„Руски конзул пао за слободу Србије“: Пре 120 година убијен је Григориј Шчербина
Сазнавши пред нови полазак на Балкан да је на путу из Скадра у Митровицу похаран његов пртљаг, он је написао тестамент. Руски дипломата је знао шта га чека, али је без страха учинио тај корак… Пре 120 година у Косовској Митровици је смртно рањен руски конзул Григориј Степанович Шчербина.
Био је одличан познавалац региона, течно је говорио српски, албански, турски и бугарски. Пре него што ће бити постављен за конзула у Митровици сјајно се показао на дужности вицеконзула у Скадру од 1897. године, где је успео да заустави прелазак неколико хиљада православних Албанаца у католичанство и чак да успостави односе са локалном турском администрацијом како би осигурао права скадарских Срба који су га обожавали.
„Од када је за руског конзула у Скадру постављен господин Шчербина, искључиво захваљујући његовој моћној заштити, ми, скадрански Срби, немамо разлога да се жалимо на овдашње турско правосуђе. Од доласка господина Шчербине можемо са сигурношћу рећи да смо пуноправни власници своје имовине. Руски конзул нас штити од тих зликоваца – стрвинара који су одвајкада навикли да живе о туђем трошку. Осим тога, руски конзул финансијски помаже овдашњу сиротињу без обзира на вероисповест. Приложио је велики износ у градски фонд за сиротињу. Он енергично спречава прелазак православних у ислам. На његову молбу отпуштен је из службе локални полицијски пристав који је угњетавао хришћане. Будући да своје благостање дугујемо руском конзулу, од срца му захваљујемо као великом добротвору и словенском родољубу“, написао је београдски лист „Глас српства“.
На прелазу из 19. у 20. век у Старој Србији је приметно појачана активност локалних Албанаца. Башибозуци су се вратили из грчко-турског рата 1897. године и „фанатизовани панисламистичком пропагандом“ сурово су терорисали српско становништво у овом крају уз прећутну дозволу османлијских власти и подстрекавање аустријских агената.
Почетком 20. века руски конзул у Ускјубу (данас Скопље) Виктор Машков је у извештају Руској императорској амбасади у Константинопољу са горком иронијом истакао да би Стару Србију „одавно требало звати Нова Албанија јер се словенски елеменат необично брзо разводњава и његово место заузима арнаутски“.
„Препуштени сами себи, Арнаути су се организовали тако да хришћани који још увек живе међу њима буду третирани као обесправљени робови… Сваки… чак и најрђавији Арнаут може неометано да одузме хришћанину и кућу, и имање, и стоку, и ћерку, и жену, и децу. Људи који су имали пех да се из неког разлога не допадну неком конкретном Арнауту, и утолико пре ако су се усудили да протестују против малтретирања, немилосрдно нестају са лица земље. […] Због тако ужасног положаја православно становништво Старе Србије се необично брзо проређује, и ова исконска словенска земља већ сада је само по називу словенска. Још десет, највише двадесет година таквог режима и хришћани ће остати само у градовима“, написао је Машков.
Ограничавање права и егзодус српског православног живља из Старе Србије били су у супротности са виталним интересима Београда, и штавише, угрожавали су интересе Русије чија би спољна политика у овом региону могла остати без природног ослонца.
„Овдашње словенство… потајно се узда само у Русију и то му даје снагу за живот. Та нада је њихова светиња. Кад не би било тог идеала они би клонули духом под теретом стравичних ’зулума’ и све би се завршило исељавањем, пресласком у другу веру или одумирањем… Срби у Старој Србији понављају као изреку речи: ’Да нема Русије, не би било крста од три прста!’“, написао је А. Башмаков, руски новинар који је много путовао Балканом и једно време је служио у руској администрацији у Бугарској.
Са циљем да се заустави масовни егзодус Срба и заштите њихова права 1902. године је донета одлука да се у Митровици отвори Руски императорски конзулат, а за конзула је именован Шчербина.
Дознавши за то, албански екстремисти су отворено претили да ће га убити ако се појави на Косову.
Још у родном Чернигову, пред нови одлазак на Балкан, Шчербин је сазнао да је његов пртљаг похаран на путу из Скадра у Митровицу. Тада је написао тестамент. Он је знао шта га чека, али је без страха учинио тај корак.
Шчербина је ступио на дужност у јануару 1903. године. На новој дужности је провео свега 10 недеља.
Стање на терену најбоље дочаравају речи које је Шчербина написао у једном писму: „Шта да кажем о себи? Доживео сам вече. И хвала Богу!..“ Или: „Моје намештење у Митровици се одвија са великим потешкоћама: однос албанског становништва према мени је и даље отворено непријатељски. Из Амбасаде су ме упозорили да се против мене припрема завера (писмо од 12. фебруара 1903).
Формални повод за ново албанско малтретирање православног становништва био је пројекат реформи које је Турска планирала да спроведе у европским вилајетима, јер је он предвиђао одређене олакшице за хришћане. Првог марта 1903. године у Пећи је одржан скуп старешина албанских племена који су од султана захтевали да одустане од реформи и отпусти жандаре хришћанске вере. Албанци су са претњи одмах прешли на дела, тј. на погроме и убијање Срба…
Наоружани одреди башибозука који су бројали 2.000-5.000 људи напали су 17. марта Митровицу захтевајући да се протерају Шчербина и српски конзул из Приштине, али их је гарнизон регуларне османлијске војске у Митровици потиснуо из града. Сутрадан, 18. марта, албански војник у турској армији који је био симпатизер екстремиста пуцао је у Шчербину када се овај неким послом затекао на улици. Конзул је тешко рањен и своје последње дане провео је у страшним мукама.
Умро је 28. марта (10. априла по новом календару) 1903. године. „Вечерње новости“ су у броју 87. написале да је „пао у борби за крст часни“ и да је „страдао за свето православље и слободу народа српског. Син моћне Русије положио је главу на Косову, штитећи и бранећи неослобођену браћу и у име цара самодршца, у име силе отаџбине своје“.
Шчербина није имао пуних 35 година.
Сандук са телом Григорија Степановича носили су заједно Срби и Турци уз свечане почасти пред народом који се окупио у великом броју…
„Сиромашни српски учитељи из народних школа који једва спајају крај с крајем одмах су скупили 200 франака за споменик Шчербини у Митровици или неком другом граду Старе Србије. Сада је солунска црква Пантелејмоновог манастира пуна њихових раскошних венаца и цвећа… То је заједнички словенски порив да се колико-толико учини помен и изрази захвалност руском делатнику чији се живот угасио. Тај порив деле и Бугари. Сасвим је другачије међу такозваним ’европским’ становништвом Солуна… Међу Јеврејима, Грцима, муслиманима и левантинцима католицима влада бездушна равнодушност. Злочиначки напад они зову ’инцидент’, оптужују Шчербину за непотребну храброст, желе да његово име потпуно падне у заборав…“, написао је руски новинар П. Вожин.
После само пола године и следећи руски конзул Александар Ростковски погинуо је од руке убице у Битољу, у данашњој Северној Македонији. Анализирајући ове догађаје у Русији се писало да су „оба наша конзула, Шчербина и Ростковски, својим животима платили како вршење дужности руског држављанина, тако и своју припадност групи угњетаваних хришћана”, подсетио је директор Руског дома у Београду Јевгениј Баранов у свом чланку за „Политику“.
У име грађана и војника 1928. године је у ослобођеној Митровици подигнут споменик одважном руском заступнику. Албански фанатици су наставили да ратују против Шчербине и после његове смрти, па су у Другом светском рату оштетили његов споменик, а 1999. су га потпуно уништили.
Затим су 2001. године дигли у ваздух и здање конзулата у коме је радио овај руски дипломата и које су они толико мрзели.
Срби су 2007. године у северном делу града подигли руском јунаку нови споменик, на чијем пиједесталу су сада уклесане чувене речи српског историчара Владимира Ћоровића: „Кап братске руске крви помешала се са рекама српске крви које вековима теку Косовом“.
Текст је заснован на материјалима чланка доктора историјских наука М. Јамбајева (1970-2019) „Руски конзул Григориј Шчербина и Стара Србија“ и публикација на телеграм-каналима RT на балкану и Руски дом у Београду.
Извор: Russia Beyond
