса. Власници су седели около и посматрали борбу. Али чекај, најважнији детаљ нисам рекао. Поента је да је медвед увек био везан. Некада би му претходно чак и иступили канџе и чак повадили зубе. А онда су се, онако како то само Енглези могу, наслађивали гледајући како њихова пашчад, распомамљена сокољењем од стране власника, и понесена тиме што виде да је медвед онемогућен да им се супротстави, касапе несрећног медведа.

Када би садистички пир био завршен а медвед лежао искрваривши од небројених уједа до смрти, пашчад би трчала својим власницима који су седели у гледалишту, и добијала награду – миловање по глави. И по коју коску.

Касније је овај вид садистичке забаве каква – уверен сам – није могла да настане ни у једном другом друштву на свету осим у енглеском, пребачен у домен ЕНГЛЕСКЕ ПОЛИТИКЕ према непријатељима. Од тада Енглез избегава да се бори са непријатељем, већ настоји да га веже, а затим на њега шаље своје псе који га уједају са свих страна, док не искрвари.

Но, није крај. У једној од анегдота везаној за ову мучну причу, стоји и ово – једном приликом је неко високо енглеско друштво приредило једну овакву забаву. Позвани су били виђени гости. Дошли, сели, заузели своја места. Мушкарци су се чешкали испод белих перика, а женске главе извиривале из белих, чипкастих крагни, час упућујући погледе на велику, ланцем везану животињу, час кријући лице иза дамских лепеза. А онда су пустили псе.

Енглези, власници паса, кренуше да пујдају своје љубимце. Пашчади није требало дуго. Зарежаше и окружише медведа. Почеше да га гребу и гризу, а медвед се немоћно окретао тамо и овамо, ричући у немоћи. Гледалиште, фини и високи енглески крем, прокључао је навијајући и дражећи своје псе.

А онда, у једном моменту, медвед напрегну сву своју снагу и, уместо на пашчад, своју пажњу усмери на ланац којим је био везан. Ланац пуче, а медвед се ослободи. У том тренутку, танки вратови који су извирали из широких крагни, ускомешаше се, даме појурише једна газећи преко друге, да побегну из сале, а господа не чекајући даме, погубише своје беле перике у стампеду према излазу. Пси, са непогрјешивим инстинктом „бори се или бјежи“ који им је сад говорио да беже, погледаше према својим власницима, немушто их зовући у помоћ. Али, власници су спашавали себе и јурили један преко другога према излазу.

Пси покушаше да побјегну, али – простор у који су били стерани са медведом, био је од самог почетка затворен и непрелазан за њих – тек тада су постали свесни ограде која их је одвајала од простора где су седели власници. Власници су их издали. И поче цијук и ужас.

Епилог:
Власници су безбедно побјегли напоље. Медвед је искасапио све псе. А ограда која је била предвиђена за псе, како се испоставило, није била довољна да задржи медведа. И то би било то.

Уколико примећујете паралеле са неким актуелним догађањима, на истом смо трагу.

Аутор: Роман Лоуис

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!